Западна војна алијанса спремна је да распарча Украјину, поручује румунски генерал Јоан Талпеш у интервјуу који прошле недеље дао букурештанском листу „Журнал национал”. Талпеш, који је својевремено био директор румунске обавештајне службе, а потом и саветник председника за националну безбедност, наводи да је НАТО спреман да изнад Украјине „раскрили свој кишобран”, али и да премести престоницу бивше совјетске републике из Кијева у – Лавов.

Талпеш тврди да је недавно разговарао са једним „високим функционером НАТО-а” који му је пренео да би одузимање престоничког статуса Кијеву и додељивање истог Лавову била својеврсна казна Украјини због недавног шпијунског скандала у који су били уплетени румунски официр Флоричел Аким и бугарски грађанин Петр Зикулов. Поменута двојица ухапшени су 4. марта у Букурешту под сумњом да су Украјини, а највероватније и Русији, продавали строго чуване тајне алијансе. Подсетимо да је Букурешт још 02. марта отказао гостопримство украјинском војном аташеу.

На граници раскола

Како преносе медији, генерал Талпеш спада у људе који добро мере своје речи и не залеће се у изјавама, стога не чуди што је његова прича о „кишобрану и Лавову” примљена са највећом озбиљношћу, посебно у Кијеву. Украјина је (заједно са Грузијом), наиме, ових дана избрисана са списка гостију за пролећни јубиларни самит НАТО-а у Стразбуру. Однедавно обнављање пуне сарадње алијансе и Русије, такође, значи да ће украјинско руководство, тачније екипа председника Виктора Јушченка, морати да стиша амбиције о убрзаном учлањењу у западни војни савез, а што је био један од њихових главних адута у грађењу политичког имиџа у време „наранџасте револуције” 2004.

Да је ситуација у Украјини близу границе пуцања потврдио је ових дана и бивши амбасадор САД у Кијеву Стивен Пајфер. У анализи рађеној за амерички „Савет за међународне односе“, институцију са великим утицајем на формирање политике Стејт департмента и Беле куће, Пајфер наводи: „Украјина се налази пред председничким (почетак 2010), а можда и ванредним парламентарним изборима, који ће се одвијати у околностима економске и финансијске кризе. Оваква ситуација на површину ће сигурно избацити питања попут статуса руског језика, геополитичке оријентације Украјине или статуса Севастопоља, Крима и Црноморске флоте. Све то ствара реалну опасност од распада земље на два дела – источни и западни“, закључује амерички дипломата.

Ипак, најинтересантнији у целој причи јесте део о премештању престонице. Тешко је претпоставити како би алијанса могла да утиче на једну такву промену а да се о њој, пре свега, не изјасне житељи два града, па и целе републике. Једно је сигурно, клима је у Лавову за НАТО много повољнија него у Кијеву. Овај део Украјине је историјски везан за централни и западни део Европе. Од 1349. до 1772. припадао је пољско-литванској држави (Жеч Посполита). После прве поделе Пољске па до Првог светског рата Лавов је, под именом Лемберг, био део Аустроугарске царевине. По распаду црно-жуте монархије поново улази у састав Пољске, а по окончању Другог светског рата дефинитивно постаје део Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике. Управо у овом делу земље председник Јушченко има и највећу подршку бирача.

Лавов би у одређеним околностима и могао да постане престоница, али само неке нове државе. Можда Галицијске губерније, као што је био у периоду између септембра 1914. и јула 1915, или као административни центар Западно-украјинске народне републике, што је, накратко, био у новембру 1918. Наравно, све то уколико би се, према слутњама амбасадора Пајфера, Украјина дефинитивно распала на две државе.

Државе без утицаја

Овакву поделу данас, нажалост, подржавају многи у свету, па и у самој републици, без обзира на то што би она Украјинцима донела тешке ломове, можда трагичније и од оних виђених током распада бивше Југославије. Сем тога, поделом би била створена два нова међународна субјекта – источни, под јаким утицајем Русије, и западни, у којем би главну реч водиле САД и, највероватније, Немци и Пољаци. У сваком случају, обе нове државе, свака за себе, и поред величине територије и бројности становништва, тешко да би у европским размерама представљале значајније политичке чиниоце.

На крају, распад Украјине значио би и да се горе поменути „кишобран НАТО-а” простире само на један њен део – западни. Наиме, не треба уопште сумњати у то да би реакција Русије била оштра и да би могла да се оконча чак и уласком источног украјинског дела у састав Руске Федерације, како најављују проруски националисти. У сваком случају, Москва би вратила Крим под свој суверенитет, што би означило њено још снажније присуство у Црном мору. НАТО-у такав расплет тешко да би ишао у прилог.

Тотале Рикверцо

Восток