РОГОЗИН ПОРУЧИО СРБИЈИ: „Питајте Вучића кад ће доћи МИГ-ови!“

Дмитри Рогозин, потпредседник Владе Руске Федерације, у интервјуу за Спутник одмах после инаугурације председника Александра Вучића, говорио је о оружју које стиже у нашу земљу, санкцијама Америке, односима у свету, Сирији, Европској унији, хуманитарном центру у Нишу…

Видимо, нисте нам донели С-400 у Србију?

– Мислите, неки мали?

Велики, ако може.

– Ми имамо нано-технологију.

А можда С-500?

– Биће једном. Уколико буде потребно, биће.

Значи, можете да обећате да ћемо, ако затреба, добити?

– Срби ће све добити, ако буде потребно.

Присуствовали сте инаугурацији новог председника Србије. Као доброг познаваоца Србије, да ли вас је нешто задивило?

– Тешко да неко може да буде истински познавалац Србије, зато што је српска историја веома богата, компликована, не може, практично, да се запамти. Чак је тешко да се до краја схвати. Зато не бих никога називао познаваоцем Србије. Што више покушавате да сазнате, више схватате да ништа не знате.

Слажете ли се са председником Вучићем који је рекао „градимо мост ка будућности, а не ка прошлости“. Може ли тај мост бити добар и леп?

– Нисам знао шта је тачно рекао, али и ја то исто говорим. Не мислим да су се јуче десиле неке ствари које излазе из оквира онога што је требало да се деси на формалном, свечаном догађају ступања новог председника Србије на дужност. Важно је што су дошли сви балкански лидери. То наглашава улогу Србије као највеће и најауторитетније државе у региону, од које много тога зависи. Био је прилично висок ниво представника других држава. Ја сам јуче, иако су ти људи мени увели санкције, дуго разговарао са Роуз Готемилер а она је заменик генералног секретара НАТО.

Хоће ли ће она смети да се после тог разговора врати у своју земљу?

– Не знам.

Зар је неће казнити?

– У чему је код њих проблем? Американци су увели правило да, ако неко буде разговарао са мном или са неким као што сам ја, казна за то буде сто хиљада долара. Зато вам ја намерно говорим, да бисте ви то објавили да би она морала да плати тај новац. Или да укину своје глупе санкције, које су једноставно кловновске.

Јесте ли се на инаугурацији срели са Хојтом Брајаном Јијем? Ви знате ко је он и да отворено говори против Русије, а посебно против утицаја Русије на Балкану и он то чак описује као злокобно. Шта мислите о томе?

– Ништа не мислим. Апсолутно ме не занима шта тамо неко говори. Видите, ако ја будем слушао све који говоре неке глупости, нећу добро спавати. Зато их и не слушам.

Да ли је заиста тај утицај Русије толико ужасан за Србе? Можда они на Западу знају нешто што ми не знамо. Шта ћете урадити са нама ако овде дозволимо тај утицај?

– Господе! Нашли су чиме да застрашују. Заправо, искрено говорећи, први пут чујем за тог званичника. Први пут чујем да он тако говори. А више и нећу ништа да слушам, јер он говори глупости.

Што се тиче Балкана, видимо да је пре неког времена сенатор Мекејн изјавио да је Русија пропустила последњи воз за Црну Гору. У Македонији је нови премијер прозападни. Шта ће се десити? Да ли Русија губи на Балкану или не?

– Шта желите од мене, да коментаришем сенатора Мекејна? Он је одавно полудео. Зар нема довољно људи у лудници? Зар ће све полуделе документовати? Ја њега добро познајем. Састајао сам се са њим док сам био посланик Државне думе. Рекао сам му своје мишљење. Од тада је бесмислено то коментарисати.

Питање је било другачије? Да ли је Русија заиста пропустила шансу да заустави утицај НАТО-а на Балкану?

