Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 10.12.2011
Официјелни Београд је безусловно капитулирао. Шта год нам причали његови пропагандисти, колико год нас маштовито а безочно лагао Борис Стефановић – Тадићев повереник за предају Косова и Метохије Тачију – баш то представља „постигнути“ (читајте: од стране ЕУ наметнути) споразум између Приштине и Београда. Прихваћени гранични аранжман није ништа друго до оно што тзв. држава Косово има, примера ради, са Македонијом која ту криминалну НАТО творевину признаје. Једино, такво решење је површно маскирано, како би у предизборном периоду жути естаблишмент могао да обмањује грађане причама о компромисном решењу.
Ради илузије о европским интеграцијама – сада када јој очајнички треба за изборе употребљива али иначе испразна одлука ЕУ о кандидатури Србије, а јако се приближио дан када она у Бриселу треба да буде донета – Тадићева камарила је дала све што је од Београда у овој фази тражено. И тако је призвала нове несреће за нашу земљу. Но, да не буде забуне, не ради се о томе да је она тек сада отворила Пандорину кутију и пустила зла која су у њој била затворена. То је ДОС-овски режим (чији је ДС био стуб) учинио много раније. А Тадић је „зла овог света“ охрабрио да се још потпуније окоме на Србију. У наредном периоду због тога ћемо плаћати и већи цех него што би нам био испоручен без тога. Сви унутрашњи и спољни непријатељи територијалног интегритета Србије сада ће још пркосније дићи главе и посегнути за неким њеним делом.
БАЛКАНСКИ ЦРНИ ОРКЕСТАР
Знамо шта снева Зукурлић али и други муслимански екстремисти у Рашкој облати. Они јавно говоре о аутономији „мултиетничког Санџака“ а заправо желе да посеју семе тзв. бошњачке државности на простору Западне Србије. Циљ је да се тамо створи ентитет који би се, у случају легитимног раздруживања Републике Српске од остатка садашње босанско-херцеговачке конфедерације, нелегално отцепио од Србије и ујединио са муслиманским деловима Босне. Сада ће муслимански екстремисти постати још агресивнији. Бајрам Омерагић, посланик листе „За европски Санџак“, већ нас је ових дана „упозорио“ да се криза са Севера Косова може пренети у Рашку област. Наводно, он то чини како би указао да што пре треба изнаћи решења за Север Косова која су компатибилна захтевима Европске уније, и тако превазиђи актуелну севернокосовску и потенцијалну ширу кризу. Међутим, то је кукавичије јаје. Сви који саветују Београду да додатно попушта, свесно или несвесно, раде на томе да се криза шири!
Слично ствари стоје и за Мађарима у Војводини. Они се залажу за већу аутономију наше северне покрајине, али се, у то нема сумње, не задовољавају ни са тим. То су за њих српска а не њихова посла. Они полазе од тога да ће се лакше изборити за своје стварне захтеве ако Србија буде по међусрпским међама фрагментизована и завађена, него ако је макар око виталних националних интереса јединствена. Савез војвођанских Мађара већ дуже време инсистира да три општине са мађарском већином (Ада, Сента, Кањижа) буду изузете из Севернобанатског округа, односно да уђу у састав Севернобачког округа. Он би тако добио апсолутну мађарску већину, односно радило би се о стварању иницијалног мађарског елемента у мозаику фрагментације Србије. Тада би од мађарског неформално аутономног округа до његове формализације, вероватно сматрају, остао би само један корак. А даље, ка сецесији и уједињењу са Мађарском, кренули би онда када им се учини да је за то наступило погодно време.
АТАКА (НАПАД) СА СЕВЕРА И ИСТОКА
Док неки мађарски политичари разматрају по њих најпогоднији модалитет да изађу из састава Србије, и самим тим и из склопа њене северне покрајине, српски војвођански екстремисти раде им у прилог. Веселинов поручује, а Чанак вероватно то мисли, да целовита Република Србија треба да буде трансформисана у државну заједницу Србије и Војводине, при чему би сваки њен део (тј. садашња Србија јужно од Саве и Дунава и њени крајеви северно од тих река) имао све елементе државности (као што су пре разлаза имале Србија и Црна Гора). Наизглед, речено делује неозбиљно. Нажалост – није!
Сетите се само црногорског случаја. Вековна српска Спарта је у року од неколико деценија – упркос жилавом отпору значајног дела њеног становништва – доживела метаморфозу у антисрпску државу. Војвођански етно-државни сепаратисти, само ако им у леђа буде дувао повољан спољни ветар, велика зла могу да направе. Нема везе што њихова накарадна „војвођанска нација“ и држава не би обухватиле Мађаре са подручја Северне Србије, односно области у којима они живе. За панонске прождираче нације из које су поникли, то је прихватљива цена за стварање феуда којим би владали. Уосталом, Мађари су „туђа кост“ а они мрзе само своју јужно од Земуна.
