Аранђеловац – Планина Рудник изнедрила је још једно (не)очекивано археолошко откриће – манастир Ђурине ћелије из раног 15. века са изузетно квалитетним фрескама, остацима манастирских зграда, некрополом и мноштвом непознаница, које ће тек у наредним истраживањима добити свој епилог.
Да бисмо се уверили у значај тог открића, кренули смо из подрудничког села Јарменовци у сусрет екипи Народног музеја из Аранђеловца, која са руководиоцем др Дејаном Радичевићем, доцентом на Филозофском факултету у Београду, већ три године проверава народно предање да се дубоко у шуми, на 500 метара надморске висине, налазе остаци древног манастира. И он је заиста био ту, али је вековима затрпаван земљом и камењем са стрмина рудничких планина, да би коначно зарастао и утопио се у околни пејзаж.
– Први пут смо на овај локалитет изашли 2012. године, али смо тек следеће почели истраживања. Пронашли смо остатке мање једнобродне цркве са припратом, која је имала полуобличасти свод и кров на две воде, а са источне стране леп поплочан плато, док је са њене јужне стране био велики конак. Истражили смо унутрашњост цркве до нивоа поднице и открили остатке фресака, не само као фрагменте у шуту, већ и на зидовима. Живопис је изузетно квалитетан у ликовном смислу и на основу њега црква је датована у веома рани 15. век, али би могла бити саграђена и крајем 14. века – увео нас је у причу наш домаћин Владан Миливојевић, кустос Народног музеја у Аранђеловцу.
У невеликом наосу фреске су видљиве у доњим зонама, али је најбоље сачувана представа у олтару. То је поворка архијереја или служба Агнецу, на којој се види да живопис по својим квалитетима надилази габарите цркве и саму архитектуру, што говори да је неко издвојио знатна средства и довео квалитетне живописце, без обзира што је црква била скромна, објашњава Миливојевић. На њеној подници пронађен је и новчић из 1628. године, на основу кога се зна да је црква служила и у 17. веку, највероватније до 1690, када је била Велика сеоба Срба. Манастирски комплекс је тада запустео, а време је учинило своје.
Осим остатака цркве и великог конака, саграђеног највероватније у 16. или почетком 17. века, од чијег се истраживања, истиче Миливојевић, много очекује, пронађена је и некропола, са северне, јужне и западне стране цркве.
– Утврдили смо да је било најмање два нивоа сахрањивања. Онај млађи припада 17. веку. То смо установили на основу накита, делова одеће и других предмета, али ту имамо и јединствен налаз: надгробну плочу на којој је записано да је 1633. сахрањен Јован спахија. Ради се, дакле, о Србину, хришћанину, православцу, али спахији који је био у рангу турске властеле. „Српске” спахије су до краја 16. века готово и нестале, али ево имамо потврду да је и у 17. веку неки Србин био спахија. Е, тај Јован би могао да буде другостепени ктитор ове задужбине, јер, поред цркве из 14. или 15. века, имамо и припрату, коју је могао он да сагради – претпоставља Миливојевић.
За сада је извесно, истиче он, да је припрата грађена када и конак у коме нису биле само келије за монахе, већ и трпезарија. На то би могао да указује и налаз из ове године, мала апсида на источном зиду, и, то би могло бити место где је за време обедовања монашког братства седео игуман.
Истражујући конак и спуштајући се испод нивоа поднице, археолози су открили старију некрополу, за коју градитељи конака, очигледно, нису ни знали. Међу неколико гробова, један је, по својој загонетности, бацио све у засенак. То је, у ствари, двојни гроб, у коме су две особе заједно сахрањене и држе се за руке.
– Двојни гроб у археологији није реткост, с тим што се ови држе за руке. Једино је ту јасно да их је смрт затекла истовремено и да нису калуђери. То су мирјани, јер у тој некрополи има и других гробова, па и један дечји – показује нам Миливојевић.
Иако су овај пар неки већ назвали Ромео и Јулија, извесно је да нико још нема право објашњење због чега су тако сахрањени и шта је узрок њихове смрти. Антрополошке анализе скелета можда ће дати неко извесније тумачење. А можда и неће. Можда ће њихова смрт остати вечита тајна.
После Дворина на Венчацу, где је на основу народног предања откривена монументална црква из немањићког доба, још једном се показало да народно памћење „гази” у најдубљу прошлост и да га нипошто не треба занемарити приликом историјских или археолошких истраживања. Тако је и народ овог краја, поштујући место где се причало да су Ђурине ћелије, још 1998, „други дан по Тројицама”, почео да излази на литије и „закрстио” је једно стабло као запис. Испоставило се да је баш на том месту једно постарије стабло својим разгранатим кореном пригрлило конак и спасло га од пропадања, али је и ставио на муке археологе да распетљају његово корење и не оштете грађевину.
Што се писаних извора тиче, о овом манастиру их нема, осим предања које је забележио Јован Мишковић у 19. веку и објавио кратко у својој књизи „Опис рудничког округа”. Након тога само још неколико истраживача помиње у једној реченици Ђурине ћелије, које су, опет по предању, добиле назив по калуђеру Ђури који је овде живео. Истина, турски дефтери из 16. века у селу Јарменовци бележе два манастира: један посвећен Св. Николи, а други Св. Архангелу, али се не зна који је овај од та два, истиче Миливојевић.
После ових археолошких истраживања, која су материјално помогли Министарство културе са милион динара, општине Аранђеловац и Топола и Народни музеј у Аранђеловцу, Миливојевић најављује не само наставак радова на поменутим локалитетима, већ и започињање нових истраживачких радова на врху Венчаца, на такозваном Малом Венчацу, где се налазе остаци касноантичког утврђења.
Аутор: Љиљана Стојановић, Политика.рс
фото: В.Миливојевић
Наслов у потпуноси деградира причу!