– Онда је боље да ми Ви поставите то питање, а не Мекејн. Јер Мекејна никако нећу да коментаришем. Мислим да се у некој другој размери овде дешава исто оно што се дешава код нас. Можда нећу бити коректан, али вероватно је боље говорити некоректно, али истинито. Сматрам да је Црна Гора за Србију оно што је Украјина за Русију. Практично, то није створено против Русије, већ против Србије, изазван сукоб између рођене браће и сестара. То ви и ми савршено добро знамо. То говори о томе да рођеном брату можете да убаците нешто што ће га учинити отуђенијим од странца. Исто то се код нас у Украјини десило. Ми смо такође сви измешани. Ја сам у Кијеву завршио први разред. Мој отац је тамо радио. Моја жена је Украјинка. Ми смо сви измешани. А сада друг друга не зове. Сестра не жели да разговара са братом. То је тежак злочин који су пре свега починили Американци. Они су посејали то зрно непријатељства.

Шта очекујете од ове нове владе Србије коју на Западу већ хвале као прозападну? Односно, шта очекује Русија?

– Знате, ако се мало прокопа и по српском либералу, тамо ће се ипак појавити прави Србин. И зато код нас нема никаквих илузија поводом ваше Владе. Имаћете добру Владу. Затим, услови ће бити такви да ви нећете никада бити примљени у ЕУ. Прво, где да вас приме када отуда сви беже. Код њих је тамо скандал. Енглези одлазе, а овамо вас убеђују да се иде у ЕУ. Њима се не свиђа, а желе да се вама свиђа. Не може тако. Нешто ту не ваља. Како се каже, Бог ти дао оно што себи не желим! Што се тиче услова ступања Србије у ЕУ, ви ћете се морати да се одрекнете Косова. Ви то никад нећете урадити. Ниједан најпрозападнији Србин никад неће издати своју отаџбину. Може се договарати о економији, курсу, порезима, али то је вец́ питање издаје. А без одрицања од Косова, Србе неће примити у ЕУ. Зато, то ће бити дуговечан процес. Као што је Турска улазила у ЕУ, тако ће и Србија. Или ће вас разбити на делове и тада део по део примати. У тренутку када вас приме, они ће изгубити свако интересовање за вас. У ствари, у току је игра између ЕУ и Русије ко ће Србију привући себи ближе. Игре, у ствари, нема. Она је без резултата, јер ће Русија и Србија увек бити заједно, док је за Србију важно да има добре односе са европским државама. Она их може имати и без ступања у ту бању.

Чини ли вам се да се сада појавила нова идеја да се приме све балканске државе, без обзира на то да ли се оне одричу Косова или не, да ли испуњавају све услове који су наводно потребни? Као што су примали постсовјетске републике попут Литваније?

– Шта је заправо ЕУ? То је реализација уличних парола. У ствари људи који се налазе на челу ЕУ, Европске комисије, а ја их знам лично, то су све бивши момци са барикада, све бивши студенти хулигани ливаки, маоисти, троцкисти, који су временом схватили да се треба пресвући, почели да се умивају, туширају, да облаче одела и сад су Европска комисија. То је ЕУ. Да ли је Србији потребна ова улична идеја. Ја не верујем у ЕУ. Ја верујем у Европу, верујем и волим Европу. Руска интелигенција се увек васпитавала на коренима Достојевског. Европа је за нас друга отаџбина. Међутим, ако настави да спроводи имиграциону политику, ускоро ће тамо бити…

Ви сте задужени за војноиндустријски комплекс, разговарали сте и о војној сарадњи са Србијом. Знате ли да очекујемо те „мигове“.

– Добићете их.

Ускоро?

– Ускоро.

Када?

– Председник ће вам рећи. Ја бих вам рекао, али смо се договорили да вам он каже. Нису тамо само „мигови“, већ много тога… тенкови, транспортни авиони. Озбиљна и велика помоћ.

А то што се раније говорило о заједничкој производњи у војноиндустријском сектору?

