Политиком “општег просперитета” Александра Вучића, некрунисаног фараона најцрње транзиције у источној Европи, Србија је за мање од десет година враћена на робовласништво и феудализам. Томе у прилог говоре кршења свих људских, грађанских и радничких права који су били стандард још почетком Двадесетог века. Вучић је препознао своју криминалну психологију у зеленашкој политици мултинационалних компанија. Све остало је било ствар “збора и договора” око тога како да буџет ове државе буде “на услузи” страним латифундистима и робовласницима… Текст посвећујемо српској опозицији, коју Вучићеви злочини према грађанима уопште не дотичу
Лука Митровић
Почетком 2022. године, одлуком локалних власти у Њујорку, уклоњен је споменик славном америчком председнику Теодору Рузвелту, који је подигнут давне 1940. године испред природњачког музеја. Споменик приказује Рузвелта на коњу уз кога стоје амерички Индијанац и црнац (афроамериканац).
Амерички либерали и левичари назвали су тај споменик симболом колонијализма и расизма упркос томе што је Рузвелт током своје владавине у доброј мери покренуо процес ослобађања црнаца и Индијанаца од вековног робовања белој, протестантској већини…
Ниједном западњачком “либералу” данас не пада на памет да постави питање људских, грађанских и радничких права милиона људи у југиосточној Европи и широм других континената, где сурове мултинационалне компаније граде гигантске фабрике, налик на праве затворске установе, са стотинама и хиљадама модерних робова без најосновнијих права…
Свет је данас препун симбола колонијализма, али на други начин…
У Србији која је потпуно колонизована од стране Вучићевих “пријатеља” са дна глобалистичке канализације, ти симболи данас имају другу “естетику”…
Тачније речено, у Вучићевим радним логорима, ту нову робовласничку “естетику” на суров начин упознаје данашња генерација модерних робова, који немају право ни на синдикално организовање нити иједно друго право предвиђено постојећим законима ове државе.
Десетина хиљада људи запослених у страним компанијама или њиховим српским франшизама, не смеју ни да помену годишње одморе, боловања, топли оброк, трошкове превоза, празнике и плаћено прековремено радно време, или, не дај боже, да помену поштовање колективних уговора, па чак ни постојеће законе који би требало да их заштите…
Измишљена је и категорија “Радници на лизинг” која значи да је човек постао потрошна роба као и свака друга…
Последњих неколико година, чак три велике европске новинске агенције (немачка агенција Дојче Wеле посебно се овим бавила) истраживале су овакво стање у Вучићевој Србији и све три утврдиле да је у питању “…класичан робовски статус запослених у компанијама”.
Скоро пола милиона људи у оваквим компанијама запослено је преко разних “напредњачких” агенција, на начин да директно крше одредбе Устава Републике Србије и Закона о раду… Истраживање хуманитарне фондације “Схаре” и Међународног центра за људска права, „Улаф Палме” говоре детаљно о овом робовласничком систему који је у Србији завео Вучић, па је између осталог констатовано да су у питању “…модерне омладинске задруге, у којима компаније израбљују већ израубоване људе, оне преко 40-50 година (и старије од њих)”.
По злу позната јужнокорејска компанија “Јура” у Лесковцу, препустила је Вучићевом “систему запошљавања” да “среди кардовско питање”, па су тако и најсиромашнија домаћинства овога краја сакупљала новац и продавали њиве у бесцење да би дословно куповали радна места у овој робовласничкој компанији… Просечна цена радног места (зависно од “позиције”), била је и до 2.000 евра…
Плате се у овој компанији и данас се крећу око 300 евра, велики број радника има лакше и теже здравствене последице, неколико младих жена које су радиле (мада су биле у другом стању) у тој фабрици имале су побачаје због изложености психичким тортурама и физичким напорима… Иначе, компанија “Јура” је један од највећих загађивача у Србији, а њено “руковање отпадом” је равно био-тероризму…
Пре годину дана, руководство “Јуре” (тачније, менаџмент “Шинвона”, друге “Јурине” фабрике), послало је СМС поруком обавештења за 180 радника да су остали без посла због “смањеног обима производње”… У међувремену се тај број повећао а случај “Јуре” је данас строго забрањен у Вучићевим медијима.
Фабрика „Леони” се бави производњом аутомобилских каблова за возила „Јагуар” и „Лендровер”. Фабрика у Дољевцу код Ниша има површину од 25.000 метара квадратних, вредност инвестиције је већа од 21 милион евра, а Србија је на самом почетку рада дала подстицај од 10,5 милиона евра, односно 7.000 евра по раднику. Градња фабрике почела је у августу 2013. године, а у априлу 2014. и пробна производња. „Леони” је у Србији присутан од 2009. године и био је, уз компанију “Дрекслмајер”, међу првим инвестицијама великих немачких фирми из аутомобилске индустрије. Та фабрика тренутно у Србији има три производна погона, од којих су два у Прокупљу и један у Дољевцу код Ниша.
