Маријана Радојевић је јуче ујутру устала у пола четири. У пет је аутобусом из Ваљева кренула у Београд, где ради као сестра на интензивној нези Ургентног центра. Увече се кући вратила у 23 часа. Има мужа и две ћерке. Тако ради већ 10 година а боловање је користила само после порођаја.
Маријана је само једна од више од 90 одсто медицинских радника запослених у Ургентном центру, а живи ван Београда. Она и њене колегинице раде за 30.000 динара месечно, плус неколико хиљада динара за ноћни рад.
– Не могу да нађем посао у Ваљеву. Моје искуство из Ургентног центра им ништа не значи. Тражила сам посао, ургирали су и лекари, ништа нисам успела да урадим – испричала је јуче за „Политику” Маријана, која каже да на одељењу на којем ради, има 14 кревета али да не може да се сети „мирног дана”, без прекобројних пацијената.
Драгана Ракић-Марковић, медицинска сестра централне интензивне неге (шок А и шок Бе), ради 25 година у Ургентном центру, а свакодневно путује из Младеновца.
– Устајем у пола пет, крећем у 5.15 часова, путујем „Ластом”, смена почиње у седам, траје до 19 часова. Имам два сина од 14 и 11 година и супруга који је тренутно без посла. Плата није адекватна. Волим овај посао, радим га са истим ентузијазмом као кад сам почела, а посао је тежак. Сви наши пацијенти су на респираторима и не могу да остану без надзора ни секунду – каже ова сестра.
Јелена Милошевић ради такође у шоку и на посао путује из Сурчина. Има 13 година радног стажа.
– Испада да ја најближе станујем, али моје колегинице некада пре стигну од мене на посао, такав је превоз. Устајем већ година у пет ујутру, а кући стижем нешто пре 21 час. Имам ћерку од седам година, самохрани сам родитељ и сналазим се како знам. Тражила сам посао ближе месту боравка, али одговор је био исти: све је заузето – каже Јелена.
Сестре нису много причале о томе колико је тежак посао у Ургентном центру, али су се насмејале када смо их питали да ли редовно добијају кафу и бомбоњере како се најчешће мисли.
Из џепа мантила сестра Драгана вади кесицу кафе „три у један“ и каже како је најчешће купи сама и још чешће једва стигне да попије.
Катица Живојиновић из Лазаревца ради већ 16 година у Ургентном центру и једина од њих кући иде – за дана.
– Имала сам операцију кичме и од тада радим само у преподневној смени од седам до 14 часова, али кући стижем око 16 часова. Имам четворо деце. Ћерка ми се ипак одлучила за право, а не за медицину. Има много младих сестара, које се кратко овде задржавају. Не може свако да издржи овај темпо – каже Катица.
Њен посао је да свакога дана превија 24 пацијента.
– За све ове године ниједном ме ниједан пацијент није увредио, а мени је најтеже када морам да му нешто ускратим. Било је дана да није било завоја и онда сам одлазила до других одељења, до сале, да нађем. Морамо да се помажемо узајамно – додаје Катица.
„Плате су такве какве јесу: то је мало за оно колико радимо, али то је наш посао, ми смо тим и то што нема свађа међу нама је добро” објашњавају медицинске сестре и додају да их је мало.
Главна сестра Ургентног центра Биљана Липовац каже за „Политику” да наше саговорнице нису биране, већ је то смена која се затекла.
Да ли медицинске сестре чекају бољи дани, јуче није могла да одговори ни Драгица Дашић, генерална секретарка Синдиката медицинских сестара и техничара Србије.
– У Србији недостаје око 2.500 медицинских сестара, на бироу их је 15.000. Тешка је криза и тешко ће се отварати нова радна места, па ће зато локалне самоуправе морати да размотре могућност да финансирају плате сестара. Дали смо и предлог да се уради прерасподела постојећег кадра и да установе које имају вишак сестара уступе особље центрима у којима је то недостајући кадар – казала је Дашићева.
——————————————————————
Социјална карта медицинских радника
Са резултатима социјалног истраживања на узорку од 4.000 сестара и техничара у покушају да се дође до „социјалне карте медицинске сестре”, представници Синдиката медицинских сестара и техничара Србије јуче су упознали и министарку здравља, др Славицу Ђукић-Дејановић.
————————————————————————
Медицинске сестре у статистици
28 одсто има примања мања од 10.000 динара по члану породице
46 одсто има просечна примања од 20.000 динара
26 одсто су самохрани родитељи
70 одсто је кредитно задужено
37 одсто не иде на годишњи одмор
71 одсто после радног времена ради други посао
Политика
Фото A. Васиљевић