– Ми смо разговарали о томе да би се на територији Србије могла створити нека слободна економска зона која би била профитабилна што се тиче пореза за спољне инвеститоре и индустријалце, јер захваљујући тим санкцијама добили смо могућности да остваримо озбиљан успех у области цивилне авијације. Почели смо да тестирамо јединствени авион који је према техничким карактеристикама бољи од „Ербаса“ и „Боинга“ – МС-21. Зашто да не направимо центар за персонализацију, на пример овде у Србији, како би се обезбедила продаја у балканским државама и у јужној Европи?! Исто то и кад је реч о хеликоптерима и другој техници. Мислим да то није питање заједничке производње, тешко нам је да читаву ту кооперацију прекинемо и укључимо српска предузећа која за то још нису спремна. Међутим, центар за персонализацију јесте. То су фине паре. О томе смо разговарали. Ја сада чекам формирање нове Владе Србије и након тога ћемо одмах одржати састанак копредседника наших међувладиних комисија, закључићемо нове уговоре. У целини, обим трговинских односа је порастао. За 21 одсто су порасле испоруке српских пољопривредних производа у Русију. Што је важно за Србију.

Још једно питање које се дуго не решава, а о коме се дуго говори јесте и Ниш – хуманитарни центар о којем се чак говорило и у Сенату САД. Они су се веома уплашили тих неколико Руса и… две мачке.

– Тамо су две мачке и неколико паса који гласно лају, а то се до Косова чује. Још четири припадника цивилне службе пред пензију су невероватна претњу за америчку државну безбедност.

Шта представља тај центар? Да ли ће му Србија дати статус који му припада или ћемо о томе говорити следећи пут када дођете?

– Центар је настао као руско-српска иницијатива, чији је смисао био да због искуства авијације и противпожарних средстава буде ближе региону Јужне Европе како се из Москве не би пребацивале снаге и средства у случају потребе, већ да се то ради из Србије. Плус, узимајући у обзир ратове на Балкану, нужно је створити центар за деминирање. У вези с тим, наше Министарство за ванредне ситуације је предложило да оно буде иницијатор стварања тог центра у Нишу. Сада се тамо налази, грубо говорећи, другостепени комитет. Још увек се не може рећи да су три пса и четири ветерана неки центар. Засад тамо нема никаквог центра. Нема се о чему ни говорити. Тамо треба да буде ескадрила авиона који могу да гасе пожаре, друге специјалне снаге, технологија која може да обезбеди те хуманитарне функције. Тренутно тамо нема ништа од тога. Међутим, они су се и тога уплашили. Кукавице и ништавни људи. Боје се свега, дрхте од свега. Прст им покажите и они ће извршити самоубиство. Зато и кажем, С-300 Србима не треба. Довољно је изградити дрвене С-300 и они ће умрети од страха. Они нападају само слабе. Свуда иду само у групама. Такви су они. Њих треба гледати са висине. Треба или решити то питање и регистровати тај центар, добити одговарајући имунитет, као и сваки међународни центар који ради у Србији, или затворити ту канцеларију. Нама у овом облику Центар није потребан. Мислили смо да је потребан њима код којих су стални пожари, а онда трче код нас и моле за помоћ. А сад говоре да је страшно што тамо пас лаје. Идиотизам.

Да ли сте сада говорили са српским званичницима о решавању статуса Центра?

– Нисмо. О чему и говорити. Нама је обећано да ће одлука бити донета. Ми чекамо, нигде не журимо. Пси се хране.

Да ли вас брину кораци САД који у авио-бази „Туле“ на северу Гренланда модернизују системе ПРО? Хоће ли Русија распоређивати нове системе ПРО на Арктику?

– Видите, ми у сваком случају радимо свој посао, али ми га радимо на својој територији. После распада Совјетског Савеза дуго нисмо улагали новац у изградњу система противваздушне одбране. На примеру Југославије 1999. видели смо шта се дешава са земљом која нема озбиљан систем ПВО. Њу гађају до изнемоглости. Притом, као што се сећате, америчка војска није ушла у директни контакт с југословенском, она се бојала контакта са југословенском армијом. Ми не желимо да се нама тако нешто деси. Зато ми плански улажемо озбиљан новац у изградњу космичких и копнених ешалона противракетне одбране. Већ смо одавно завршили и основне своје индустријске и административне центре . А ускоро, за неке две-три године, завршићемо у потпуности покривање свих својих потреба везаних за било какво стартовање непријатељских балистичких и крстарећих ракета. Радимо свој посао, али радимо на својој територији. А шта раде Американци? У Пољској, Румунији, Гренланду постављају свој систем. Хајде и ми да поставимо свој систем на Куби, Никарагви…

А у Србији?

