Роде се вратиле у Жач

На северу са Србицом, на југу са Клином, на западу са Пећи, граничи се општина Исток. У њој село Жач. Пре пет година једино сећање на Србе у том месту била је само разрушена кућа Коматовића, и уз њу прича како је фамилија ту живела 550 година све док их вихор рата није развејао. И њих, и друге староседеоце, који су тумарајући централном Србијом покушавали да преживе, радећи за кирију и да породици обезбеде пристојан ручак. Марта 2010. године, Жачани су решили да иду назад…

Сакупили се, попаковали мало ствари у кофере и кренули на једино што су сем голог живота имали у поседу – своја метохијска имања. Живели су под шаторима УНХЦР-а, дојучерашње комшије су их дочекале пуцњима, каменицама, претњама… Али, они су били упорни.
Четири и по година касније, међу десетак породица које су уз све то истрајале, у Жачу је рођено петнаесто дете.
Оживеле оранице

Беба Лазар обрадовао је Владимиру и Небојшу Дрљевића. Дошли су међу првима, под руку држећи малу Блаженку, Јовану и Душана, који су уз маму и тату преживели све недаће.

Младе супруге

Примети се да жене у Жачу рађају без икаквих проблема, а и да су Жачани углавном ожењени млађим супругама.
– Ове жачке шуме су мало чудотворне, ваздух прија за то. А женска хоће мушкрца, то ви треба да знате. Тако је моја супруга 18 година млађа од мене.

– Срећан сам! У мојој кући је сада осморо чланова, четворо деце. Видите како је, да кажем да су се стекли услови. Овде и пре рата нико није имао мање од петоро деце. Мој отац је имао седморо. Не можемо да чекамо да све створимо, па онда да се рађају деца. Где има деце, онда, хтео-не хтео, мораш да ствараш услове да би та деца имала нормалан живот. И зато радимо, обрађујемо своју земљу, углавом од тога живимо – причао је поносни отац, столар по занимању, који је 1999. године из родног Жача отишао у село Азања у Шумадији.

Радио је фабрици Гоша у Смедервској Паланци, све док није пропала, а он остао без посла. Од како су стигли, ни њима, ни другим породицама ниједан иметак није дошао нити лако, нити једноставно.

Уз Небојшу је дошао и Вељко Коматовић са супругом Маријаном. И овај млади брачни пар пре годину и по дана је благословен малим Страхињом.

– Вратили смо се 24. марта 2010. године. Овде, у мом дворишту, била је пољана, пустињак, а видите, сада је слика много другачија. Са много рада, доста улагања, што помоћи од добрих људи с различитих страна, а и уз свој рад, рад моје породице, ево шта смо постигли. Супруга и ја обрађујемо девет хектара земље. У дворишту су стамбени и помоћни објекат и стаја, а у њој три грла за сада, три свиње у тору, четворо шар-планинаца верних чувара који чувају домаћинство и 30-ак комада домаће живине. Имам део механизације, потребан ми је још један део, али и са овим се завршава посао – прича Вељко, који је из родног краја отишао као тек стасао младић, а из Краљева се вратио као породичан човек.

Ударен темељ

Живот сада и пре четири године не може да се пореди, додаје он. 
– Било је много боље, много више и много значајније пре 1999, али идемо даље. Овде се родио мали Страхиња, и сада је то додатни мотив који нам даје воље да радимо много више и пожртвованије. Много су веће потребе и ми се много више ангажујемо да нешто створимо.

Следећи братовљев пример, пре месеца дана у родни крај се вратио и Славиша Коматовић са супругом Оливером и троје мале деце – Денисом, Анђелом и Николином. Преломио је у 51.

години, када је после 15 година подстанараског живота у Краљеву остао без посла.

Тридесетак дана од како је дошао, положен је темељ за његову кућу коју гради косовско Министарство за повратак и заједнице.
– Ово је више од очекивања. Нисам се надао да ће да буде овако брзо почети са градњом куће. Срећан сам и задовољан. Битно је да се крене. Ни тамо нам није било боље. Тамо нисам имао кућу, нисам имао имање, плаћао сам кирију. Више није могло да се издржи, и неће ми бити горе него што је било тамо – прича Славиша.
Оливера се пре 27 година родила у Краљеву. У Жачу је први пут била кад су остале породице дошле 2010. Тада је била трудна са најмлађом ћерком.

– И одједном, Славиша је остао без посла. И кажем, хоћемо да се вратимо. Ионако смо на нули, тамо ћемо бар имати своју кућу. А био ме је страх новог почетка, да чекамо кров над главом. Али, сада осећам сигурност. И деци је овде боље. Живнула су од како смо дошли. Тамо смо живели у изнајмљеном стану, нису могли слободно да се крећу, осим када их изведемо у парк. Уз њих сам се и ја лако навикла – задовољно је причала Оливера, држећи за руке две плавокосе ћеркице.

Министар за повратак и зајединце у Влади Косова Далибор Јевтић убацио је прву лопату малтера у темељ. На дан када су радови на кући почели, за дрвеним столом, уз погачу и мезе, Срби из Жача су се сакупили и наздрављали. Имали су и чему!

Добра вест

– Село Жач тренутно броји петнаесторо деце и то је добра вест. Ми желимо да том вешћу и на тај начин још једном пошаљемо позив расељенима да се на Косово врате, а ми ћемо им помоћи да ту и опстану јер је то наш главни циљ – казао је министар Јевтић.
Завршетак радова и усељење породице Коматовић у нову кућу очекује се за месец дана.

Ј. Л. Петковић – Вести

фото: А. Чукић