Пише Никола Врзић
Српске власти су у среду увече пристале да северно Косово оставе у гету Приштине и КФОР-а, уз ултиматум тамошњим Србима да договор имају да прихвате или ће им Србија окренути леђа. Као да то већ није учинила
Док премијер Косова Хашим Тачи држи ванредне седнице своје владе, премијер Србије Мирко Цветковић брчка се у Грчкој на мору. Док НАТО на север Косова допрема свеже трупе да се супротставе Србима на барикадама, српска војска слави Дан ваздухопловства. Док Тачи постројава своје специјалце и објављује општу мобилизацију оружаних снага Косова, председник Србије Борис Тадић постројава посланике, нестрпљиве да са члановима владе оду на одмор, и објављује да је Србија земља мира. Док за председницу Косова, Косово нема алтернативу, њеном колеги из Београда Европска је унија оно што нема бољу алтернативу. Док та Европска унија и САД отворено стају на страну приштинске владе, српска Скупштина инсистира на дијалогу с Приштином којим руководе Брисел и Вашингтон, и за то добија америчку подршку. Док косовске власти тврде да су административни прелаз Јариње запалили криминалци, српске власти тврде то исто… Да, Срби су на барикади у Рудару, у Лепосавићу, у Зупчу и Зубином Потоку, на мосту у Митровици, остављени сами себи.
НАДА НА БАРИКАДИ
Што, можда, и није најгоре што је могло да им се догоди у ових десетак дана кризе на северу Јужне српске покрајине. Кризе која је неочекиваним српским устанком избила у ноћи између прошлог понедељка и уторка, 25. и 26. јула, и омела трогодишњи заједнички рад на заокруживању независности Косова, а све нас оставила у недоумици око тога да ли су наши западни партнери ових дана више понизили српског председника Бориса Тадића или Борис Тадић Србе. Не зато што је ноћна акција Тачијевих РОСУ специјалаца, уз нескривену подршку Запада, озваничила пропаст Тадићеве косовске политике сарадње са тим Западом, већ зато што се српска барикада у Рудару, бар засад, испречила њеном зацртаном исходу – успостављању албанске („косовске“) царине на Јарињу и Брњаку, добросуседским односима Србије и Косова по мери ЕУ и дефинитивном препуштању косовских Срба отровном загрљају „Змије“ Тачија и његове Приштине. Тако да се сва нада у исход овог косовског боја, уистину, и налази у томе што су Срби са севера Косова остављени сами себи. Баш на тој барикади, и прошлонедељном признању Тадићевог човека од поверења Борка Стефановића да њихов, званични Београд с њеним постављањем и опстајањем испод крста од седам метара није имао никакве везе („Нико на овом свету – ни Бог, ни председник – не може да ове људе натера да одустану од блокаде“, казао је Стефановић). Јер би их Београд, да је имао везе, уз мноштво накнадних протеста (попут оних у Скупштинској декларацији у суботу), препустио злој судбини и новоуспостављеној реалности на чијој је припреми активно учествовао…
Кораци које је Тадићев Београд предузео у последње три године једва остављају места сумњи у неискреност његових заклињања у борбу за очување Косова у Србији. Занемаримо прозирну буку ових заклетви, ту реторику за уши српског бирача, и погледајмо како смо доспели ту где јесмо, заглављени у дијалогу без дијалога; до гуше у преговорима о Косову којима управљају покровитељи косовске независности, изоловани од савезника који ту независност не прихватају, упућени на помоћ оних који сву помоћ пружају нашим противницима. РОСУ и албански цариници су на Јариње и Брњак, наиме, доспели баш зато што је Београд пристао да на Косово доспе ЕУЛЕКС, а преговори с Приштином у надлежност ЕУ и САД.
ЕУЛЕКС је, подсећамо, формиран одлуком Европске комисије од 4. фебруара 2008, са мисијом да „асистира властима Косова“ у успостављању владавине права, „посебно у областима полиције, правосуђа и царине“. Формиран је, што је много важније, на основу плана Мартија Ахтисарија, кога су Србија и Савет безбедности (захваљујући Русији и Кини) одбацили јер је коначно решење статуса Косова пронашао у његовој међународно надзираној независности; иако се у оснивачком акту ЕУЛЕКСА Ахтисаријев план не наводи изричито, ова је мисија у својим циљевима, задацима и ланцу командовања који завршава у Бриселу идентична Еуропеан Сецуритy анд Дефенце Полицy Миссион, предвиђеној анексом 10 Ахтисаријевог плана, при чему су задаци ЕУЛЕКСА у бриселском оснивачком акту преписани из члана 2, став 3 деветог анекса Ахтисаријевог плана. У Преамбули бриселског акта је, штавише, и подцртано да се све чини у циљу „имплементације договора који дефинише будући статус Косова“.
