Рио Тинто је током својих бројних рударских операција широм света иза себе остављао потпуну еколошку катастрофу и пустош. Да ли таква трагична судбина чека и Србију?
Готово истовремено док је Српска академија наука и уметности (САНУ) организовала 5. и 6. маја ове године научну расправу на тему: „Пројекат Јадар – шта је познато?”, у колевци Рио Тинта, у Аустралији, два озбиљна државна форума расправљала су о два незамисливо срамна скандала Риа Тинта.
Иако живимо у време технологија захваљујући којима више ништа не може остати скривено – нико од уважених говорника и говорникиња, које смо имали прилике да чујемо за говорницом Академије, не рече ништа поближе о Ханибалу који је стигао анте портас Србије.
Реч скандал је обична, елегантно импотентна реч, којом се прилично клинички описује оно што је у ствари еколошка катастрофа неописивих размера, коју Рио Тинто оставља за собом у контексту својих белосветских операција. Постоји, међутим, груба, проста српска реч која много боље описује ту врсту деловања ове светски познате енглеско-аустралијске компаније, а то је – свињарија.
Дакле, ова два текућа аустралијска скандала, директно изазвана пословањем Риа Тинта, у ствари су апсолутне и комплетне свињарије, застрашујуће и језиве, због обима безобирности ове компаније, њене бескрупулозне и бесомучне борбе с голоруким несрећницима којима је судбина доделила улогу да се задесе на путу ка профиту који је она решила да оствари милом или силом. Углавном и увек – у случају Риа Тинта – силом.
Срамотна прича
Готово стидљиво је у српској јавности, ту и тамо, поменуто да је Рио Тинто прошле године уништио у својим рударским операцијама пећине аустралијским Абориџинима. Оно што није познато у вези с уништењем тих пећина је следеће:
Абориџинске пећине у клисури Јукан у западној Аустралији старе су 46.000 година. Ово није штампарска грешка. Преведено на археолошки језик, то значи да пећине потичу из леденог доба. Али то није све – те пећине биле су у континууму настањене Абориџинима 46.000 година и вероватно представљају једини такав пример непрекинуте људске хабитације у свету. Ове пећине никако нису „тамо неке пећине неких Абориџина у Аустралији” – оне су, ван сваке сумње, непроцењива светска културна баштина.
Цео нормалан свет био је запрепашћен, потпуно је занемео пред мучном и непоправљивом истинитошћу овог догађаја. Згрожени су били чак и акционари компаније Рио Тинто, па су затражили да се покрене истрага, а одговорни одстране из компаније. Специјални комитет оформљен је на захтев аустралијског Сената да истражи овај догађај.
Господин Ворен Енч (Wаррен Ентцх), који је председавао комитетом, припремио је привремени извештај који је насловљен „Никада више” у коме дословно пише и ово: „Никада више не смемо дозволити деструкцију и вандализам културне баштине који су се догодили у клисури Јукан – никада више!” Kоначни извештај о овој свињарији још није завршен, а познавајући модусе операнди Риа Тинта – проћи ће још много времена пре него што ова трагедија добије епилог.
У тренутку ове епизоде страве и ужаса на челу овог пројекта компаније Рио Тинто, као њен извршни директор, био је Жан-Себастијен Жак, Француз с импресивном биографијом, кога је Харвард Бусинесс Ревиеw прогласио за једног од најбољих извршних директора у свету. Ожењен је човек.
На интернету се могу наћи његове фотографије и биографија. Не делује као неко ко ће упркос томе што је знао о каквим се пећинама ради – детонирати исте. У привременом извештају аустралијског парламента пише да су одговорни били потпуно упознати са значајем ових пећина, али да су ипак одлучили да их разнесу.
Господин Жан-Себастијен Жак, образован на престижном Ецоле Централе Парис, човек чија годишња плата износи седам милиона фунти, није ни трепнуо – ни он, а ни остала свита његових верних поданика, која је тешка срца, под упорним захтевима јавности и акционара морала бити измештена из својих фотеља и то: Kрис Сејлсбери (Цхрис Саилсбурy), Сајмон Нивен (Симон Нивен) као и два члана борда Сајмон Томпсон (Симон Тхомпсон) и Мајкл Лестранџ (Мицхаел Л’Естранге). Исписујем ова страна имена да се Србија на време упозна с њима, у сујеверном страху да би они или неки њихови истомишљеници и следбеници могли једног јутра осванути у српском несрећном Јадру.
Ова срамотна прича обишла је земаљску куглу и нема сумње да ће име ове компаније заувек остати синоним за оно најгоре, најбескрупулозније и најпохлепније у корпоративном свету. Што се тиче Ецоле Централе Парис, коју су, између осталих, похађали Густав Ајфел, пројектант Ајфеловог торња у Паризу, Андре Мишлен, оснивач Мишлена и Армон Пежо, творац Пежоа – она ће можда морати да искористи свој утицај у виртуелном свету да с листе својих чувених ђака на сајту Википедије, макар привремено, уклони име Жана-Себастијена Жака.
