Ко управља Европском унијом? Један уобичајен одговор је – “земље чланице ЕУ”, свих 28 колико их има.
Немачка има највише становника у ЕУ и њен је основни економски погон, судећи према томе да чини 20 одсто БДП овог блока држава. Чини се да је тешко одредити због чега је Немачка толико економски успешна. Али три јединствене карактеристике њеног такозваног Ринеланд модела се издвајају.
Прво, Немачка је очувала своје производне капацитете много боље него остале земље са напредном економијом. Производња и даље чини 23 одсто немачке економије, у поређењу са 12 одсто у САД и 10 одсто у Великој Британији. У производњи је запослено 19 одсто немачке радне снаге, наспрам 10 одсто у САД и девет у Британији. Успех Немачке у задржавању индустријске базе је у супротности са уобичајеном праксом богатих земаља да производњу измештају на локације са нижим трошковима рада. Али Немачка никада није прихватила статичку теорију компаративне предности на којој је ова пракса заснована.
Друга карактеристика немачког модела је “социјална тржишна економија”, која се најбоље огледа у јединственом систему индустријског “саодређивања”. Једина међу највећим напредним економијама Немачка практикује “капитализам интересних група”. Све компаније су законски обавезне да имају одборе који представљају раднике. Великим компанијама управљају два одбора: управни и надзорни одбор, који су подједнако расподељени између акционара и представника запослених, и који доносе стратешке одлуке. Отпор према премештању делова компаније у стране земље је зато много јачи него другде.
На крају, код немачких фирми постоји чврста посвећеност стабилности цена. Немачкој нису биле потребне лекције Милтона Фридмана о злу инфлације. Она је већ била чврсто умрежена у своју најпознатију послератну институцију, Бундесбанку. Левер наводи да је та лекција научена како због сећања на крах марке 1945-1948, тако и на хиперинфлацију 1920-их. Исто тако, одбојност према јавном дефициту одражава отпор становништва према приватном задуживању.
Институционално, ЕУ је постала Немачка у великом. Комисија, Европски парламент, Европски савет и Европски суд правде су огледало децентрализоване структуре саме Немачке. Начело супсидијарности ЕУ одражава поделу моћи између немачке федералне владе и земаља (Ландер). Немачка се увек побрине да Немци заузму водеће позиције у телима ЕУ. ЕУ влада кроз своје институције, али немачка влада управља тим институцијама.
Ипак разговор о “превласти”, или чак “вођству”, је табу у Немачкој – то је повученост која потиче од одлучности Немачке да не подсећа људе на мрачну прошлост њихове земље. Али порицање вођства док се оно практикује значи да није могућа расправа о одговорности Немачке.
Споразум о фискалној унији који је ЕУ недавно закључила – наследник Уговора о расту и стабилности – прописује правне обавезе у погледу уравнотеженог буџета и скромног националног дуга, што је подржано надзором и санкцијама. Ово спречава финансирање дефицита да би се подстакао раст. А инсистирање Немачке да би трошкови ван плата требало да буду еквивалентни широм ЕУ није толико средство да се повећа конкурентност Немачке него да се смањи другима. ЕУ, нарочито еврозона, према томе функционише као велика база за Немачку, из које она може да лансира нападе на страна тржишта. А та база је јака. Немачка извози у ЕУ 30 одсто више него што увози из ње, и има један од највећих вишкова у текућем рачуну на свету.
То је пре бенигна него брутална хегемонија. Али у њеној суштини лежи велика противречност. Национални рачуни морају да се балансирају. Суфицит у једном делу Европе значи дефицит у другом. Еврозона је установљена без механизма за трансфер финансија за помоћ члановима породице који западну у невоље; Европској централној банци је забрањено да буде зајмодавац банкарским системима; а предлог ЕК за еврообвезнице – издавање колективно гарантованих националних обвезница – је пропао због примедбе Немачке да би она у том случају носила највећу одговорност. Немачка је била вољна да обезбеди хитно финансирање презадуженим земљама чланицама еврозоне као што је Грчка под условом да “направе ред у својој кући”.
Шта може да се учини да би се постигла боља равнотежа између европских поверилаца и дужника? Осим механизма фискалног трансфера, план Џона Мајнарда Кејнза из 1941. за Међународну клириншку унију би могао да буде усвојен за еврозону. Централне банке земаља чланица би одржавале вишкове евра у салду тако да буду у складу са Европском клириншком банком. Притисак би истовремено био вршен и на земље повериоце и на земље дужнике да би се избалансирали њихови рачуни, тако што би се на трајне неравнотеже наплаћивале веће каматне стопе.
Клириншка унија ЕУ би била мање видљив упад у немачке националне интересе него што би то била унија фискалног трансфера. Ипак, главна ствар да би еврозона функционисала је то да јаки морају бити спремни да покажу солидарност са слабима. Без неког механизма помоћу којег би то схватила, ЕУ ће шепати из једне кризе у другу – вероватно губећи чланове успут.
Аутор је члан британске Куће лордова и професор емеритус политичке економије на универзитету Ворвик
(Данас)
