БАЊАЛУКА – Министарство рада и борачко-инвалидске заштите упутило је захтев граду Добоју да у што краћем року одреди локацију за постављање бисте једном од најмлађих бораца Војске РС, Споменку Гостићу, те да обезбеди урбанистичку и грађевинску дозволу за градњу, а трошкове изградње и постављање спомен-обележја сносиће Министарство.

Споменко Гостић погинуо је 20. марта 1993. године у селу Јовићи, на планини Озрен. Подсећања ради, “Новости” су још у новембру 2011. године писале о храбром Споменку и о томе како је Српска заборавила свог хероја. Споменков вршњак и другар Велибор Трипић испричао је “Новостима” како је Споменко постао војник.

– Почетком 1992. беснео је прави рат. Село Јовићи, у којем је Споменко живео са мајком, било је окружено насељима са већинским муслиманским живљем. Некада су били добри суседи, а онда их је одједном делила ратна линија. Мајка му је у међувремену умрла, а на почетку ратних сукоба Споменко и ја се добровољно пријављујемо у српску војску и постајемо курири.

У септембру 1992, присећа се Велибор, под кишом граната испаљених на Јовиће са муслиманске стране гине Споменкова бака и он остаје сам.

– Једину заштиту имао је у војсци. Са курирских задатака “унапређују” га у снадбевача храном. Поверена су му коњска кола, а заповест је била да развози храну по дугој одбрамбеној линији према Маглају. Тако је Споменко свакодневно, са два коња, јурио од рова до рова. А онда се догодила трагедија – улетео је у минско поље. Гину коњи, а Споменко пролази са повредама. Чим се опоравио, поново се ставио на располагање војсци. Био је десна рука команданту одбране. Међутим, због офанзиве муслиманских снага војска и народ се повлаче и Јовићи су опустели, али Споменко остаје са неколицином војника да га брани, да се успостави линија и врате изгубљени положаји – присећа се Трипић.

После смиривања ситуације на том делу ратишта, Споменко остаје са војницима – тобџијама. У марту 1993, од гранате испаљене са муслиманске стране, наш јунак је смртно рањен. Тада је погинуло још пет српских војника.