Kада се својевремено једна секретарица „Делта холдинга“ пожалила Мирославу Мишковићу да има високу температуру и да ће вероватно морати да отвори боловање, председник компаније јој је поручио да за то нема потребе јер долази викенд, па ће моћи да се опорави и обнови енергију, што ће и он учинити током дводневног боравка на Kопаонику. У међувремену, право на боловање је и буквално постало мисаона именица, а с обзиром на то да се по члану 115 Закона о раду (ЗОР) током одсуства због болести прима свега 65 одсто просечне плате у претходној години, а некад се примало 85 одсто зараде из претходног месеца, већина запослених, кад се разболи, за лечење користи дане годишњег одмора. Али и такво решење „угрожава“ послодавце, па је Привредна комора Србије предложила да се у ЗОР унесе одредба која би, у случају да током једног месеца више од десет одсто запослених оде на боловање, послодавцима омогућавала да од надлежне здравствене установе затраже извештај на основу којег би се утврдила основаност привремене спречености за рад сваког запосленог. А у случају да је болест лажирана, санкције би трпели и запослени и лекар који му је без покрића отворио боловање.
Чему овакав предлог кад је члановима 103 и 179 актуелног ЗОР-а послодавцима већ дата могућност да, у случају да посумњају у оправданост разлога за боловање, могу тражити проверу здравственог стања запосленог и то у установи коју сами одреде? Зар ударање по џепу није било довољно? А шта ако у сезони вируса дође до епидемије, па на боловање оде и много више од десет одсто запослених? Хоће ли ПKС тражити да се Законом о раду забрани грип? И да се, по Мишковићевом рецепту, лечење дозволи само нерадним данима?!
„Србија је данас слаба, али лукава држава окренута интересима корпоративног капитала и њихових домаћих извођача радова“, оцена председника УГС „Независност“ Зорана Стојиљковића најбољи је коментар бесмисленог предлога о додатној контроли боловања. Предлога којим се коморска бирократија придружује континуираним захтевима домаћих и страних послодаваца за даље пооштравање радног законодавства. Захтевима из такозване беле књиге Савета страних инвеститора (ФИЦ), неформалног документа којим представници страног капитала кроз препоруке Влади лобирају за прилагођавање законског оквира и праксе њиховим интересима. Тако је било и ове године.
Прековремено без ограничења
„У оквиру флексибилне организације рада би требало проширити могућности увођења прековременог рада како не би биле везане само за изненадне и неочекиване околности. Послодавац и запослени би требало да имају слободу да се договоре о поводу и сврси прековременог рада“, један је од главних захтева „беле књиге“ ФИЦ-а за 2019. годину. На основу овог и сличних захтева, по мишљењу Марија Рељановића, научног сарадника Института за упоредно право, може се закључити да ФИЦ очекује наставак антирадничке политике и даље задирање у основна права из радног односа. Поменути предлог, сматра Рељановић, први је корак ка брисању сваке границе између 40-часовне и 48-часовне радне недеље, а крајњи циљ је потпуно укидање ограничења радног времена, односно да се озакони пракса рада дужег од 48 сати недељно. О томе најбоље сведоче огласи за посао у којима се назначава да ће запослени примати накнаду за све часове прековременог рада, али да ће имати само два слободна дана месечно.
Рељановић констатује да поједини послодавци у Србији већ уводе шестодневну радну недељу, а да нису санкционисани за злоупотребу одредаба о прековременом раду. Истовремено, систем евидентирања прековременог рада је смешан и постоји само формално, тако да се често дешава да се прековремени рад уопште не евидентира, а самим тим и не плаћа. У ситуацији када се, за разлику од многих држава које скраћују радну недељу, Србија налази при врху европских земаља према броју просечних недељних радних сати, стварање нових могућности за додатну експлоатацију запослених у најмању руку је неморално, закључује Рељановић.
