Декан Шумарског факултета у Београду, који је пре месец и по дана ступио на дужност проректора Универзитета у Београду, професор др Ратко Ристић у интервјуу за Нова.рс говори о свом непромењеном негативном ставу о пројекту Јадар, размерама девастације коју би ископавање литијума могло да остави у Србији, као и иницијативи за формирање одбора Београдског универзитета за животну средину, који ће и о овом пројекту заузети одређене ставове.
Претходне две недеље одржана је конференција Уједињених нација о климатским променама у Глазгову. Kолико се пројекат Јадар уклапа у борбу против глобалног загревања о којој смо слушали?
Практично читав концепт мера прилагођавања и ублажавања климатских промена заснива се на томе да се чувају природни ресурси, пре свега земљиште, воде, шумски покривач и такозвани оригинални биодиверзитет. Пројекат Јадар је негација свега онога што је глобални концепт заштите животне средине јер значи брисање, уништавање хиљада хектара земљишта, шумских екосистема, врло висок ризик од загађења површинских и подземних вода.
Чули смо, међутим, да ће ископавање литијума, преко батерија у електрични аутомобилима, допринети смањењу загађења на глобалном нивоу.
Србија уопште није дужна да жртвује свој простор и своје људе да би поправљала стање животне средине на глобалном нивоу коју су покварили неки други. Чињеница је да земље Европске уније као што су Немачка, Енглеска, Финска, Аустрија, Португалија, све оне имају пуно литијума. Немци га чак имају највише у Европи. Међутим, Немци неће да експлоатишу литијум на својој територији управо да не би разарали сопствени простор и уништавали своје природне ресурсе.
Осим тога, литијум више није то бело злато, како га именују неки наши политичари. Велики произвођачи електричних аутомобила праве стратешки окрет да ка натријум-јонским батеријама јер натријума има далеко више у природи него литијума, лакше је доступан. Литијумске батерије су скупље, нису баш толико поуздане, уочено је да су склоне самоексплодирању и технологија њихове рециклаже је изузетно прљава.
Са колегама са Пољопривредног факултета у Новом Саду и Института за ратарство и повртарство радили сте пороцену потенцијала пољопривреде у долини Јадра. До чега сте дошли, да ли је у том подручју исплативије бавити се пољопривредом или рударством?
Нека груба процена је да би десет села која су у најнепосредијој зони пројекта Јадар, са неких 4.800 хектара могла да дају годишњу вредност пољопривредне производње од око 80 милиона евра, отприлике 17.000 евра по хектару. Ако то поредите са сумом рудне ренте коју би давала компанија Рио Сава, која има врло широк неодредив дијапазон – у медијима и у подацима Рио Саве то варира од 7 до 30 милиона евра на годишњем нивоу – јасно је да је 80 милина евра од пољопривреде далеко значајнији економски допринос развитку тог краја. Поготово што то јесте традиционално пољопривредно подручје па би интензивирање пољопривредне производње дигло ниво живота у том крају. Они би унапредили то чиме се већ баве, а баве се веома успешно – тамо је готово сваки комад земље обрађен. У тих десет села живи готово 4.000 људи у 1.200 домаћинстава, у школама има доста деце.
Закључак је да чак и са економског аспекта нема баш много рација у тврдњама да би копање литијума и рударство у традиционалном пољопривредном крају донело неки бољитак.
Уколико дође до ископавања литијума, које су потенцијалне размере девастације животне средине на територији читаве Србије?
Министарство енергетике Србије често се понаша као да управља територијом од више милиона квадратних километара, као да ту не живе људи. Они врло опуштено, чак, рекао бих, врло бахато деле истражна права – поред истражних права на територији града Лознице и на територији града Ваљева, Пожеге, Горњег Милановца, Рековца, Јагодине. И увек су у питању литијум и борати – једињења бора која су врло тражена у хемијској индустрији.
Уколико би се та прилично штетна иницијатива Министарства рударства и енергетике следила онда би перспективно пола Србије било раскопано и прекривено џиновским депонијама. Само у Јадру је предвиђено да те депоније садрже око 6.000 тона арсена, а би било мултипликовано. Има ту и никла и кадмијума и олова и ко зна чега све још. Поставља се питање какву визију има то Министарство.
Поготово је увредљиво да нам се сервира прича о заштити животне средине као у оном идиотском споту који је емитовао РТС где гледате тиркизно небо, неке насмејане људе, неке бистре воде, неке забринуте стручњаке који гарантују да неће бити загађења – то је увреда за здрав разум људи у овој земљи.
Има ли након досадашњег става државе и рекламе Рио Тинта на јавном сервису смисла најављени референдум?
Референдум је покушај бега од одговорности државног врха. Њима је потпуно јасно да је ово један дискутабилан пројекат и практично измештају тежиште одговорности са себе на обичан народ. Са народом је, посебно са онима који нису довољно инфоромисани, могуће манипулисати.
