Ростислав Ишћенко познати руски политички аналитичар и председник Центра за анализу система и прогнозе, у интервјуу за „Геополитику
Господине Ишћенко, Ви сте, поред осталог, веома добар познавалац стања у Украјини. Како оцењујете тренутно стање у Украјини? Да ли мислите да ће режим у Кијеву у току ове године покушати да прибегне војном решењу?
– Украјина се налази на ивици грађанског рата на територијама које контролише кијевски режим и на корак од распада постојеће државности. Не искључујем могућност покушаја организације провокација у Донбасу, да би се одвукла пажња од унутрашњих проблема Кијева и да би се на неко краће време режим стабилизовао. Али таква провокација не може бити ни успешна, нити превише озбиљна, тим пре што Кијев није у стању да било шта реши у Донбасу војним путем. Кијев једноставно нема снаге за тако нешто. Уопштено говорећи, с почетком унутрашњих међусобних борбених дејстава између различитих војних и паравојних формација садашњег кијевског режима, притисак на Донбас требало би чак и да ослаби. Оне јединице које сада држе линију фронта са кијевске стране имаће важније послове у дубини украјинске територије.
Како видите ствари у најближем суседству, где Запад врши притисак на Лукашенка, а, са друге стране, односи између савезника Минска и Москве често су сложени?
– Не бих то назвао притиском Запада на Лукашенка. Једноставно белоруска власт, осећајући се нелагодно због јачања Русије, а такође желећи да добије неоправдане економске преференције од Москве, покушава да игра, на постсовјетским просторима, традиционалну игру под називом „многостраност“. Минск показује Москви да ако његови финансијско-економски апетити не буду задовољени, може да се окрене на Запад. Ти поступци белоруског руководства не могу бити ефикасни. Они су једноставно закаснели. Данас је Русија довољно јака и као партнер привлачна свим државама евроазијског простора, тако да може да дозволи Лукашенку да понови судбину Јануковича. Ако баш толико жели да се поигра са Западом. На крају крајева, ако ипак белоруско руководство није ништа научило из украјинског примера, онда му Москва не може ничиме помоћи. Уосталом, за сада све то у Минску није отишло предалеко, тако да Лукашенко још увек има времена да се освести.
Независно од односа према Русији, да ли је Доналд Трамп, као амерички патриота који у први план ставља америчке економске и друге националне интересе, ипак озбиљно уздрмао глобалну политичку и економску номенклатуру? Да ли је данас утицај глобалиста у свету опао? Ви сте и о томе говорили.
– Несумњиво да је утицај глобалиста смањен, барем због тога што су изгубили место председника САД. Али глобалисти су изгубили битку, а не рат. Америчке елите и америчко друштво подељени су отприлике по пола. САД су се у сличној ситуацији налазиле само једном до сада – уочи грађанског рата између Севера и Југа. Тада није нађен компромис. Сада Трамп покушава да се договори о свенационалном компромису са својим опонентима. Потпуно потискивање глобалиста из политике без грађанског рата је исто тако немогуће као и уклањање Трампа са власти без великих унутрашњих потреса у САД. За сада преговори унутар америчких елита иду јако тешко. Стране су склоне да врше притисак једна на другу. Видећемо шта ће бити даље. Ако Трамп успе да стабилизује ситуацију у САД, онда ће глобалисти током времена дефинитивно изгубити утицај у светској политици. А ако не, онда ће све одлучити рат и он ће се прелити далеко ван граница САД. Такав рат се неће моћи у потпуности назвати грађанским, нити у потпуности међудржавним. Пре ће то бити глобални антиглобалистички интернационални грађански рат. То је најгоре што се може догодити са човечанством. Горе од нуклеарног трећег светског рата. Требало би да пожелимо САД мир, стабилност и постизање националног компромиса.
Постоји велики притисак у глобалним медијима, у политичком и војном естаблишменту на Трампа да одустане од договарања и споразума са Русијом. Како предвиђате америчко-руске односе?
– Односи између две глобалне државе не могу да не буду компликовани. Њих ће увек делити објективне противречности. Али треба да схватимо да Трампов покушај да се договори са Русијом не произилази из неког посебног односа према Москви. Једноставно, САД су се преоптеретиле, играјући улогу светског полицајца. Потребни су им време и ресурси за унутрашњу стабилизацију. И једно и друго могу добити једино на рачун наглог смањења спољнополитичке активности. За то је потребно договорити се са Русијом. Ако ништа друго, а оно зато што Москва моментално контролише такву, за САД стратешки важну, тачку као што је Блиски исток. Трампови опоненти покушавају да реше исти тај проблем. Али они желе да сломе Русију, да је натерају на капитулацију, уцењујући могућим нуклеарним сукобом. То је опасна игра. Она реално свет води у рат. Зато се надам да ће Москва и Вашингтон ипак успети да се договоре о привременом компромису. Али ако САД успеју да сачувају статус светске силе, онда ће, после неког времена, када они буду сматрали да су поново сакупили довољно снаге, конфронтација поново почети.
