Последње две емисије „Да, можда, не“ и „Упитник“ Јавног сервиса Радио-телевизије Србије, а таквих је било и више, код објективног гледаоца у Србији заиста изазивају и збуњеност и код многих и огорченост. Прву емисију уређује и води Оливера Ковачевић, а другу Оливера Јовићевић. Обе дугогодишњи новинари и искусне водитељке.

Концепт ових емисија, односно њихових водитељки заснива се на избору за расправу најактуелнијих проблема и питања. Али да се поштује новинарско правило – супротставити у расправи о било којој теми две стране. Чути различита мишљења, ставове, аргументе. Што је, наравно, у реду. И заслужује свако поштовање.

Међутим, уместо да гледалац заиста може чути озбиљну и уверљиву, у првом реду и стручну расправу, он веома често остаје збуњен: емисије се најчешће претворе у свађе, вређања, оцрњивања и оптуживања. И емисија прође а да он ама баш ништа није сазнао.

А посебно је огорчен кад присуствује увредама своје земље, свог народа, кад је изложен неаргументованим оптужбама и беспризорним лажима појединих „другачије“ мислећих гостију. А посебно „гостију“ које водитељке укључују из других центара. Где се посебно својим оптужбама, лажима и фалсификовањем новије прошлости „истичу“ гости из Загреба и Сарајева.

Још је увек у памћењу свеже гостовање председника Републике Српске Милорада Додика у „Упитнику“, код Јовићевићеве. Где је потпуно неприпремљена водитељка испитивала председника Српске о свему и свачему, само не ономе што је требало да гледалац сазна: о животу обичног човека, о томе шта се ради, гради, шта је са школством, здравством, каква је перспектива младих… Прича је текла тако као да су водитељки питања припремали негде где се желело чути много тога што апсулутно припада најжућим таблоидима.

Или, у последњој емисији, 22. новембра (гости: Никола Шаиновић, Никола Селаковић и адвокат Новак Лукић), кад се водитељка Јовићевићева уплела питањима о генералу Владимиру Лазаревићу, како је могао да држи предавање на Војној академији, па јој је одговорено примјером позивања Шаиновића у емисију, па питање о томе да ли је Србија могла да спречи геноцид… итд.

Оливера Ковачевић се у емисији „Да, можда, не“, 30. новембра (гости у студију: Мирослав Лазански, адвокат Тома Фила и Чеда Јовановић, а из Сарајева Мирсад Токача, из њиховог документациног центра) заиста обрукала: пустила је Токачу да каже свашта о Србији, о“Великој Србији“, Лазанском је говорио да прича глупости, и то кад му није хтео да одгвори на конкретно питање о муслиманским дивизијама које су дејствовале у Сарајеву, Јовановића је пустила да прича шта жели и колико жели, да оптужује своју земљу, свој народ, док су Лазански и Фила успели нешто али веома мало да кажу. Водитељка, потпуно неспремна, с питањима која као да јој је неко негде издиктирао па је она упорно гњавила с њима. А тема је била везана за пресуду хрватским генералима из Херцег-Босне.

И уместо да са Лазаниским и Филом у студију седе људи који знају доста о тој теми, а у Србији их заиста има, она ангажује Токачу, као да не зна шта он мисли. Иако он у тој емисији није био никаква друга страна мишљења, става, него неко ко је извртао чињенице и оптуживао Србију, Слободана Милошевића… И наравно да је изнео и свој став како је Србија агресор на Босну и Херцеговину. И његова је тирада трајала прилично дуго.

А за Јовановића остаје нејасно – по каквим и чијим се он критеријумима позива у такве емисије. Председник је некакве минорне странчице која му није ни у парламенту, а он није ни на каквој функцији, није историчар, није учесник грађанског рата у Босни и Херцеговини. И шта он уопште и зна о томе?! Али… има много тих „али“ која би могла да се овде изнесу. Али… и ово је доста.

И заиста, у чијој су служби и коме требају такве емисије на програму Јавног сервиса који финансирају грађани ове земље: и директно и путем својих пореза?

Интермагазин.рс