ЕУЛЕКС И ЕУ ИНТЕГРАЦИЈЕ
Ова битна компонента Ахтисаријевог плана, одбаченог 2007. године, на мала је врата на Косово доведена у касну јесен следеће, 2008. године после парламентарних избора, после пристанка Бориса Тадића и његове врхушке, без икакве расправе било у Влади Србије или у њеној Скупштини. Као алиби за довођење ЕУЛЕКСА, који ће фактички заменити одумирући УНМИК, Тадићу је послужило усаглашавање фамозних „шест тачака“ са Бан Ки Муном, генсеком Уједињених нација, иако се ниједна од тих шест тачака, ни словом, ни било којим знаком интерпункције, није дотицала ЕУЛЕКСА и његовог деловања. А самоубилачки пристанак Србије на ЕУЛЕКС обезбеђен је, како другачије, него подсећањем на услове за српски пут ка ЕУ који нема алтернативу. Сведочење о том притиску остало је забележено у изјавама тадашњег ЕУ представника за спољну политику Хавијера Солане – „Водимо веома интензиван дијалог с Београдом о ЕУЛЕКСУ, а истовремено настојимо да Србију приближимо Европској унији“ – и тадашњег известиоца за Косово у Европском парламенту, Холанђанина Јоста Лагендајка, који је затражио од ЕУ да услови „даље приближавање Србије ЕУ прихватањем мисије ЕУЛЕКС. Београд не сме да помисли да су његов став о Косову и приближавање ЕУ два одвојена питања.“
Други кључни предуслов за довођење маскираних РОСУ специјалаца на Јариње и Брњак испуњен је у септембру прошле године, када су Србија и чланице ЕУ поднеле „заједничку“ резолуцију у Генералној скупштини УН. Ионако бледа првобитна српска резолуција, подсећамо, макар је садржавала „чињеницу да једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање територијалних питања“, уз позив странама да уђу у дијалог о „свим отвореним питањима“. Нашим западним пријатељима и то је било превише, с чим се Београд сложио, па су онда руку под руку поднели и изгласали резолуцију којом је дијалог, али само онај који треба да „унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској унији и побољша животе људи“, поверен Европској унији. И Сједињеним Америчким Државама, додајмо, будући да је Филип Гордон, помоћник америчког државног секретара за европска и евроазијска питања, у Приштини 16. јуна открио да је (неидентификовани) „Американац био присутан на већини или на свим“ дотад одржаним рундама бриселских преговора.
Европско-америчком руком вођени преговори, у складу са српско-ЕУ Резолуцијом, онда су доведени до изрежираног прекида због неслагања око царинског печата Косова, па је Приштина увела ембарго на српску робу, затим ЕУЛЕКС баш на Јарињу и Брњаку није спроводио ту одлуку Тачијеве владе, што је онда „испровоцирало“ његову одлуку да силом запоседне ова два административна прелаза и северно Косово покуша да одсече од централне Србије…
Све у свему: УНМИК, заснован на Резолуцији 1.244 Савета безбедности УН која недвосмислено „потврђује суверенитет и територијални интегритет СР Југославије“, замењен је ЕУЛЕКСОМ, заснованом на плану Мартија Ахтисарија који потврђује независност Косова; а преговори о Косову одузети су Савету безбедности – у којем Русија и Кина тврдоглаво и упркос Београду заступају интересе Србије – и поверени Европској унији и Сједињеним Државама, идејним творцима независности Косова. Све је то учињено уз учешће Тадићевог Београда. И тако је тај, Тадићев Београд, захваљујући евроамеричкој подршци приштинским властима да ту власт прошире на простор читаве „државе“, постао саучесник у десанту Тачијевих маскираних специјалаца на српски север Косова.
Да је те, евроамеричке подршке било, сасвим је јасно. Посведочио је то, уосталом, сам Гзавије Бу де Марњак, шеф ЕУЛЕКСА, изјавом да „ЕУЛЕКС поштује устав и законе Косова и подржава успостављање царинске контроле на целој територији Косова“, док су амерички војници у саставу КФОР-а у драматичним данима који су уследили, све до ове среде, спроводили стриктан ембарго на „увоз“ робе из Србије. Додатно сведочанство пружиле су и четири тачке решења кризе, које је у среду понудио ЕУ посредник Роберт Купер, а о њему известила немачка новинска агенција ДПА; предлог као да је сачињен, а можда и јесте, у Тачијевом Кабинету, јер предвиђа постављање косовских цариника на Јариње и Брњак, спровођење одлуке Приштине о трговинском ембаргу према Србији, уклањање српских барикада на северу покрајине, и наставак дијалога о печату у септембру.
