Режимске обмане: буџетски “суфицит” и “повећање” пензија и плата у јавном сектору

Вучићева пљачка преко плата и пензија постала је неподношљива. За последње три године његове владавине, сваком пензионеру отето је по милион динара! Фискална консолидација, смањење терета јавног дуга (камата и отплата), смањење „притиска” јавне потрошње на бруто домаћи производ, уз смањење дефицита буџета, постали су основа нове макроекономске политике код нас. Највећи део расправа се води до тих проблема. Али, у позадини режимских обмана у вези са тим лежи обична демагогија, незнање, нестручност, бахатост а често и криминални апетити владајуће олигархије и њеног неприкосновеног и такође неуког али дрског вође. О свему овоме, специјално за Магазин Таблоид пише проф. др Слободан Комазец, угледни српски економиста.

У претходном тексту видели смо стварно стање националне економије и финансија , без обзира на званично „улепшану стварност”. Криза траје већ осам година. Привредни раст и поред великог прилива капитала кроз задуживање, директне инвестиције и др. врло је неуравнотежен, низак, спор и тром, с годинама праве имплозије (негативне стопе) развоја. Из овог лавиринта влада не види излаз. Фризирањем података не исправља се стварност. Треба до темеља открити драматично стање државе, привреде и нације и факторе кризе. Ово из разлога што су економисти и финансијски систем у стадијуму слома и извесног банкрота.

Буџетски дефицит и с њим органски повезани јавни дуг постали су главни проблем савремених држава. Основна орјентација макроекономске политике усмерена је на стабилизацију јавних финансија, а то значи уравнотежавање јавних прихода и јавних расхода. То значи смањивање примарног дефицита, а затим, постепено смањивање допунског финансирања, односно јавног дуга. Државе, а тако и наша, приступила је ограничавању јавне потрошње , посебно смањењу пензија и личних доходака у јавном сектору-као основних позиција у буџету. То је позната политика “присилне штедње” и ограничења. При томе се поставља кључно питање: како оваква политика (и колико) делује на стандард, потрошњу становништва , увоз , инвестиције и коначно економски раст?

Све су то повезани токови у оквиру тзв. функционалних финансија. Органи задужени за фискалну и пореску политику, нажалост, приступају им са чисто статистичког становишта, а не функционалних и развојно усмерених јавних финансија.

Фискална консолидација, смањење терета јавног дуга (камата и отплата), смањење „притиска” јавне потрошње на бруто домаћи производ, уз смањење дефицита буџета, постали су основа нове макроекономске политике код нас. Највећи део расправа се води око тих проблема.

Сада се и даље тражи „план кредибилне фискалне консолидације” и смањење дефицита у буџету (препорука ММФ). Такви планови, сматра се, неће утицати на смањење економског раста. Они ће смањити неповерење и подстаћи приватне инвестиције и приватну потрошњу. Дакле, предвидивост намера власти доприноси враћању поверења инвеститора. Одмах су препоручене и проведене болне мере смањења и замрзавања плата у јавном сектору и пензија (све до 2018. године). Циљ је уравнотежење буџета, што треба да доведе до стабилизације (и касније смањења) јавног дуга. Рестриктивна фискална политика треба да је праћена релаксирајућом монетарном, уз ниску каматну стопу централне банке. Србији се предлаже доношење средњорочног фискалног програма који би довео до смањења државног дуга на одржив ниво. Предлаже се смањење субвенција и трансфера, смањење масе зарада, проширење основице пореза на добит предузећа, на доходак грађана, пореза на имовину и стопе ПДВ. Томе је у основи престао да функционише савремени развојни буџетски активизам. Развојна функција буџета је до сада била „закржљала”, а наметнута је доминантно стабилизациона функција. Развојна криза, финансијски слом и висока незапосленост довели су до доминантно социјалне функције буџета, без које би настали велики друштвени ломови и онемогућено функционисање државних (јавних) институција. Овде се пре свега има у виду школство и здравство.

Ефекти неолибералног модела кризе и спорог раста

Сваком је ко се озбиљније бави економијом и финансијама, постало јасно да је примењени неолиберални и монетаристички концепт доживео свој потпуни слом. Налазимо се већ пуну деценију у дубокој реалној, финансијској, социјалној и моралној кризи – која се само продубљује и продужава. Настао је прави шок капиталистичке катастрофе , преко модела приватизације и „реструктурисања”.

