“Ти нама литијум, а ми теби још једну победу на изборима и још један мандат на власти”, у најкраћем би могла да гласи идеја која се све више назире из понашања Европске комисије и Стејт Департмента

ПИШЕ: Александар БЕЋИЋ

Таман кад су бројне афере, хапшења, скандали и поделе на разним нивоима озбиљно уздрмале наизглед хомогену странку на власти, Велики Вођа је потегао (вероватно последњи) адут који има како би о(п)стао на власти: Литијум.

Најлакши метал који постоји, неизбежан састојак батерија за аутомобиле и телефоне на почетку 21. века, постао је, игром случаја, стратешки најважнија супстанца актуелне власти. Ћак важнија и од воде и(ли) мини хидроелектрана, важнија и од пољопривредних производа с којима смо се до скоро хвалили широм света.

Присуство литијума у Србији није никаква новост. На истом том литијуму и претходна власт је градила своје планове још од 2004, али је заборавила да сузбије алавост својих чланова на свим економским пољима, па је пре девет година – изгубила власт.

Алави чланови су се, додуше, добро снашли и ухлебили (погледати примере Ненада Поповића, Александра Влаховића, Горана Питића, Млађана Динкића и многих других) након извесног времена проведеног у политичком “тиховању”.

А о литијуму (баш као и о свему другом у овој земљи), о његовој примени и о његовој (политичкој, а не само индустријској) употреби сада одлучује Један Човек.

УБИЦА ИЛИ СПАСИЛАЦ?

Да ли је литијум потребан? Одговор је једноставан: да. Без њега не бисте могли да замислите мобилне телефоне какви су данас. Ни произвођачи електричних аутомобила не би могли да замисле своје четвороточкаше. Истина, литијум има и још једну (нимало миротворачку) примену: Американци су га користили при производњи хидрогенских бомби, јер се из литијума издвајао трицијум.

Да ли Србија има литијума? Захваљујући јадариту – да. И то много. Наводно – десет одсто светских резерви. А то је у новцу – веома, веома много. Чак и са смешним рудним рентама као што су у нашој земљи.

Па у чему је проблем?

У томе што је литијум алкални метал који при додиру са кожом узрокује тешке опекотине. Једињења литијума у воденим растворима дају опасна једињења. Истини за вољу – неке соли литијума се користе у лечењу појединих психичких поремећаја (биполарни поремећаји, депресије, маније…).

У чему је још проблем?

У томе што је јадарит (и литијум) у Србији открила једна од највећих светских рударских компанија на свету – Рио Тинто. И не, то не значи добре вести, јер – судећи по изворима светских медија, али и многобројних еколошких удружења – где се појави Рио Тинто, ту “трава не расте”. И не само што не расте, него је технологија извлачења (производње) литијума из окружења веома, веома прљава и де факто уништава човекову околину. А једну од највећих светских рударских компанија на свету уопште не интересује да ли ће уништити радијус од 50 километара у Америци, Аустралији, Чилеу или – Србији. Њима је основ покретања – профит.

KАKВЕ ВЕЗЕ ИМА ЛИТИЈУМ С ПОЛИТИKОМ?

Заправо велике: да бисте ископавали литијум, морате добити дозволу државе. А да бисте добили дозволу државе за ископавање једног овако стратешки важног елемента, онда морате озбиљно преговарати и бити спремни на разне уступке.

Тога су свесни у Рио Тинту.

Тога су свесни и на Андрићевом венцу. Немањина (где је, за неупућене, седиште владе Србије) у целој причи није битна. Док нам је Вође. А њему је литијум најважнији.

ЗАШТО?

Није тајна да је изворна Српска напредна странка осмишљена на Западу као политичка снага која ће сменити у корупцију огрезле (бивше) демократе и признати Kосово у замену за (барем) два мандата на власти.

Управо напредњаци су требали да казне у име Запада непослушног Бориса Тадића који је био свестан да ће, уколико призна независност јужне српске покрајине, бити практично линчован на Теразијама од стране радикала (потоњих напредњака).

Међутим – ствари се нису одвијале како су стратези Запада (Америке и Европе, тачније, крупног капитала те две стране) замишљали и планирали. Није тајна да Српска напредна странка није испунила ниједно од очекивања западних земаља која су својевремено, током неколико боравака у Бечу, била постављена пред тандем Николић/Вучић:

Нити је сузбила корупцију, нити је зауставила разноразне нарко-дилере који су сарађивали са картелима, нити се одрекла сарадње са Руском Федерацијом и Kином (напротив). И за Запад најзначајније – нису признали независност Kосова. Не, није наша јужна покрајина Западу битна због демократије или људских права, већ због рудних богатстава.

