Ранко ГОЈКОВИЋ | 26.02.2013
Размишљајући о руској историји, у том смислу и достигнућима целокупне руске православне уметности и културе – од науке, књижевности, музике, сликарства, до архитектуре – човек не може да не стекне утисак о монументалности, која свечано прославља лепоту и хармонију овог Божанског света који нас окружује. Чест пратилац уметничких достигнућа је и раскош и сјај, али увек уз прослављање благочестивости: битка може бити трагична по броју погинулих – али је славна; несрећа која се подноси без роптања – касније уздиже до величанствених победа; херојска смрт не представља пораз – већ победу. И током векова, сва уметничка дела настала као производ руског православног духа, представљала су својеврсну оптимистичку поруку будућим руским нараштајима. И тај дух као да се преносио и на странце који су стварали у Русији. Такав је случај и са италијанским градитељем Алевизом Фрјазином, архитектом Архангелског сабора Московскога Кремља. Петоглави сабор јесте саграђен уз коришћење многих елемената ренесансног стила, који су једноставно оплемењени типично руским златоглавим куполама старомосковског стила и представља и данас образац дивне архитектонске хармоније. О овом храму светог Архистратига Михаила, који вековима шаље ту оптимистичку поруку будућим руским покољењима, говорићемо у овом “броју” Ризница Свете Русије.
* * *
По Предању, први дрвени Архангелски сабор међу зидинама Московскога Кремља, на месту данашњег, саградио је још 1247-1248. године, Михаил Хоробрит, брат светог благоверног кнеза Александра Невског. И његов рођак, књаз Данило, родоначелник династије Московских кнезова, био је сахрањен покрај јужног зида тога храма. Његов син, велики Иван Калита, у знак благодарности Господу због избављења од неродице жита, саградио је 1333. године нови, камени Архангелски храм. Москва је неколико пута горела и храм је био оштећен, па 1505. године Иван Васиљевич на темељима старог храма, почиње изградњу новог. Међутим, оно што је он само започео, завршио је његов син Василије IIIкоји се сматра главним ктитором храма (висина основног обима 21 метар). Храм је иконописан углавном у време његовог сина, великог цара Ивана Грозног и у његово време су најбољи мајстори руског живописа, осликавали Архангелски сабор.
Архангелски сабор је капела са 46 књажевских гробница Московских Великих Кнежева и Царева (од укупно 54 гробнице у храму), почевши од Ивана Калите и завршно са Иваном Алексејевичем, братом Цара Петра Великога. После преноса престонице из Москве у Петроград, у Архангелском сабору Московског Кремља нико више није сахрањен. Од свих Московских владара, ван Архангелског сабора сахрањени су једино Данило Александрович (сахрањен у Даниловском манастиру), Јуриј Данилович, брат Ивана Калите (сахрањен у Успењском сабору) и Борис Годунов чије су остатке избацили из храма у “Време смутње” и пренесене су у Тројичко-Сергијевску лавру. Треба рећи да је осим Великих Кнезова и неколико Удаљних кнезова сахрањено у Архангелском сабору – Јуриј Звенигородски, Василије Коси, Јуриј Дмитровски, Василије Боровски и један од јунака Куликовске битке Владимир Храбри. А 1606. године, у овај храм су пренесени и остаци светог царевића Димитрија. Сви су сахрањени испод пода, једино је Иван Грозни са синовима сахрањен изнад пода, у олтарском делу иза иконостаса.
Данашњи иконостас датира из 1681. године, налази се на месту пређашње олтарске преграде, али је озбиљна рестаурација и обнова иконостаса рађена после знамените 1812. године.
Војници тадашње Европске Уније, цивилизовани западноевропски варвари предвођени Наполеоном Бонапартом, претворили су олтарски простор храма-капеле московских владара, у покретну кухињу и магацин провијаната! После велике рестаурације, непун век касније, храм је поново оштећен од варвара, овај пут руских. Људи без достојанства и части, људи који су већ на земљи осетили задах пакла, богоборачки следбеници Лењина и Троцког, оштетили су храм 1917. године, а већ 1918. године он је затворен. После рушења Вазнесењског манастира у коме су сахрањиване Велике кнегиње и Царице, њихови остаци су пренесени у подрум Архангелског храма. Храм је 1955. године проглашен за музеј, а 1970. године урађена је спољна рестаурација храма. РПЦ уврштава 1998. године у лик светитеља благоверног Великог Кнеза Димитрија Донског, а 28 маја 1991. године, Патријарх Алексеј служи прву Свету Литургију у Архангелском храму после 1917. године.
Међу мноштвом сахрањених владара Московског књажевства, налазе се и мошти тројице светитеља – светог благоверног кнеза Димитрија Донског, светог кнеза Михаила Свеволодовича и мошти светог благоверног царевића Димитрија. Храм има 4 олтарска дела, главни је посвећен Архангелу Михаилу, јужна припрата је посвећена Зачећу светог Јована Претече, северна мученику Уари, а над западним улазом – Покрову Пресвете Богородице. Ипак, највећом светињом храма посвећеног Архангелу Михаилу, небеском покровитељу московских кнезова, сматра се храмовна икона “Архангел Михаило са житијем”, која представља једну од најстаријих житијских икона у Русији.