Постојећа власт наставља погубан модел „развоја” и макроекономске политике, која продубљава привредну кризу, а нацију уводи у одрицања, пад потрошње, „присилну штедњу” и готово безнађе за највећи део становништва. Кризни и дефлациони модел је погрешан, уништава привреду и ствара огромну незапосленост, огромно социјално раслојавање, антагонизује нацију, уз огроман раст непроизводне партиске бирократије. Формирана је партијско-бирократска држава и потпуно отуђени слој политичара од народа. Све полуге развоја и социјалне политике преузимају носиоци страног финансијског капитала и послушни политичари-који некритички проводе погубне сугестије страних институција и интереса, који су пуни хвале за проведене “успешне привредне реформе”.

Где су нас довеле досадашње структуре на власти у последњим годинама „врло успешног и динамичног развоја” с којим ћемо постати „лидер у региону” и “држава као узор другима”.

Да ли је могуће повећати плате и пензије како се то најављује након оцене стварне ситуације у септембру ове године., када се сагледа стање буџета и националне економије. У међувремену Светска банка је дала “три добре вести за Србију”, јер је „ запосленост током прошле године порасла за 7,2%, привредни раст се драматично убрзао, а јавни дуг смањио”. Стога се мора поћи од динамике и квалитета раста и тзв. “осемењавања” и одржавања динамичког раста, да би се могло говорити о повећању плата и пензија.

Пензије и плате као основни проблем јавних финансија

Пензије су, изгледа, по расправама у Влади и односима ММФ постале главни буџетски “проблем”. Да ли је то изненађење или је проблем који се годинама кумулирао, а у економској кризи избио свом тежином на површину. Без обзира на то што се готово 30 месеци не врше усклађивања пензија (замрзнуте су ) маса пензија све више “притиска” буџетске расходе. Да погледамо пре осталог њихову структуру и висину. Док су пензије замрзнуте трошкови живота су од 2014-2017. године повећани за 14%, а у 2017. години то ће износити 5%. То је реални пад од близу 19%. Какав је то финансијски удар боље се види када се наведу неки подаци. Око 1.068 хиљада пензионера има мање од 25.000 динара, а 356.000 у томе мање од 11.000 динара. Од укупно 1.680.000 пензионера њих око 1.400.000 добијао је “бонус” ОД 5.000 динара, што чини око 78% пензионера. Свега око 260 хиљада прелази некакву “магичну” границу од 30 хиљада, изнад које се такви пензионери “богати”, јер су просечни трошкови живота једне четворочлане породице око 67.000 динара. Пензионери нису одбили овај “поклон” и “бригу” за њихов стандард, јер су највећим делом на ивици голе егзистенције и глади. Сада да погледамо просечну пензију и број пензионера по основним категоријама стицања права.

Донедавни председник Владе је изјавио: “…До краја године следи значајно повећање пензија и плата. Имаћемо највеће пензије него икада”. „Суфицит буџета је незамисливо висок, као у земљи чуда”.

Таква обећања папагајски понављају и чланови Владе. То је лажна слика наше стварности, а обећања без стварног утемељења у привреди и финансијама. Влада по функцији мора да шири оптимизам, а не песимизам и безнађе, односно погоршање перспективе. Међутим, не сме да даје лажна обећања и заварава јавност, јер се обећања најчешће не остварују.

Учешће масе пензија у БДП се стално снижава, са тенденцијом да се сведе на 11% по програму за наредни период , исто тако и учешће плата са 12,3% из 2012. на 8%. Све то у једној стагнатној привреди, што значи ново велико ограничење.Пензије су у периоду 2010-2016. реално пале за 22,4%. Ако трошкови живота износе 67.000 динара тада пензија покрива свега 34%,а плата 68% трошкова, остало су одрицања од потрошње или допунски извори којим се подмирују најнужније потребе (дознаке из иностранства, готовински кредити, позајмице, сопствени производи и сл.) Пензије и плате у јавном сектору су уз смањење од просечно 11% већ три године замрзнуте. Колико је њихово учешће у БДП и да ли је дошло до сталног оздрављења јавног сектора, односно буџетског уравнотежавања?

Расходи на пензије, плате и камате на зајмове су доминатне три позиције у буџету Републике. На њих се односи 56,1% од укупних јавних расхода у 2016. години. Када говоримо о расходима за запослене у јавном сектору, овде се уместо чисто статистичког приступа, морају увести и пратити функционалне финансије, а то значи функционалне односе и узајамна деловања јавних расхода, прихода и других агрегата у привреди и друштву. Како њихов раст, пад, стагнирање делују на многе друге агрегате (цене, потрошњу, расходе, запосленост, инвестиције, увоз, извоз, бруто производ и др.). То се односи и на друге облике јавних расхода, али и пореске облике.

