Да сам 1990. године знао податак да је споменик Палим борцима испред Скупштине града Бања Лука, гдје смо се као клинци скупљали да се мувамо, био подигнут преко ноћи на темељима саборне, српске православне цркве, порушене од стране Независне Државе Хрватске као дио геноцидне слагалице у Другом свјетском рату, односно да сам био учен такве податке, дакако да бих тад имао сасвим другачији поглед на свијет.

У складу с тим, тада бих доносио и другачије одлуке.

Постоји читава армија људи који су живо заинтересовани за исход будућности. Они се зову дјеца или омладина. Сви они ће бити приморани да живе у сутрашњици коју им ми управо стварамо. Додатна отежавајућа околност за њих је да будућност не могу на адекватан начин предвидити, уколико не знају своју прошлост. Да мијењају (и будућност, и прошлост) немају шансе. Ем их нико ништа не пита, ем углавном нијесу за то заинтересовани. Тим малим (младим) људима, све до завршних година факултета или првог посла, уопште није јасно како функционише систем, који се ствара у Народној скупштини Републике Српске.

Мислим да би многи од мојих потеза били сасвим другачији, да сам учио да чувени цар Самуило из Охрида града, уопште није био Македонац, већ Бугарин. Како су већ учила дјеца у бугарским школама. Ко није био у Бугарској нека проба. Море је супер.

Хегемонисти врло прецизно воде рачуна о томе шта се негдје смије, а шта не смије знати. Тако смо ми, и поред невјероватно темељитог заташкавања школског система самоуправног социјализма, учили да је у Јасеновцу убијено 700.000 људи. Која стотина хиљада горе –доле. Бројка се није спорила, било је битно да су побијени „антифашисти“.

А шта је данас?

Данас над музејом вијори иста застава која је починила геноцид над Србима у више ратова, па и ту у Јасеновцу. Нема српске заставе, нема ћирилице, али има бројка – 69.842. Кад се одбију Јевреји и Роми, то дође још мање убијених Срба. Сад се ја оправдано питам, да ли је тих 700.000 још једна лаж коју су мене учили у школи, или је ова петознаменкаста бројка нова лаж којом уче дјецу да предвиђају будућност?

Мислим да сам данас довољно нарастао, да могу рећи како сам био прилично начитано чељаде у основној школи, а да то не изгледа као да се хвалим. Тако сам, напримјер, још тад знао за појам Јадовно. Знао сам за Јаму Ивана Горана Ковачића, али сам мислио да је то опис једног детаља, када су усташе повезале жицом и убациле у јаму читаво село. Нико није инсистирао у школи да научим како је то заправо био први логор смрти у Европи, када су након Јермена у Турској, и хрватске усташе почеле да тријебе Србе као нижу расу.

Тек прије годину или двије обраћена ми је пажња на то. Да је Јадовно пројекат још прије Другог свјетског рата планираних система логора и губилишта, од јадранских острва до Велебита, гдје су усташе успјеле у 132 дана да процесуирају око 40.000 људи. Шта је остало живо од овог броја, наглом интервенцијом фашистичке Италије, то је постало први становник Јасеновца…

И сад се ја тако мислим, шта ли уче дјеца у наставку оног система који је преко српских цркава подизао комунистичке споменике, да их исти не би могли обновити? Мора да је нека регулаторна агенција спонзорисана од стране ОХР запријетила, па ће се све тв-емисије о геноциду који је у Другом свјетском рату почињен над православним Србима; емитовати са у црвено заокруженим бројем 18? Као што се ставља на филмове за одрасле иза поноћи.

Причање о својој прошлости и свом страдању је нешто што је само код нас некултурно, нецивилизовано и непристојно.

Зато нам се то стално понавља.

Сасвим сам сигуран, да још увијек велика већина људи, нема благе везе о томе шта се заиста тада дешавало. Власт у Републици Српској, са друге стране, покушава то још више да замагли и закомпликује, готово умоболно.

Као што су се одрекли Стефана Твртка Котромањића, па избацили љиљане са (Немањићког) грба Републике Српске у рату, тако и сада све више у нашој јавности користе термин Доња Градина – умјесто Јасеновац. Градина је дио система логора смрти Јасеновац, гдје су људи након ликвидације закопавани. Сасвим је небитно што сада то губилиште дијели граница двије државе. Треба се борити да тај простор буде екстериторијалан, да се поправи мост и поново од Јасеновца направи цјелина.

Но, изгледа је најгенијалнији потез који се могао смислити од стране наших паметара, тај да се комеморација закаже за Празник рада (!?!). Ваљда се на тај начин најбоље истиче овај датум, осигурава да ће доћи највећи број људи и показује пажња према свом насљеђу. Насљеђу које није ни мало ружичасто.

Ја мислим да нас Срба, колико год нас има, треба једне године скупити макар онолико, колико је Хрватска Влада прорачунала да нас је убијено у Јасеновцу. Не треба више. И сви онда да одемо тамо на комеморацију. Неколико десетина хиљада, као велико ходочашће, пређе Саву и појави се тамо одакле нас је пар стотина хиљада истјерано 1995. године. Позвати да се дође из свих крајева гдје Срби живе, па макар били и (Л)Ужички. Макар тамо направили журку.

Док год то не урадимо, нећемо моћи рећи да смо превазишли страх од генодица.

Да ли је тако нешто уопште изводљиво? Хоће ли се икада десити, или ће неко рећи да је непристојно да се организује такав скуп, са бројем људи као за један повећи концерт? Као ходочашће на Егзит или на Цецу.

Да ли је геноцид над Србима успио у својој накани, да ли смо побиједили то што нам се десило и схватили лекцију, најбоље ћете дати одговор сами. Да ли ћете данас остати код куће, отићи у природу на роштиљ ако се вријеме прољепша, или ћете присуствовати обиљежавању једног од најбитнијих појмова у историји српског народа у 20. вијеку?

Ту ће вам се све само казати.

Данијел Симић, Фронтал.рс