Вучић је “непосредном погодбом” тој комапнији одобрио додатних 19,25 милиона евра подстицаја из буџета Србије, практично отео од сиромашних и дао богатима, те наредио општини Дољевац да без надокнаде уступи најквалитетније земљиште у близини села Малошиште.
Управо у том селу Малошиште, дешава се невиђени робовласнички терор, какав вероватно постоји само у забитима индијског потконтинента, у сиромашним кинеским провинцијама или у афричким колонијама…
Наиме, у компанији Леони (пуно име Леони Wиринг Сyстемс Соутхеаст) у Малошишту, постоји једна дневна смена од 06-16х и једна ноћна од 20-06х, кад се ради суботом, из ноћне смене се излази у недељу у 06х, а већ у понедељак исти радници раде прву смену од 06х… Уведен је систем прерасподеле радног времена тако да се за радно време од 58 сати недељно “зарађује” месечно између 28.000 и 33.000 хиљаде динара, а време исплате: “кад је компанија у могућности”. У страху од губитка посла сви ћуте и трпе, јер до посла на југу Србије не може доћи нико ко није члан Српске напредне странке… Страх је утолико већи јер само у Нишу на било какав посао чека најмање 7000 људи свих професија.
“Леони” је типична робовласничка компанија у којој је терор над радницима такав да се намећу недостижни производни циљеви, а шефови и контролори по налогу послодавца дословно малтретирају људе да “погину” на послу. Ти “шефови” и “контролори” су бирани Вучићеви батинаши, неписмени и необразовани, бахати, дрски и насилни. “Леони” је увео смене од по 12 сати дневно, а већина запослених из Ниша проведе у путу (до посла и назад) додатних два сата.
Нови феномен је масован “увоз” страних радника, којих тренутно у Србији има на свим Вучићевим “инвестицијама”, и то из Kине, Турске, Индије, Непала, Бангладеша, Пакистана, Сирије, Ирака и неколико афричких земаља, те Албаније, Румуније и Северне Македоније. Мада је тачан број тих радника непознат, неки полузванични подаци говоре да их има између 5.000 и 10.000 са тенденцијом даљег прилива. Многи од њих (посебно из Азије), дошли су као мигранти и ангажовани су као “привремена радна снага” јер домаћи радници све теже трпе насиље разног полусвета које себе зове “инвеститорима” и “газдама”.
Многе од свечано отворених фабрика за које је Вучић обећавао да ће доносити милионе евра у буџет Србије, након добијених (огромних) субвенција од државе, једноставно су затворили своје погоне и отпустили сиротињу која се надала дугорочном запослењу.
Тако је, на пример, после три године пословања, свечаног отварања и обећаних добрих услова за раднике, турски ланац пекара Симит Сарај, угасио ланац својих локала у Београду. Због дуговања за закуп приватним власницима и граду, у међувремену су остали и без права на коришћење простора. У међувремену су доспели у у блокаду већу од 12 милиона динара (према подацима НБС). У једном моменту имали су десетак локала на најбољим локацијама и укупно 120 радника. Сви они остали су без посла, без икаквог званичног обавештења власника.
Пре њих, и трговински ланац Хоме Плус је затворио фирму, а власник је без објашњења оставио више од 100 радника без посла, локали су затворени преко ноћи, а званична блокада достигла је више од 50 милиона динара. Kомпанија Хоме плус је имала локале у великим тржним центрима и централним локацијама у Србији, али је власник преко ноћи затворио све локале, потрошачи који су поручили робу, платили су је, и нису је добили. Фирма је и званично отишла у стечај, рачун је у блокади за 55 милиона динара.
Цинизам Вучићевих “пријатеља” у страним компанијама је застрашујући… Примера има много. Рецимо, на огласној табли фабрике Тигар Тyрес, која је у стопроцентном власништву компаније Мицхелин Финанце из Луксембурга, освануо је натпис: “…Данас је остварен рекорд у производњи од укупно 24.304 комада произведених добрих гума. С тим у вези руководство фабрике је донело одлуку да сви запослени у фабрици добију у мензи по колач и сок у знак захвалности. Подела ће бити организована… почевши са трећом сменом. Хвала свима на огромном труду”.
И немачка фабрика “Леони” одлучила је да своје запослене обрадује “Слатким даном”, јер су постигнућа запослених била добра: “…За сутра у нашој кантини је организовано дељење једне гратис крофне сваком запосленом у компанији Леони…” – наводи се у њиховом саопштењу.