Код расхода за запослене нпр. улазе: нето плате, порез на зараде, доприноси на терет запослених и на терет послодавца, друге накнаде запосленим (за превоз, боловања и сл.). Ти доприноси су и приход и овде расход, тако да се надувава билансна сума, а то значи и учешће јавних расхода и прихода у бруто производу.

Пензије су у нето облику при стварању расхода буџета, али пензије су прелазни облик прихода пензионера, које се затим претварају у одређене расходе, као: плаћање рачуна јавним предузећима (што је приход ових предузећа), а то је прво што пензионери подмирују. Затим долази куповина роба и услуга и плаћање при томе ПДВ (10% или 20%), а приход са буџета плаћање других производа (нпр. На имовину и сл.). То је тај „уграђени” систем неутралности и индиректног смањивања терета ових расхода Дакле, и извор су јавних прихода и јавних расхода. О томе се уопште не води рачуна. Важно је смањити и ограничити плате и пензије, али се не сагледава и њихово негативно деловање на јавне приходе. Нето ефекат је овде од пресудног значаја. Посебно је значајно деловање на висину и структуру потрошње и бруто производ.

Најављено повећање плата и пензија

Има ли финансијског простора за најављено повећање плата и пензија у току ове године, а о следећој ће се тек расправљати? Председник Владе обично то најави у пролеће, то је тема целе године, са ММФ се разговара у септембру-када се види стање у буџету и прави план буџета за 2018. годину. Евентуално повећање се догоди на крају године или почетком следеће. Неки економисти тврде да је повећање реално и могуће. Да ли је то стварно могуће? Тврди се да је у период јануар 2017. остварен привремени суфицит од 80,4 милијарде динара. Да ли је то могући простор за повећање плата и пензија? И када то извршити? Повећање плата и пензија само за 1% повећава укупне јавне расходе за 8-9 милијарди динара. Према месечној динамици прихода и расхода консолидованог буџета (јавног сектора у целини) виде се велике сезонске осцилације.

Остварени суфицит у овом периоду је 80,4 милијарде динара. Међутим, већ од септембра настаје период повећаних расхода и нарастања дефицита(односно топљење суфицита из претходног периода) да би кулминацију доживела у децембру са врло високим дефицитом. То је у ствари основа за буџетски програм и фискалну политику у следећој години.

Нема стварих калкулација и предвиђања токова и догађаја од чега зависи и буџет. Тако се ни министар финансија не изјашњава о неком повећању плата и пензија, осим што каже „да ће то бити значајно”, а посебно „после консултација са ММФ”.

Фискални савет сматра да плате и пензије никако не треба да се „повећају” за више од 5 одсто, јер би то било изнад раста номиналног бруто домаћег производа (реални раст плус инфлација), а то би било економски штетно. Тиме би био „угрожен економски раст”. Очито је то концепт „принудне штедње”, која иде паралелно са инфлаторним обарањем реалне потрошње, што управо угрожава економски раст и социјални положај највећег дела становништва. Затим се јавља и наша премијерка Брнабић са ставом „простор за повећање плата и пензија је већи него што Фискални савет мисли”. Ту је и став неких економиста који тврде да је „опасан раст плата и пензија изнад раста БПД”. Наступа и Кркобабић ставом „прво повећање пензија, па плата”, а две три године је без пристанка пензионера оспоравао та ограничења.

Све је то само одраз непостојања концепције развојне политике и и основном орјентацијом на раст БДП и запослености, а не прерасподеле све мањег и врло високог БДП.

При наведеном се не полази од чињенице да је учешће пензије у БДП око 11,2 одсто , а плата у јавном сектору око 8 одсто. Повећање од 5 одсто БДП је далеко веће од тих 5 одсто пораста плата и пензија. То је концепт и механизам уграђене реструктивности ове потрошње и уз брзи економски раст, а сада су оба облика потрошње заиста ниска и нема механизма акцелераторског подстицаја потрошње на БДП и инвестиције. Управо овај концепт гуши привреду, а евентуално тако принудно формирану штедњу не води у инвестиције, већ непроизводну и спекулативну потрошњу или чак за отплату страних дугова.

Поставља се углавном питање: на шта ће се утрошити тај „вишак” од 80,4 милијарде с краја августа 2017. године. Да ли ће отићи на веће плате и пензије, инвестиције, отплату доспелих дугова и сл. Наравно, ту је и сугестија ММФ (чији аранжман истиче крајем фебруара идуће године) који ће и формално да одобри буџет за 2018. годину.