Предање везује доспеће иконе у храм са кнегињом Евдокијом, удовицом благоверног кнеза Димитрија Донског. Пошто јој се Архангел јавио у сну, она је наредила да се иконопише лик Архангела у знак сећања на благоверног кнеза Димитрија Донског. Око лика Архангела су мање иконе које практично представљају сликовито житије Архангела Михаила. Величанствени лик Архангела-војника у војничкој одежди и са мачем у руци, у средишњем делу композиције, кад се једном види, не може се заборавити. Небески Лик Архистратига Михаила са ове иконе, као неки епски лик генијалног благородног војсковође Небеских сила, вековима је надимао непобедивом силом мишице и дух руског православног војинства. Од црквених утвара посебно се издваја златни путир украшен драгим камењем, који је приложио Иван Грозни. Од времена Митрополита Московског Филарета (Дроздова), као чудотворна се поштује и икона Пресвете Богородице “Благодатно Небо” (празнује се 6. марта).
Од времена Митрополита Филарета па до краја Царства, сваког петка се после Свете Литургије пред том иконом читао Акатист и записана су бројна чудесна излечења после молитви пред том иконом. У доњем делу унутрашњих зидова храма налази се тзв “Портретна галерија” са сликама из живота реалних историјских личности сахрањених у храму (више од 60 портрета Великих Московских кнезова и Удаљних кнезова.
Лик ктитора храма, Великог кнеза Василија III, налази се на почасном месту – на северо-западном стубу који се налази наспрам главног улаза у храм. На другим стубовима налазе се и фигуре кнежева Владимирско-Суздаљских и Кијевских.
Један леп обичај у Московском књажевству, везан за Архангелски сабор, трајао је вековима. Пред војне походе и после победе у биткама, московски кнежеви су долазили у некропољу свога рода и клањали се праху својих великих предака, славећи храброст и јунаштво свог војинства, а кад је Русија постала Царевина, њени Цареви су одмах после крунисања такође ишли на поклоњење прецима у Архангелски сабор. Посебно су поштована гробна места Владимира Храброг и Димитрија Донског.
Веза са Србима. Оно што је посебно интересантно за нас Србе, јесте то да се у овом јединственом храму-капели налазе и иконе светог Симеона Мироточивог, светитеља Саве и кнеза Лазара.
Те иконе се налазе у делу који се односи на владарске претходнике цара Ивана Грозног (када је храм и иконописан, касније су следиле неколике велике рестаурације). И у том делу, међу владарским претходницима Цара Ивана, налазе се четири иконе које директно не припадају руској владарској лози. То су Михаило VIIIПалеолог, Свети Симеон Мироточиви, Свети Сава и Свети кнез Лазар.[1] Лик Византијског Цара у вези је са симболиком прејемства Православних Царева као Божијих Помазаника са Византијског на Руско Царство. Деда Ивана Грозног, Иван III, венчао се са Византијском принцезом Зое и због тога се сматра наследником Византијске Круне. Иван IVГрозни је у својим венама имао и српске крви и то и по очевој (од Дејановића, преко сестре Цара Душана, што је веза са светим Немањићима) и по мајчиној линији (преко познате српске племићке породице Јакшић). Међутим, то не може бити разлог да се ови српски светитељи нађу у друштву владарских претходника Руског Цара Ивана IV. Пре ће разлог томе бити, духовне природе (по тајанственом дејству неизрециве Промисли Господње). Теодосијево “Житије Светог Саве” било је добро познато у руским црквеним и државним круговима. И није нескромно рећи, да је наш сверодитељ и његово величанствено дело, то јест да је “Света Србија” Немањића као Савин духовни пород – била узор и идеал онога што данас зовемо “Светом Русијом”. Није претеривање рећи да је узор владара-монаха чије су највеличанственије оваплоћење управо били Немања и његов син, били и идеал Цара Ивана IV. И није претеривање рећи да је и Лазарев Завет као опредељење за Царство Небеско, био узор и идеал Руског Цара. И нови Лазар и нова Косовска жртва, по речима светог Николаја Српског, уследила је и у историји Русије: „Свети Цар Николај се, ради једновернога му народа Српскога, није колебао да пође на Голготу сам и да за собом поведе и своју породицу и народ руски. Он је свесно изабрао Царство Небеско уместо царства земаљскога, као што је то некада учинио наш благочестиви Цар Лазар. Трагедија и подвиг Цара Николаја су неизмерни. Нови Цар Лазар. Ново Косово“.Још једна Промислитељска црта у неизрецивом величанственом делу Светог Саве – мала Света Србија била је потребна и као црквено-државни узор велике Свете Русије. Као што рекосмо, касније је та Велика Русија била заштитник и спаситељ мале Србије.
Свети Сава је својом мисијом трасирао Србима оно што им је наменила Промисао Господња – да буду бедем Правоверја на Балкану. Промислитељски призив Русије јесте заштита Православља у свету. Ово би морали знати како они у Србији који склапају “стратешка партнерства” са непријатељима Русије и гурају Србе у загрљај туђе им цивилизације, тако и они у Русији који поистовећују Србе са најамничком и богоборачком влашћу, јер ни Срби нису руски народ поистовећивали са богоборцима који су били засели у Кремљу.
Историја великих московских владара чији прах почива у Архангелском сабору Московског Кремља, представља величанствен путоказ за сваку благочестиву и руску и српску власт.
[1] Види књигу “Истина о Ивану Грозном” од В. Мањагина и Д. Танића, Издавач “Никола Пашић” 2004, Београд, стр 122,123
Фонд Стратешке Културе