Али то није једина актуелна прича о Риу Тинту у Аустралији.
Случај Бугенвил
Рио Тинто је 45 година експлоатисао бакар и злато из рудника Пангуна на острву Бугенвил у Папуи Новој Гвинеји. Рудник је напустио 2016. године и за собом оставио милијарду тона токсичног рудног отпада. Пангуна је био један од највећих светских рудника бакра и злата, а 1989. године је локално становништво подигло побуну против његове управе. Уследио је крвави десетогодишњи грађански рат, у коме је Рио Тинто, причало се, помагао корумпирану страну.
Рио Тинто је на Бугенвилу за собом оставио тоталну еколошку катастрофу, затровану животну средину, болесно и сиромашно становништво, децу са чиревима по кожи који не зарастају јер су земљиште, вода и ваздух затровани бакром. Несрећни становници Бугенвила покушали су да пред судовима у Америци траже накнаду штете за ужасе који су претрпели и још увек трпе они и њихова деца. Спор с Рио Тинтом у Америци трајао је десет година. После десет година, амерички судови су се огласили ненадлежним. Рио Тинто одбио је да исплати и један цент одштете у овом спору.
Тренутно се пред аустралијском владом налази захтев који је поднело 156 становника острва Бугенвил за повреду њихових људских права. Пре инцидента с уништењем абориџинских пећина, Рио Тинто је уложио сву своју креативност и много новца да докаже да није одговоран за Бугенвил, ни за отроване реке и земљиште, ни за милијарде тона токсичног отпада, ни за децу пуну чирева ни за болесно становништво.
Више од десет година таквог херојског напора Риа Тинта није за потцењивање. Можда би неко помислио да би једна таква светска компанија која остварује баснословне профите одвојила некаква пристојна средства за компензацију становницима овог острва. Свако нормалан би то учинио, али Рио Тинто не би никад, осим ако не буде присиљен, наравно под притиском аустралијске владе која се умешала у овај процес после срамоте с детонацијом пећина.
Док је малобројна српска јавност имала прилике да слуша говорнике и говорникиње у САНУ који су нас већином уверавали да је све под контролом, да ће све тећи по закону (који је недавно измењен тако да још боље штити интересе Риа Тинта), под будним оком разних неелоквентних и недоречених експерата из разних области, и док су нам министарке поручивале да никако не можемо пропустити овако профитабилну прилику и да „још ништа није потписано”, нисмо могли да се отмемо утиску да би цео скуп ипак имао мало другачији тон да нам је само речено с ким ћемо имати посла у Јадру.
Овај чланак би могао да буде и много дужи да је за циљ имао да обзнани све податке о срамној историји пословања Риа Тинта с репресивним режимима, од којих је свакако вредна помена и чињеница да је компанија Рио Тинто радила за фашистички Франков режим у Шпанији, као и да је за време Другог светског рата одржавала присне односе с Мусолинијем и добављала гвоздену руду за ратну производњу нацистичке Немачке. Није безначајно ни то што је таква компанија данас дошла да експлоатише земљу која је после рата вешала своје глумце због тога што су у позориштима играли пред окупатором.
***
И да на крају све ставимо у контекст наше веома актуелне садашњице – у контекст наше домаће свињарије која се тиче измена Закона о парничном поступку, по којима мали и сиромашни никада неће моћи да приуште себи нити да туже, нити да одоле тужбама тако великих као што је Рио Тинто, тако богатих као што је Рио Тинто и тако бахатих као што је Рио Тинто, ако овај скандалозни и накарадни закон буде усвојен.
Шта још није познато? Није позната подела улога у римејку филма Сало. Покојни Пјер Паоло Пазолини је, покушавајући да дочара дегенерацију и деградацију Мусолинијеве фашистичке Италије, снимио 1975. године свој последњи филм Сало, који је дуго био у многим земљама забрањен за приказивање. Већина људи које познајем никада није ни чула за овај филм, а камоли га гледала.
Размишљам, уместо великих речи и великих закључака, када би се неким случајем у нас снимио римејк филма Сало, који би најважнији актери из љубавног загрљаја с Рио Тинтом добили главне улоге у њему? Сви ти бестидни изрицатељи језивих полуистина: политичари и политичарке, министри и министарке, научници и научнице, академици и академке, лекари и лекарке, држатељи и држатељице лажних диплома и доктората, немуште читачице туђих извештаја, гостујући дегенерици и дегенеричарке из белог света, велеиздајници и велеиздајнице свих боја – сви они би се могли сместити у тај римејк, јер би им само тамо било удобно, достојно и одабрано место – у овом злом времену у коме смо принуђени да нас предводе и продају будзашто они који образа немају а гузице се не боје.
(стандард.рс)
Ирена Пећанац је адвокат Врховног суда Аустралије, члан Адвокатског друштва Новог Јужног Велса и члан Адвокатске коморе у Београду у периоду од 1985. до 1990. године. Ексклузивно за Нови Стандард.