Овај „суфицит” се односи на ову годину, а дискусије се воде о повећању плата и пензија од 1. јануара 2018. године. Дакле, за следећу фискалну годину. Може се говорити о евентуалној исплати 5.000 динара до краја ове године за 1,8 милиона пензионера . То ће, уз друга наведена ограничења, повећати расходе буџета за 8-9 милијарди динара.

Пре осталог да видимо да ли стварно постоји такав суфицит у овом претходном периоду. Ако се узме у обзир неколико „коректива” у томе, а наводимо само најважније: неизвршене буџетске уплате, невраћени ПДВ,, одложене обавезе, неукалкулисани трошкови, а затим средства смањених (замрзнутих) пензија и плата , коришћење нарасле инфлације у приходној страни и сл. Стварно створеног суфицита практично нема. Ако би се крајем ове године уплатила „награда „ са 5-6 хиљада динара то би износило 60 милиона евра, суфицит од 1% претвара се у дефицит од 2 одсто. Одлагање најављеног повећања плата и пензија од септембра и „веома значајног њиховог повећања” у овој години нема, све је одложено за почетак следеће године.

При томе министар финансија најављује да ће „повећање плата и пензија бити значајно”, а да ће се о повећању договорити са ММФ. Постоје прелиминарне рачунице да би повећање плата од 10 одсто и пензија од 5 одсто , то би за плате однело 400 милиона за плате и 200 милиона евра за пензије сваке наредне године. Након исплате помоћи пензионерима од 5.000 динара, што износи око 8-9 милијарди, рачуна се да ће суфицит у буџету бити између 15 и 20 милијарди динара. Како у периоду октобар – децембар доспевају велике обавезе из буџета, и велики дефицит, овај „вишак” ће се истопити и нестати крајем године, тако да је тешко очекивати суфицит за целу 2017. годину.

Ефекти одузимања капитала пензионери и доходака запосленим

Колико је одузето акумулације(капитала) од пензионера,, а колико текућих примања код запослених у јавном сектору у овом периоду „повремених” ограничења њиховог раста? Ако се пође од годишње масе пензија од 495 милијарди динара и масе личних примања у јавном сектору од 419 милијарди, то за ових 38 месеци износи од смањених плата 146 милијарди и одузетих пензија 171 милијарда, дакле укупно 317 милијарди динара.То износи око 6 посто укупних годишњих прихода јавног сектора. Ако јавни приходи учествују у бруто производу са 44 посто, то значи дефицит консолидованог буџета од око 3 одсто.

Да ли је развој економије и раст бруто производа омогућио консолидацију јавног сектора (на здравим и дугорочним основама)? Сигурно није, већ ова ограничења и обарање личне потрошње на овим средствима, али и нажалост и инвестиционе јавне потрошње. Јавни сектор није дугорочно уравнотежен. Ради се о буџетској клацкалици „на ивици ножа” врло лаког уласка у буџетски дефицит, због екстремно ниског у маси и и слабог раста бруто домаћег производа. Уосталом каква је то фискална политика у којој порески приходи расту између 7 и 8 посто у овом периоду кад је привреда у кризи?

ПДВ из увоза расте по стопи од готово 16 посто, јер увоз нагло расте, уз раст дефицита спољне трговине. Зашто? Постали смо потпуно увозно зависна привреда. Колико је то евидентно показује и податак да је ПДВ у земљи у овом периоду износио само 63 милијарде,а ПДВ из увоза око 250 милијарде. Домаћи ПДВ је нижи за око 23 посто у односу на наплаћени у истом периоду (јануар-август) претходне године.

Овај „привремени” Закон о ограничењу плата и пензија траје већ три године, с тенденцијом да се продужи. Неки пензионери су за ове три године изгубили готово милион динара. То није њихов кредит држави за извлачење из кризе једне дубоко криминализоване економије. Ово маргинално повећање од 1,25 одсто или 1,5 одсто то не може надокнадити, али ни ових наводно 5 одсто или „награда” од 5.000 крајем године.

У Србији стварно има 450 хиљада пензионера који примају до 13. 600 динара, а чак 953 хиљаде с пензијом до 23.000 динара. Ако то није велико сиромаштво и одрицање од „свега”- не знам шта је то.

проф. др Слободан Комазец, Таблоид

(Наставак у следећем броју)

Глоса

Вучићева пљачка преко плата и пензија постала је неподношљива. За последње три године његове владавине, сваком пензионеру отето је по милион динара!

Глоса

ПДВ из увоза расте по стопи од готово 16 посто, јер увоз нагло расте, уз раст дефицита спољне трговине. Зашто? Постали смо потпуно увозно зависна привреда.