ДЕКЛАРАЦИЈОМ НА ОРУЖЈЕ
А да је Београд у том албанском заузимању севера активан саучесник, види се из капитулантске реакције Скупштине Србије прошле суботе, и покушаја Тадића и тадићеваца да аболирају Брисел и Вашингтон тако што ће одговорност за ноћни десант са ЕУ и САД пребацити на Хашима Тачија и „појединце из међународне организација“.
Скупштина Србије, која је успела да се састави и на један дан одложи одлазак на летњи распуст, реаговала је у суботу одлучном поруком Приштини и међународној заједници. „Немојте, молим вас“, узвикнула је гневна скупштинска већина и преточила то у декларацију.
Декларацијом, тим страшним одговором на дуге цеви, хеликоптере и оклопне транспортере, утврдили су да се крши Међународно право, констатовали да су „привремене институције у Приштини насилно покушале да промене реално стање на терену“, „са посебном забринутошћу констатовали“ да „поједине међународне мисије“ крше Резолуцију 1.244, осудили „свако насиље“ на Косову и обавезали Владу Србије да „донесе конкретан и свеобухватан план“ за случај „погоршања стања на Косову и Метохији“. Погоршање стања ће, ипак, морати да сачека, јер влада је отишла на годишњи одмор…
У обиљу конкретних потеза који су могли да буду начињени – међу којима су најбенигнији одлука о прекиду преговора до повратка на пређашње стање или враћање преговора под капу Савета безбедности, како је предложио ДСС – посланици су одлучили да подрже Владу Србије да „настави дијалог који се води са Приштином“. Дијалог који се, понављамо, води под покровитељством покровитеља косовске независности, и који је змијски отровном режијом и довео до садашње ситуације. Уосталом, колико је овај део Скупштинске декларације важан, и колико је у нашем интересу, показала је ова „Тањугова“ вест: „Поздрављамо њихову подршку дијалогу са Приштином уз посредство ЕУ као начину за решавање свих преосталих питања, истакли су у амбасади САД, на питање да изнесу виђење Скупштинске декларације о Косову“.
Коначан тон целодневној парламентарној дискусији (у којој смо чули и да су Срби подједнако криви. „Имамо једну кризну ситуацију која је произведена инцидентима и са једне и са друге стране“, рекао је Драгољуб Мићуновић, шеф Спољнополитичког одбора Скупштине Србије, председник Политичког савета Демократске странке, уз благонаклону опаску о „агресивном романтизму“ косовских власти) дао је председник Србије Борис Тадић, који као да није био у Скупштини Србије него на избору за мис. Заложио се, наиме, за мир у свету. „Србија је земља мира, Србија хоће мир за све људе на простору југоисточне Европе и хоћемо мир за све народе, не само за Србе, већ за све остале народе“, обзнанио нам је председник Србије у поруци какву не би могле да сроче ни мис света, мис шарма и мис фотогеничности заједно, све са пратиљама.
Реч „мир“ (уз варијације попут „мирољубива политика“), док специјалци Хашима Тачија на Косову подижу борбену готовост, а КФОР добија дозволу да пуца у Србе само ако нађе за сходно, у говору српског председника изговорена је 27 пута. Мада, ко је слушао Тадића у Скупштини, а не зна да је Борис Тадић председник Србије, тешко да би то увидео из његовог говора јер је много више пажње, док му гори земља на чије се очување заклео, посветио региону Западног Балкана; „овај регион“, бивша Југославија и Западни Балкан споменути су 18 пута, наспрам тек пет пута споменутих српских националних интереса, при чему је толики искорак у национално два пута релативизован подсећањем да „ми прихватамо и легитимне интересе других народа и албанског народа“.
ПАКТ СА ЂАВОЛОМ
Или је председник Србије у српском Парламенту наступио као адвокат ЕУ, САД и НАТО-а, ослобађајући их од одговорности за упад РОСУ на север Косова? Нису САД и ЕУ подржали увођење приштинског ембарга, већ су „неке међународне институције исказале разумевање, тачније појединци из међународних институција“, и нису ЕУЛЕКС и КФОР припомогли Тачијевим специјалцима, хеликоптерима их пребацујући иза леђа окупљених Срба, већ су „поједини представници међународне заједнице охрабривали администрацију у Приштини да предузме акте, насилне унилатералне акте везане за заузимање административних прелаза“.
Ипак, није скупштинска седница била драгоцена само зато што смо сазнали да Србија у ствари и нема председника, него мис Западног Балкана којој је светски мир толико важнији од ових непријатности на северу неког Косова. Почели су у јавност да излазе и детаљи пакта који је начињен са ђаволом када је Србија пристала на ЕУЛЕКС и „заједничку“ резолуцију у УН. „Овде је председник Републике, господин Борис Тадић, нека каже свима вама, ја га позивам (да каже) шта су му обећали амерички представници (и) ЕУ и кад смо прихватали ЕУЛЕКС и кад је прихватана Резолуција у Генералној скупштини УН, да ли је тада речено да неће бити промене реалности на терену“, казао је лидер СПС-а Ивица Дачић, и сам (са)учесник у овим операцијама, и додао: „Србија је ушла у дијалог уз једно обећање представника ЕУ, а сигурно и америчке администрације, да док траје тај дијалог неће бити промене реалног стања на терену, а то пре свега значи на северу Косова и Метохије.“ „То је био наш захтев и добио сам уверавања да ће тако бити“, одговорио је Тадић свом коалиционом партнеру.