– У Србији… могу да замислим каква би се бука дигла. Ако се боје три пса, замислите шта би се десило, извините на изразу, они би се унередили, зашто их доводити до тог стања. Радићемо све на својој територији. Али оно што они раде је, наравно, чиста провокација. У чему је технички смисао распоређивања њиховог система антиракетне одбране? Објашњавам. Постоји стратегијска равнотежа која у овом тренутку даје јасну гаранцију да ће сваки агресор, ако би напао Русију, није битно одакле, с Тихог океана, са Атлантског, бити истог часа уништен. Ми имамо све спремно да разбијемо у парампарчад било какву америчку противракетну одбрану. И да уништимо тог агресора, више пута. Чак и ако нас нападне читав НАТО, ми ц́емо читав НАТО уништити. Гарантујем вам, напросто знам шта говорим.

Сигурни сте?

– Апсолутно сам сигуран зато што познајем технички аспект тог питања. Али они покушавају да нас омету у томе, покушавају да ослабе наш потенцијал, да нас баце на колена, умање наш суверенитет чија је гаранција тај стратегијски потенцијал. Зато они своје системе стално приближавају нашим границама, да би наше ракете, ако се нешто деси, обарали одмах на старту, док још нису добиле убрзање. Бум! И да их пообарају. Наравно, ми све то видимо.

Да ли ви можете да одговорите на ту ПРО, онакву каква је планирана тамо у Пољској, Литванији, где било?

– Наравно. И сада, и у перспективи ми одлично схватамо развој свих тих техничких средстава до 2030. године. Питање је у нечем другом: земља која на својој територији размести америчку противракетну одбрану, у случају сукоба сама ће бити на удару. Да нећемо да чекамо да они обарају наше ракете! Ми ћемо прво уништити њихове системе противракетне одбране, а онда ћемо узвратити ударац. Зато смо сваку земљу — Пољску, Румунију, двеста пута упозоравали, рекли смо им да ако на својој територији разместе инфрастрктуру ПРО такође постају наш циљ. Нећемо тући по престоници, али ћемо уништити систем који је усмерен против нас. Ми то отворено кажемо и не шалимо се. А да имамо чиме — имамо. Погледајте шта радимо у Сирији, како млатимо те исиловце: са великог растојања, из Каспијског мора, Средоземног мора, са подморница, са воде, из ваздуха, лансирамо ракету, а она обишла све планине, прошла кроз пролазе и — тап! — нема терориста, готово. То ми не показујемо само терористима, показујемо да имамо такво оружје.

Ових дана се догодио инцидент: ловац, како се испоставило пољски, превише се приближио авиону у ком се налазио министар одбране Сергеј Шојгу. Колико се сећам, и вама се догодило слично кад сте једном приликом летели за Придњестровље.

– Ја сад идем путничким авионима. Ево, у Београд сам дошао путничким авионом. За сваки случај. Ја сам сад под санкцијама. Мој авион би једноставно почели да јуре по разним земљама. Шта ће ми то, да иницирам сукоб! Мирно сам дошао са осталим путницима. И вратићу се у Москву путничким летом. Али министар одбране мора да лети специјалним авионом. Он не може да лети путничким авионом, зато што он тамо има центар руковођења, комуникациони систем, систем за блокирање нуклеарног оружја… и, одједном му се приближава неки авион…

А они знају да је Шојгу у авиону?

– Наравно. Они све одлично знају. Авион лети из Русије у Русију, тј. ми летимо у Калињинградску област. Природно, није шала: лети министар одбране, његов авион није тек обично саобраћајно средство. То је центар руковођења. И одједном том центру руковођења прилази неки дрзник, пољски пилот у Ф-16. Шта ми радимо? Нормално, иду руски ловци, прилазе, показују му шта имају испод крила — неколико ракета — да би Пољак продужио даље и отишао да једе свој кромпир. И идемо даље. Ништа необично.

(Спутник)