БЕРБА шљива у Србији је на измаку, а стручњаци истичу да је ова година била благородна када је у питању ово воће. Са око 49 милиона стабала шљиве, колико се процењује да их има на 244.000 хектара, убрано је између 500.000 и 550.000 тона пожегаче, стенлеја, чачанске лепотице, ране и најбоље, што је готово дупло више него лане. По селима и у приградским крајевима широм Србије пуним капацитетом даноноћно раде такозване “веселе машине” јер, познато је, чак 80 одсто од укупног рода шљиве заврши у казанима за печење ракије.
По речима др Небојше Милошевића, научног сарадника Института за воћарство у Чачку, временске прилике погодовале су шљиви, пошто је било доста кишних периода. То је, са друге стране, било подобно и за развој болести и трулежи. Ипак, они који су испоштовали савете стручњака и на време заштитили стабла, добили су веома крупне плодове, од којих гране и лишће готово да нису могли да се виде. Нажалост, то произвођачи нису могли баш да уновче, јер се цена, рецимо, чачанске лепотице кретала од свега 20 до 30, а стенлеја од 12 до 20 динара, што је упола нижа цена него прошле године.
Од укупне количине убране шљиве тек десет одсто пласирано је на домаће и страно тржиште као стона шљива, док је остатак ишао за прераду (највише за сушење – око пет одсто, а још мање за пекмезе, џемове и слатко), а чак око 80 процената завршило је у казанима за печење ракије. Што се тиче извоза, највеће количине шљиве извезене су за Русију, а на њихово тржиште пролази само одличан квалитет – рекао нам је др Милошевић.
“ДУКАТ”
СВАКА боца Продановићеве ракије “дукат”, најмање 12 година стари у храстовим бурадима. Точи се у више од 300 ресторана у српској престоници, а стигла је и у Америку, Аустралију, Европу, суседне државе, чак до Кине и Макаоа.
Годишње се у Србији произведе око 5.000 тона суве шљиве, што је мала количина с обзиром на потребе тржишта, посебно иностраног. Произвођачи наводе да постоје велики проблеми око извоза сувих шљива, да се сусрећу са великим потешкоћама око пробоја у иностранство, па су обазриви када су у питању количине шљиве коју суше, осим у случајевима да унапред имају договорен пласман. Углавном се ослањају на продају на домаћем тржишту.
Ипак, највише ракије оде у “веселе машине”, како у чачанском крају називају лампеке за печење ракије.
– Шљивик нам никад пунији није био него ове године. Гране су се од рода биле савиле до пода, па сам се плашио да се не поломе. Око десет тона сам продао Русима и то по цени од 35 динара за “лепотицу”. Добро сам прошао, али је и квалитет био одличан. Тражили су ми још, али то је било све што сам имао – рекао нам је Миладин Мијатовић, воћар из Драгачева.
Чувени произвођач ракије у Србији, Предо Продановић, чији се “јелички дукат” продаје широм света, вели нам да је у његовом шљивику од око 6.000 стабала стенлеја родило као никада раније. Његова процена је да је убрао око 15 тона по хектару, што је рекорд.
НОВЕ СОРТЕ
ИНСТИТУТ за воћарство ове године је регистровао две нове сорте шљива – дивну и петру, па се број новостворених сорти у овој установи попео на 17. Нове сорте су веома позне, долазе на бербу половином септембра, толерантне су на шарку, и карактерише их високи родни потенцијал.
Влада Илић, Новости.рс