Следећа спорна препорука односи се на „потребу јаснијег регулисања поступка утврђивања одговорности запосленог за повреду радне обавезе или кршење радне дисциплине“, што јесте област где постоји велика правна празнина, а ФИЦ би да је попуни сходно својим интересима. Тако се у „белој књизи“ предлаже да послодавац нема обавезу да запосленом доставља физичке (писмене) доказе о разлозима за отказ, већ да то може да учини усменим путем или мејлом, а исто може да поступи и случају кад процени да запослени нема задовољавајуће резултате рада. Те би измене отвориле огроман простор за злоупотребе, које се увелико дешавају и са постојећим законским решењима, будући да је у пракси већ забележен читав низ случајева где су послодавци, најчешће као меру против синдикалних активиста, буквално измишљали доказе на основу којих су изрицали дисциплинске мере и давали отказе.
Смета им и Уставни суд
До које мере су страни инвеститори осокољени чињеницом да власт излази у сусрет готово свим њиховим захтевима, најбоље илуструје одељак овогодишње „беле књиге“ у коме се изражава жаљење због тога што је Уставни суд као неуставно оценио „овлашћење“ послодавца да, независно од одлуке суда, утврди да је запослени извршио кривично дело на раду. Чињеница да је Уставни суд утврдио да је кршење претпоставке невиности супротно Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, за свемоћне чланове ФИЦ-а није довољан аргумент. Јер они знају да послују у држави која је – десет година након што је ратификовала Ревидирану европску социјалну повељу и са Саветом Европе потписала уговор којим је прихватила да ће испунити све што пише у том документу који се сматра европским социјалним уставом – данас предводница групе земаља које ову повељу највише крше. И притом је одбила да ратификује неке чланове Повеље (одредбе о уклањању ризика приликом обављања изузетно опасних или нездравих занимања, о укључивању времена које радник проведе на обуци на захтев послодавца у редовне радне сате, о праву радника на становање и сл.) и да приступи опционом протоколу уз Повељу, чиме би синдикатима, удружењима послодаваца и невладиним организацијама било омогућено да се на кршење Повеље жале директно Европском комитету за социјална права у Стразбуру.
Све се то, како каже Иван Секуловић из Центра за демократију, дешава у земљи на чијем је челу „најбољи студент у историји Правног факултета у Београду“ који или не зна или не жели да зна да су по Уставу Србије ратификовани међународни уговори саставни део њеног правног поретка и да се морају поштовати једнако као домаћи закони. У таквој земљи, констатује Марио Рељановић, „Савет страних инвеститора може отворено да се бави лобирањем за своје интересе, без опасности да тај монолог буде нарушен синдикалним и радничким захтевима“. Зато, каже Рељановић, „из Министарства за рад и других министарстава углавном излазе прописи који су осмишљени баш у тим ’инвеститорским’ круговима, а којима се радници даље понижавају и доводе у стање очаја и беде, док се маргина профита власника капитала несметано увећава“. А они се тиме још и хвале, па тако, на 50. страни „беле књиге“ за 2019. стоји да је изменама и допунама Закона о раду из 2014, које су драстично уназадиле права радника, испуњено чак 65 одсто препорука ФИЦ-а. Нема разлога да сумњамо да ће, у мањој или већој мери, сличну судбину имати и овогодишње препоруке. Јер свака „бела књига“ доноси своје црне дане.
Стање боље, али без напретка
Иако је од 272 препоруке ФИЦ-а само у седам одсто случајева остварен значајан напредак, у 34 одсто остварен је одређен, а у 59 одсто случајева никакав напредак, у „белој књизи“ за 2019. истиче се да је „макроекономска ситуација у Србији у последњих годину дана знатно побољшана“. Сасвим је другачији закључак редовног годишњег истраживања Америчке привредне коморе у коме се каже да се „пословна клима у Србији у 2019. погоршала и вратила на ниво од пре две године“, а с обзиром на изборе чланови ове коморе ни у 2020. не очекују бољитак. У поређењу са истраживањем из 2013, када је 23, односно 38 одсто анкетираних неефикасно правосуђе и високу корупцију означавало као главне препреке нових инвестиција, данас су правосуђе и корупција перципирани као главни проблем код 76, односно 78 одсто анкетираних.
Пише: Бранислав Kривокапић, Београдски глас