Пик на Србију имају и бугарски шовинисти. Крајем прошле године, на 91. годишњицу потписивања „Нејског споразума“, одржан је у Босилеграду протестни скуп. На њему се окупило стотинак присталица две бугарске партије; једне из Србије а друге из Бугарске. Симпатизери „Демократског савеза Бугара“ (из Србије) тако су желели, како тврде, да скрену пажњу на наводно незадовољавајући положај њихове мањинске групе, а не да траже издвајање из састава Србије. Приспели припадници екстремно националистичке странке Атака из суседне земље, тражили су баш то, тј. ништа мање него ревизију српско-бугарске граница. И само је питање времена када ће, у условима док их Београд индиректно охрабрује, то поново, али тај пут много енергичније, затражити. Штавише, и када ће им се – кад схвате да је жути режим Србију довео до тога да је постала скоро лешина коју треба раскомадати – у сличним захтевима придружити и умеренији политички кругови Бугарске.
ЗОВ ТРУЛЕЖИ
У међународној арени, то треба стално имати на уму, никада није било, нити ће бити, милости за тело које трули. То добро знају арбанаски политичари у Тирани и Приштини, па увелико охрабрују и сународнике на југу централне Србије да од Београда траже аутономну јединицу. Свакако, као и у мађарском случају, као прелазну етапу ка издвајању из састава Србије. О томе да такве агресивне идеје падају на плодно тло, локални Арбанаси су нас недавно подсетили у вези са пописом становништва.
Измишљајући разлоге, бојкотовали су га, реализујући исти сценаријо који се током 90-их година одвијао на Косову и Метохији. А што се те наше покрајине тиче, пошто је Тадић поклонио Тачију и последња два административна прелаза која су му фалила да заокружи погранични аспект нелегалне „државности“ Косова, он – или било који косовско-метохијски арбанаски политичар који од њега евентуално преузме примат – кренуће пре или касније даље. Зар ико сумња да ће проћи много времена пре него што Приштина покуша да и на северу Косова и Метохије успостави своје судство, полицију и друге институције?
То, као и све горе набројано, дала нам је Тадићева „борба“ за српске интересе! Ради пуне истине, и пре него што је постао НАТО намесник Србије, над њом је висио читав низ Демоклових мачева, а онај косовски већ се и зарио у њено тело. Но, сада је колабрационистички режим, купујући милост својих газда, учинио да он дубље продре у наше ткиво а да и оштрице још неколико њих почну да га секу. Кључни прилог таквој политици је оно што је ових дана обзнанио, као изникли плод своји досадашњих преговарачких недела, Борислав Стефановић.
СМРТОНОСНА ИГРА
Свим тим што је режим учинио, и спрема се и даље да ради ако му допустимо, не ради само против Срба и Србије. Он чини зло и другим народима око нас, чак и када мисле да од наше слабости могу да имају корист. Охрабрујући их да насрну на српске земље или да то раде снажније ако су већ кренули тим путем, помаже копање јаме у коју ће болно упасти. Историја нас, али и оне који нам не желе добро, учи да су Срби тврд орах. То су чак и онда када због нејаких људи који их воде делују као гњила воћка. Само је питање времена када ће се наша нација пробудити из стања анестезије у које је уведена, и, у по нас све погоднијим геополитичким условима, узвратити ударац. Јаки стимуланси, какве представља досадашње и могуће ново черечење нашег државног тела, убрзаће ће тај процес и бес који ће потом наступити,!
Срби су добре комшије које не траже туђе, али су и бескомпромисни непријатељи када им се отима њихово. То што прође неко време док се та истина покаже нека никога не заварава да ће му наша спорост омогућити да профитира. Уместо да режим храбрим, поносним и државотворним потезима свима обзнани ту истину, и тако ублажи ако не и избегне наше као и туђе муке, он, довођењем Срба у положај да клече док их омаложавају па и касапе, потпаљује страшну ватру у којој ће многи страдати.
Да Србија чврсто стоји и брани своје интересе то би био одраз истинског хуманизма. Тако би много више помогла и себи, и другима, које ће мрачне илузије на крају скупо коштати! Зато, Тадић и његови доглавници не само да нису патриоте, већ нису ни баштиници високопарних, назови хуманиситчких, општељудских вредности, о којима толико причају. Јер, не само да су анационални већ су и генерално деструктивно саможиви. Вођени само егоизмом, потпуно незаинтересовани за последице своје неодговорности, раде у прилог тога да балканске реке поцрвене!
Фонд Стратешке Културе