Основно је питање шта ће писати на том листићу. Ако на том листићу буде писало: Да ли сте за расељавање српског становништава усред српске државе? Да ли сте за уништавање толико хиљада хектара шума, земљишта, за загађење површинских и подземних вода? Да ли сте за уништење преко 50 локалитета археолошке вредности поред Тршића и Троноше? Па наравно да нико нормалан неће заокружити ДА.
Или ако ставите на листић: Да ли сте за то да Европа поправи свој дисбаланс у производњи батерија за електричне аутомобиле са Kином? Да ли сте за то да становници Лондона дишу чистији ваздух због више електричних аутомобила са батеријама од литијума из долине Јадра а да истовремено ту, на 15 километара од центра Лознице, буде уништено не знам колико хектара земљишта? Па нико нормалан, наравно, то не би заокружио.
Држава, односно актуелна власт треба да преузме одговорност и треба да се стави на страну сопственог народа. То је једино решење.
Уколико актуелна власт настави да се залазе за пројекат Јадар, постоји ли уопште могућност да не дође до његове реализације? Шта је начин?
Чини ми се да је једнио отпор људи који тамо живе нешто што даје наду да неће доћи до реализације тог пројекта. Ти људи тамо живе на својој земљи, баве се пољопривредном, није их мало, врло су одлучни и питам се да ли је могуће да било која политичка опција, било која политичка воља, уради нешто да их отера.
Ти људи нису усамљени, огроман број грађана у другим општинама у којима се планира експлоатација литијума повезани су са њима и разумеју јако добро шта се и њима спрема ако се то реализује у долини Јадра. Дакле, то нису неки неуки, неписмени, примитивни људи, како их често представљају апологете пројекта Јадар. То су људи који знају шта раде, који су врло одговорни и повезани са неким врло озбиљним институцијама ове земље.
Велики број академика Српске академије нака и уметности је експлицитно рекао да је пројекат Јадар штетам по ову земљу, Академија инжењерских наука Србије, елитна инжењерска организација, усвојила је на Председништву став о штетности пројекта Јадар. Велики број професора Универзитета у Београду и са других универзитета у Србији рекао је да то није добро. Огроман број људи је потписао петицију против реализације пројекта и ја често не могу да разумем челнике неких наших министарстава који упорно понављају мантру о блиставој будућности тог пројекта.
Чули смо став САНУ, Академије инжењерских наука и појединачних професора о пројекту јадар али до сад нисамо чули став Универзитета у Београду. Можемо ли да очекујемо тако нешто?
Универзитет у Београду је састављен од 31 факултета и 11 института. Сад имате ситуацију да одређен број факултета и професора Универзитета у Београду ради на пројектима који су наручени од Рио Саве, фирме ћерке Рио Тинта. Они то раде у складу са нашим законима. Са друге стране имате пуно професора истог тог Универзитета који се експлицитно противе реализацији поменутог пројекта.
Ми ћемо као нова управа Универзитета у Београду, која је ступила на дужност 1. октобра, иницирати формирање једног одбора за животну средину који ће управо разматрати ову проблематику и који ће заузимати одређене ставове. Надам се да ће се то десити убрзо и онда ћете моћи да чујете званичне ставове Универзитета.
Универзитет у Београду је вршњак модерне српске државе, стар је више од две стотине година, формиран је ради добробити српске државе и српског народа и мора увек да буде повезан са свим дешавањима која су од виталног значаја за тај народ и ту државу.
Покрет Еколошки устанак недавно је донео одлуку да изађе на изборе. Ви сте до сада јавно иступали заједно са многим члановима овог покрета. Kакав је Ваш однос према политичком ангажовању?
Никад нисам био члан било чега што је политичка организација. Ја сам комуницирао са свим представницима политичког диверзитета Србије, имао сам и директне позиве да се укључим у рад појединих политичких странака и организација, али мене то не занима. Важно ми је да останем независтан као неко ко се бави одређеном проблематиком везаном за животну средину и увек ћу бити на располагању сваком грађанину ове земље коме може да буде од значаја било која инфоромација из домена онога за шта сам ја стручан.
Еколошки устанак везујем за организацију која се бавила заштитом Старе планине од сулудог плана да се направи 58 малих хидроелектрана, где је највећу улогу одиграла група људи окупљена око Александра Јовановића Ћуте. Изузетно поштујем то што су заштитили своју Стару планину и што су наставили да се боре и да помажу људима у другим деловима Србије.
Ја ћу, наравно, са стручног аспекта увек да им пружим поршку. Увек ћу им пружити подршку на ономе што раде на побољшању и заштити животне средине у нашој земљи, као и другима који су искрени у томе, а ја лично нисам заинтересован ни за какав политички ангажман.
Аутор:Милена Илић Мирковић, Нова.рс