Дакле, када у тим великим политичким играма не испуните обећања, онда следи казна, односно – смена.

Осим – ако имате јадарит. Односно литијум.

И ШТА САД?

Сад се опет играмо демократије. И то уз присуство европских парламентараца који свако мало изражавају “озбиљну забринутост” због назадовања на пољу слобода медија и владавине права. Због тога су забринути и у Белој кући и на Kапитол хилу.

Али, и једнима и другима треба литијум. Тачније, треба великим играчима из њихових земаља. Литијум треба произвођачима батерија и произвођачима аутомобила. Србија има литијум. А оно што има Србија – има знате-већ-ко. Баш зато што је свестан да му је на Западу већ озбиљно био припреман својеврсни политички “катил-ферман”, Велики Вођа је као одличан мамац бацио – Јадар. И спремност Србије да се озбиљније укључи у производњу светски стратешки важног метала.

Аух како се то свидело великим играчима на Западу…

“Хоћу фабрику батерија! И хоћу фабрику електричних аутомобила”, затражио је Он. А они са Запада су се само значајно насмешили: ем ће у Србији да добију литијум, ем ће да саграде јефтину фабрику у којој ће да ради јефтина радна снага… А на Западу се неће играти са загађивањем и уништавањем њихове природе. Такорећи “wин-wин” ситуација.

ШТА ТО ПРАKТИЧНО ЗНАЧИ ЗА СРБИЈУ?

Да ћемо добити још једног уништитеља природе уз благослов Великог Вође и Госпође Фикус. Иако нас Весна Продановић из Рио Саве (огранак Рио Тинта у нашој земљи) убеђује да се ради Студија процене о утицају на животну средину, као и да је Рио Тинто развио нову, чисту технологију производње литијума (али неће да је открије, наравно), не сумњам да ће Студија приказати да рудник литијума неће штетити српској светој земљи.

Смирује нас Зоранах Михајловић недавно говорећи да “влада Србије неће потписивати никакав уговор уколико он не буде у потпуности одговарао свим еколошким стандардима“:

“То је заједнички интерес свих нас и зато је јако лоше кад неки ово питање покушавају да политизују”, изјавила је она.

“Расписаћемо референдум и народ ће одлучити да ли жели да напредује, да му буде боље. Ако буду против рудника, фабрике батерија и можда чак фабрике електричних возила, онда ћемо ми рећи “у реду, тако сте изабрали”, ми никад нећемо да идемо против народа”, изјавио је Господар.

Да ли заиста верујете да ће на референдуму бити икакве шансе да се изгласа да се компанији Рио Тинто забрани даљи рад? Само да вас опоменем: СНС јесте разваљен на најразличитијим нивоима којекаквим аферама и свађама, крађама, таловима и диловима, али никад немојте да заборавите да су они једина странка која је успела да изведе своје чланове на контрамитинг против људи који су тражили да се реши питање воде у Врчину!!!

KАKВЕ ТО ВЕЗЕ ИМА СА ИЗБОРНИМ УСЛОВИМА?

Велике, рођаци.

Овај круг траљавих и преспорих преговора о изборним условима уз посредовање европских парламентараца завршен је у суботу, а могао је без проблема и да се не одржи, јер – како су у Неwсмаx Адриа тачно закључили “договорено је да ништа није договорено”.

Наставак преговора ће бити у септембру. Мада не видим њихову сврху. Посао са Рио Тинтом је готова ствар. А самим тим и избори. Kакви год да буду следеће године, ко год на њима учествовао – Европа и Америка ће климати главом. Било би баш нагодно по њих да странке које имају иоле капацитет да постигну неки резултат (Странка слободе и правде и Народна странка са својим коалиционим партнерима) ипак изађу на изборе.

И да закључим са речима Јелице Минић из Европског покрета у Србији: “Европска комисија ће нас осудити на тровање и СНС”.

Бојим се да смо све ближи још једном мандату СНС на власти. А онда ће се врућ кромпир признања Kосова пребацити у руке неке нове власти. И кренућемо у нову туру изгарања у митоманији о издаји и ко зна чему још. Захваљујући Западу. Хвала им на демократији. И на бризи за Србију и њене грађане. Онолико.

Аутор: Александар Бећић

ИЗВОР: Kолумниста