Ваљево – Датум ванредних парламентарних избора у Србији ускоро ће бити утврђен, а од предизборне кампање се очекује да буде фер и да на крају тријумфује воља грађана. Уз све ово, из Ваљева, као посебан зачин, на Богојављење је уследила иницијатива да новоизабрани посланици заклетву полажу са руком на Малом јеванђељу, које би под кров Скупштине за ту прилику требало да стигне из ризнице цркве у Бранковини, родног места чувених Ненадовића и ништа мање знамените поетесе Десанке Максимовић.
Нови-стари заговорник ове идеје јесте магистар машинства Предраг Вулетић, оснивач једне од неколико опозиционих странака почетком деведесетих година и члан Политичког савета круне, који је текст иницијативе упутио на адресе председника Србије и Синода СПЦ.
Идентичан предлог Вулетић је још у априлу 2002. године слао на адресе челних људи Скупштине Србије, шефова посланичких група, Министарства правде, као и патријарха СПЦ господина Павла. Према његовом сазнању, иницијатива је тада од стране већине насловљених пажљиво прочитана, али је испало онако како су страначке амбиције и њихови моћни лидери налагали. Тачније, у Шојићевом стилу: „Полако, са то Мало јеванђеље”.
После више од 200 година, ова национална реликвија, над којом су се заклињали устаници и чланови прве српске владе, кренула је у своју „кампању” уз подсећање да је ова света књига жива историја нашег народа. Протојереј-ставрофор Душан Патијаревић, старешина цркве у Бранковини, из поштовања према „Политици” изнео је накратко из ризнице Мало јеванђеље, како бисмо га што уверљивије представили нашим читаоцима.
Подсетио је Патијаревић да је оно штампано крајем 18. века у Русији, одакле га је као поклон тамошњих црквених великодостојника донео у Србију прота Матеја Ненадовић, који се и по избору за председника Правитељствујушћег совјета од њега не одваја. Над Малим јеванђељем су се заклели први чланови српске владе, а пре њих устаници.
Ова чудесна књига, наводи отац Душан, гужвала се, хабала и исправљала листове као што је у то време било са српским народом и његовим вођама, загонетно је нестајала и појављивала се, тако да ју је 1816. године прота поново пригрлио и до своје смрти чувао као породично благо и светињу. Када се упокојио 1854. године Мало јеванђеље је положено у гроб на протине груди и ту остало преко четири деценије, до смрти Љубомира П. Ненадовића који је оставио аманет да буде сахрањен поред оца.
Много је оних који су тада говорили да је овај учени Србин, књижевник и проевропљанин, хтео да буде што ближе чудесној књизи. У релативно добром стању Мало јеванђеље је тада извађено, уз доношење одлуке да више не иде „под земљу”. Међутим, нису га мимоишла ни бројна искушења током Првог и Другог светског рата, а морало је да се клони и атеиста. После одношења на рестаурацију 2004. године у Народну библиотеку Србије, оно се стицајем необичних околности поново загубило, а потом убрзо вратило тамо где је и данас – у ризници бранковинске цркве.
– У многим државама света државници и народни представници полажу заклетву над сличним реликвијама. Када се стави рука на Мало јеванђеље, као што је ова наша историјска читанка и сведок великих времена, то је значајан чин за сваког појединца, али истовремено и гаранција да ће свако од заклетих савесно и у интересу грађана обављати свој посао. Слушајући мог претходника, проту Владана Ковачевића, као и оно што сам од народа чуо, таквом чину би се понајвише, и то пуним срцем, радовао прота Матеја – каже отац Душан Патијаревић.
Предраг Вулетић, који ће ових дана проследити на све релевантне адресе текст предлога да се посланици на пригодној церемонији заклињу са руком на Малом јеванђељу, каже да ни претходна, а ни најновија иницијатива немају никакву политичку конотацију.
– Без икаквог претеривања, Мало јеванђеље је институција, а чињеница да су се над њим заклињали устаници, посланици и чланови прве Владе Србије, најбоље говори о каквој вредности и симболу се ради. Из више извора постоје тврдње да се над њим заклињао и сам Карађорђе, којем су се из страхопоштовања, том приликом, поприлично тресле ноге. Мој предлог има за амбицију да Мало јеванђеље постане природни спој цркве, народа и државе и да се над њим заклињу посланици свих вероисповести који су изабрани на та места са намером да раде у интересу грађана и државе Србије – истиче Вулетић, уз очекивање да за ово његово залагање буде више разумевања него претходног пута.
Будимир Нововић, Политика
Фото. Б. Нововић
