Резолуција ЕП о Шешељу као још један аргумент против уласка Србије у ЕУ

Циркус започет у Хрватском сабору резолуцијом против одлуке Хашког трибунала да пусти Војислава Шешеља на слободу и захтевом да се она поништи, а војвода врати у своју ћелију у Схевенингену, као и да српске власти најоштрије осуде његове изјаве по доласку у Београд, настављен је у Стразбуру, такође резолуцијом Европског парламента, која је копија загребачке.

Но, ако је сасвим јасно да је Сабор изгласао резолуцију улагујући се моћном бирачком телу бранитеља и домољуба, европски парламентарци у Стразбуру испољили су само велику лакоћу одлучивања и брзоплетост придружујући се безобразним и бесмисленим притисцима Хрватске на Хашки трибунал и Србију. Неколико усамљених гласова (два из Словеније) покушавало је, узалуд, да својим колегама и колегиницама објасни шта, заправо, чине и какве су могуће нежељене последице. Резолуција је усвојена великом већином гласова (број није познат, јер се гласало обичним подизањем руке) оних којима је на Балкану све јасно и увек непогрешиво знају ко су “лоши момци”, те би било прилично забрињавајуће ако би се у овом европском друштву нашла и наша земља.

Власт која је претходила садашњој започела је испирање мозга српској јавности нападном паролом да “Европа нема алтернативу”. Разуме се, није објашњавано зашто је нема, нити је било свестраних анализа из којих би се могле оценити како добре тако и лоше стране (иако и њих, свакако има) приступања Унију. Било је само Европа, па Европа и ништа друго! Својеврстан аксиом, који се, као што је познато, не доказује, нити је подложан сумњи.

Дошло је и самопроглашење републике Косово, које је донело и нову паролу, те су они Срби којима је још стало до “свете српске земље”, умиривани слоганом “И Европа и Косово”, мада су само они најбезазленији могли да поверују како се то може остварити.

Једног лета, не тако давно, чуо сам од водича на Крфу да је Грчкој, као чланици Европске уније, тачно одређено колико сме да има стабала маслина. Био сам изненађен и збуњен, те сам пропустио да га упитам колики је тај дозвољени број и да ли ће се вишак хиљадугодишњих стабала маслина чупати из корена и поклањати вајарима који раде у дрвету или ће се користити као огрев у хладнијим данима. У сваком случају, тим из Брисела је тако одредио, а он свакако има још доста сличних идеја идеја ради уређења заједничког европског тржишта.

У последње време све је очигледније да је Европска унија не само верни и поуздани сарадник Сједињених Америчких Држава, већ и веома савестан извршилац налога које добија из Вашингтона. Међу новије озбиљне задатке спада и увођење санкција Русији. Оне су, као што сви знају, штетне не само по Русију, већ и земље које је уводе, али зато на дуже стазе одговарају великим мултинационалним компанијама у којима, неким стицајем околности, главну реч воде управо оне из Америке.

И поред мантре власти у Србији да је земља на европском путу од кога неће одустати и са кога неће скренути, растојање између Београда и Брисела никако се не смањује. То, међутим, није разлог за Европску унију да не поставља питање када ће се и Србија прикључити санкцијама уведеним Русији. Можда би то утицало на да промену става САД и ЕУ према Београду (или их подстакло на још веће и веће уцене), али би Србија, којој су увођене санкције и трпи њихове трајне последице, била последња земља на свету која би то смела да учини. Да се парафразира Венизелосов одговор Централним силама за време Првог светског рата на понуду да прекрши савезништво са Србијом и пређе на њихову страну: “Грчка је сувише мала земља да учини тако велику подлост”.

Парламент Европе има 751 посланика из 28 земаља чланица. Како се може сазнати са интернета, њихова месечна плата, после одбијеног пореза, јесте 6.250 евра. Ту је затим и додатак од 4.200 евра за разне трошкове и плаћени путни трошкови, који се, разумљиво, разликују од земље до земље из које посланици долазе. Није лоше. Ако посланике не занимају ноћна бдења и расипнички живот, остаће нешто и за унуке.

Ови подаци о примањима могли би да подстакну неке наше вечите политичаре да почну маштање о посланичком месту у Стразбуру, те да се свим силама заложе за приступање Србије Унији. Што је, ако се реално погледа, ипак, немогућа мисија, кад се зна да пут за Брисел води преко Загреба, а можда и Будимпеште, Букурешта и неких других главних градова Европе. 

Војислав М. Станојчић, НСПМ