Разумемо ли добро? Као уступак за ЕУЛЕКС, за резолуцију и преговоре с Приштином, Београд је тражио (и добио) обећање да реалност на терену неће бити мењана, то јест да ће север Косова остати нешто ближи Србији од остатка покрајине, и то не само на географској карти. Дачић и Тадић пропустили су да за скупштинском говорницом јавности објасне право значење ова три потеза Београда, но, нису ни морали. Уместо њих, то је већ учинио Јован Ратковић, председников спољнополитички саветник који је у суботу у Скупштини седео тик иза њега. „Београд ће прихватити, иако не и признати Косово“ ако заузврат буде „извесног разумевања веће српске улоге на северу и над пет манастира на југу“, обелоданио је Викиликс америчку дипломатску депешу која је препричала Ратковићев разговор са британским амбасадором у Београду почетком прошле године.
И Србија је учинила своје уступке, а обећање су њихови западни пријатељи погазили у акцији чији је „циљ, наравно, био насилно освајање севера, уз прећутну сагласност међународне заједнице“ (Ивица Дачић). Зашто је то учињено? Опет Дачић, према скупштинском транскрипту: „Наравно, да када је реч о ЕУ и све ово што се ради има за циљ да уочи прихватања кандидатуре Србије, да се од Србије што више извуче уступак када је реч о КиМ. То је ваљда довољно јасно“. Да, јасно је, јер су исту поруку ових дана упутили и Стефано Санино, директор за проширење у Европској комисији (увијеном претњом да је „превише рано да се каже да ли ово што се догодило може имати неповољне последице по процес европске интеграције Србије, а циљ Београда је да добије статус кандидата за чланство и датум преговора до краја године“), и Томас Кантримен, заменик помоћника америчког државног секретара, који је, говорећи о догађајима на северу Косова, оценио да ће „одлука коју ће Београд донети наредних дана имати велики утицај на евроинтеграције“.
БЕОГРАДСКИ УЛТИМАТУМ СРБИМА
Београд је своју одлуку, изгледа, донео. Право у леђа Србима северног Косова. У среду увече, судећи по саопштењу КФОР-а, представници Владе Србије озваничили су своје одустајање од захтева за повратак ситуације на стање пре упада РОСУ (Борис Тадић: „Било каква консеквенца насилне политике је неприхватљива за Србију и тог тренутка су преговори и дијалог Приштине и Београда доведени у питање“). КФОР ће, наведено је у саопштењу после постигнутог договора, уместо српских КПС полицајаца најмање до средине септембра задржати контролу над Јарињем и Брњаком; повлачење албанских цариника, које су сами довезли, не спомиње се, што буди сумњу да оно није ни договорено. Гето за Србе биће хуман у мери у којој су хумани они који су га увели: биће, наиме, уз контролу („после провере“) омогућено достављање хуманитарне помоћи, што практично значи да ће, уз сагласност Србије, КФОР у дело спровести одлуку приштинских власти о ембаргу на српску робу. А хуманитарну помоћ Срби ће да плате тако што ће уклонити барикаде „и слобода кретања ће бити поново успостављена“. Све врло у складу са четири тачке Куперове понуде, о којима нас је известила немачка ДПА, а које као да су написане у Тачијевом Кабинету.
Према изузетно поузданим сазнањима „Печата“, Борко Стефановић и Горан Богдановић, главни српски преговарач и министар за КиМ у Влади Србије, резултате овог договора, ове непроглашене предаје Митровице, Зубиног Потока, Звечана и Лепосавића Тачијевој Приштини, пренели су у среду увече вођама Срба са севера Косова. Уз ултиматум достојан оних који су спремни на овакав договор: или ћете да га прихватите, или ће вам Србија окренути леђа.
Да, Срби су на барикади у Рудару, у Лепосавићу, у Зупчу и Зубином Потоку, на мосту у Митровици, остављени сами себи. Београду су у среду увече рекли не. А шта ће рећи Србија ако КФОР, ЕУЛЕКС и Приштина испровоцирају инцидент и искористе га као повод за насилни обрачун са „српским побуњеницима“? Најава баш таквог, крвавог сценарија, за случај да Срби и поред свега остану на барикадама, као људи који немају шта да изгубе осим свега што имају, већ је на претек…
Печат
