РИЗИКОВАО ЖИВОТ: Овај човек је спасао малу Сару!

СВИЛАЈНАЦ – Вода је била ледена. Држао сам Сару што сам више могао да се не покваси. Док сам је носио кроз двориште, молио сам бога само да не згазим на нешто и не паднем с њом. У једном тренутку ме је бујица воде заљуљала, али сам, срећом, успео да се одржим усправно. Није било лако, али сад кад видим девојчицу, срце ми је пуно – овим речима полицијски наредник у полицијској станици Свилајнац Мирко Вукомановић описује тренутак спасавања седамнаестомесечне бебе Саре Ристић у Свилајнцу. Његов херојски чин 16. маја забележио је неко из комшилука, а та фотографија обишла је свет.

Дирљив сусрет

Наша екипа била је јуче у Свилајнцу и забележила дирљив сусрет мале Саре и њеног спасиоца. Њен сладак осмех, док нам је прилазила с мамом Марином у наручју, заменио је хиљаду речи. Вукомановић је хтео да је узме у наручје, али после свега што је девојчица преживела, кренуле су сузице, те је он одмах одустао од те намере. Њена мама нам објашњава да је дете још увек у шоку и да помало има страх од униформе. Вукомановић наставља да нам објашњава страхоту коју су доживели тог дана.

– Вода је буквално протутњала кроз град. Долазила је из правца Врачара. Огласиле су се сирене и нестала је струја. Покушавали смо да спасемо оно што се спасти да. Син ме је позвао и рекао ми да је Милану Ристићу, девојчицином оцу, хитно потребна евакуација јер им је вода скоро дошла до првог спрата, где је био с породицом. С терасе сам узео Сару, њени родитељи су убрзо кренули на улици до багера, који их је превезао до сигурног места – присећа се Вукомановић.

Спасао старицу

Док разговарамо с њим, прилази нам жена, пружа му руку и тихим гласом му каже:
– Мирко, хвала ти што си ми спасао мајку. Да није било тебе, не би данас било ни ње – рече жена бришући сузе и оде.
– Људи ми се захваљују на улици, али ја сматрам да ништа нисам урадио што се не очекује од мене. Моја дужност је да се нађем грађанима у невољи.

СМРАД СЕ ШИРИ ГРАДОМ

У центру Свилајнца је права страхота! У ваздуху се осећа неподношљив смрад. Оно што поплава није избацила на улицу избацио је народ. На оградама теписи, а испред намештај уништен до непрепознатљивости. Језиву тишину прекида неколико пумпи које црпе воду из подрума и дворишта. У једној улици затичемо жену с кофом- муљ јој је до лаката.

– Уђите да видите страхоту, све је уништено – дозива нас несрећна жена Весна Петровић и док нам на улазу показује кућевни праг прекривен муљем, присећа се најтежих тренутака.
– Била сам са четворогодишњом унуком, вода је толиком брзином долазила да смо морали да бежимо на први спрат. Ту смо остале заробљене, без струје и воде цео дан и ноћ – прича Петровићева и додаје да то можда и не би било толико страшно да су људи који су багерима ишли кроз град били људи.

– Пролазили су багерима кроз улицу с пакетима воде. Ипак, ја сам их цео дан молила за једну флашицу, али ми је они нису дали. Говорили су ми да изађем из куће ако хоћу воду. Молила сам их за унуку не за себе – жена јеца и док брише сузе додаје да је њене вапаје чуо младић из краја, те јој је чамцем пришао и донео јој воду.

Курир, Аутор: Јелена Рафаиловић,Фото: Александар Јовановић