Да ли је сада Европска унија постала центар идеолошког глобализма? Како оцењујете односе Брисела и Москве? Да ли ће Брисел укинути санкције Москви и коме оне више штете. Русији или европским државама? Да ли јачање патриотских, хришћанских партија (Национални фронт, Слободарска партија Аустрије, Лига севера, Алтернатива за Немачку) представљају наду у обнову за будућност у обнову добрих односа Европе и Русије?
– Бојим се да се у Москви више нико не узбуђује око тога да ли ће ЕУ укинути санкције. ЕУ је преспавала предивну могућност за успостављање директних односа економске сарадње са Москвом, за које је Русија била врло заинтересована у периоду 20102015. Данас није више сигурно да ће ЕУ кроз пет година уопште постојати. Она се убрзано креће на путу дезинтеграције. При том, ЕУ разбијају не толико међудржавни конфликти, колико сукоб између глобалиста и националиста. Могуће је да Москва још увек по инерцији и наставља линију за постизање већих договора са ЕУ, али изгледа да се у ЕУ нема са ким нити о чему договарати.
Да ли ће свет у наредних неколико година ићи ка нормализацији и хармонизацији у односима међу државама, или иде ка глобалној дестабилизацији?
– Мислим да ће деловати две супротно усмерене силе. Део светских елита ће покушавати да реши своје проблеме за рачун додатног заоштравања међународне ситуације. А део ће бити склон договору и привременој стабилизацији глобалних политичких односа. Нажалост, како ми се чини, објективна реалност нам не даје повода да будемо нарочито оптимистични. Исувише је, у стратешким тачкама планете, незавршених унутрашњих и међународних конфликата. Превелике су амбиције многих водећих међународних играча. Сувише је низак ниво одговорности елита. Сем тога, преживљавамо глобалну системску кризу. То значи да је постојећи систем глобалних политичких и економских односа престао да одговара реалности и да је потребна његова радикална замена другим системом. Али нико не зна каквим системом. Све то наду за стабилизацију чини магловитом. Највероватније да ће у наредним годинама свет бити врло нестабилан. А оне државе које успеју да сачувају унутрашњу стабилност у том нестабилном свету имаће озбиљну предност на старту стварања новог светског поретка.
Код нас на Балкану се све више усложњава ситуација у Македонији, где НАТО и ЕУ врше притисак да власт преузму Социјалдемократе Заева и Албанци. Како Ви то коментаришете? Да ли је албански фактор не само на Косову, него и на Балкану, инструмент Запада?
– Да, јесте, али то сада више није важно. Запад је изгубио унутрашње јединство. Поједине западне структуре (као што су НАТО и бриселска евробирократија) још увек по инерцији настављају интеграциону експанзију. А у исто време, на националном нивоу, политичари су све више принуђени да мисле о удовољавању захтевима маса за вођење прагматичније и штедљивије политике. Зато ово што видимо на Балкану, у Украјини, у Сирији – све су то конфликти који су престали да, за Запад, играју позитивну улогу. Ти конфликти гутају дефицитарне ресурсе. Али и да их прекине, Запад не може, зато што би тада његови водећи политичари морали да признају злочине против човечности и ратне злочине, због планираног покретања агресивних ратова и грађанских немира у трећим државама. Зато је данас занемоћали Запад принуђен да утучено гледа оно што је сам створио и што се отргло контроли.
Како оцењујете односе између Русије и Србије? Да ли Србија треба да истраје у борби за Косово и да ли ће имати подршку Русије? Најављено је да ће Русија дати Србији авионе миг. Да ли, по Вама, треба јачати сарадњу између Србије и Русије на свим плановима, па и на војном?
– Србија у сваком случају треба да настави борбу за Косово. Ниједна држава никада не престаје са борбом за изгубљене територије, чак ни ако се тамо променио етнички састав становништва. Једноставно, борба – то није обавезно војна активност. Понекад дипломатски, економски и политички напори могу бити ефикаснији пут ка успеху. Уосталом, на Балкану је данас тако замршена и експлозивна ситуација да се не може одбацити могућност вишеструких промена постојећих граница војним путем. А сарадњу са Русијом, као и са сваком другом државом, треба јачати у оним областима у којима та сарадња може бити обострано корисна. Колико могу да видим, сарадња у сфери одбране је једна од таквих перспективних области сарадње. Али сарадња у питањима одбране повлачи за собом војно-техничку сарадњу. А то већ значи развијање економске сарадње. Ако економска интеграција достиже одређени ниво, почиње разговор о валутном и царинском савезу, то јест о отвореним тржиштима и о финансијском узајамном деловању, а то су већ питања политичке сарадње. Тако да, ако се томе прилази прагматично и без непотребне журбе, онда мислим да је потенцијал билатералних односа, а такође и узајамног деловања у другим вишестраним форматима, веома велики. Треба га само разумно користити.
Разговор водио: Слободан Ерић
Превод: Слободан Стојичевић
Геополитика бр. 103, март-април 2017.