“…Овим гестом желимо да наградимо наше запослене и уједно искажемо захвалност на труду претходних дана, као и да их подстакнемо да наставе да доприносе расту компаније својм радом…” пише у наставку ове дрске, безочне и криминалне поруке…
Британска компанија “Аптив”, угрозила је животе својих запослених, углавном млађих жена, које данас од тешког дванаесточасовног рада без слободних дана, болују од упале тетива и тетивних овојница, лумбага, ишијаса… Ову страшну истину на видело је изнео доктор ортопед из Лесковца, Александар Рангелов, који је оценио стање запослених овако: “….Оне су већ полуинвалиди за хитно лечење, а не за рад!”
Влада Србије, на чијем чулу је био управо Вучић, субвенционисала је изградњу фабрике “Геоx”, са 9.000 евра по сваком новоотвореном радном месту, а такође је дала и 100 милиона динара за уређење земљишта у слободној зони, што је био предуслов да компанија уопште дође… Фабрика Геоx у Врању добила је још 13.25 милиона евра субвенција и бесплатно земљиште вредно 550.000 евра да запосли 1.200 радника са 310 евра просечне плате уз 75 одсто повраћаја доприноса. Геоx је данас, 2022. године затворен, а радници чекају новог робовласника…
Зашто је то тако, говоре само неке од погодности које Вучићева влада омогућава страним компанијама, а то су: велике готовинске субвенције, могућност продаје по нижим ценама или поклањање земљишта, проглашавање слободно-трговинских зона са различитим погодностима, као што су понуда грађевинског материјала, енергије, транспорта и трошкова горива без ПДВ-а и прескакање царинских обавеза за сировине, опрему и грађевинске материјале, десетогодишње пореске олакшице на корпоративну добит за инвестиције које укључују више од 100 запослених и које износе више од 8.5 милиона евра (ЦЦЦ) и много тога још. Тачније, све што његови “пријатељи инвеститори” пожеле!
Ако је неко можда заборавио, ваља подсетити да је “јужна пруга” платила дебело још једну Вучићеву авантуру. Наиме, кад је италијански “Бенетон” купио нишки „Нитекс” са 680 радника за само три милиона евра, уз обећање да ће запослити 2.700 нових радника, ствари су се убрзо окренуле супротно од његових првобитних обећања о срећи и благостању… Према тадашњим званичним информацијама, „Бенетон” је за овај свој “бизнис план” одмах добио из буџета Србије 10 милиона евра субвенција! Уз новац, италијански гигант је тада добио и земљиште вредно 24 милиона евра, као и пословно-производно-магацински простор од 65.000 квадратних метара, чија је тржишна вредност била преко 40 милиона евра! Али, уместо обећаног запошљавања нових 2.700 радника, некадашњи „Нитекс”, касније „Бенеттон”, одмах је отпустио 250 радника, покупио новац из буџета Србије и прекршио све законе државе Србије.
А шта је Вучић великодушно понудио компанији “Икеа” (против које је Европска комисија покренула истрагу због милијарду евра утајеног пореза 2014. године? Наравно, и простор за рад и инфраструктуру и скоро бесплатне раднике и тржиште. Не треба заборавити ни холандску фирму “Вахали” која се у Србији бави бродоградњом и која није плаћала никакве даџбине, а добила је све што је тражила…
Уосталом, Вучић се и јавно хвалио на америчкој ТВ мрежи ЦНН, како “Србија нуди најшколованију и најјефтинију радну снагу”, те да је он лично спреман да на сваку понуду земаља региона, одговори још бољим условима за стране компаније! То и јесте разлог зашто је за само четири последње године из Србије у иностранство трајно отишло преко 170.000 људи у најбољим годинама живота, међу којима је велики број стручњака са високим образовањем али и најбољих занатлија који су на европском и светском тржишту рада тражени као највећа драгоценост…
И највећа јапанска гринфилд инвестиција у Србији, компанија Јазаки, отпустала је и до 300 људи. Радници су открили да су жртве мобинга, а неки и сексуалног узнемиравања. Јазаки је компанија отворена 2017. године. На отварању је Александар Вучић рекао да јапанска корпорација не би дошла у овај град да Србија није понудила „најбоље могуће услове”. Вучић је тада признао и да је Србија учествовала у реализовању тог пројекта са 10,1 милион евра. Србија дала Јапанцима 10 милиона евра! Стотине радника доживело је у компанији Јазаки принудно потписивање споразумног раскида уговора уз новчану надокнаду, узимани су им дани годишњег одмора, а “шибање” по леђима запосленог, од стране послодавца је било и остало равно односу роба и робовласника…
Kрај овом насиљу још се не види, но треба знати да је пред зору мрак највећи…
Глоса
Према једном новијем документу (јун 2021) америчког Стејт департмента, “Влада Србије не испуњава ни минимум стандарда за елиминацију трговине људима и њихове експлоатације на раду…”
