Главна специфичност такозваног „великог румунског европског сна“ је чврста увереност већине становништва Румуније у то да се „права Европа“ не може саградити у Румунији, али се у „праву Европу“ може отићи на зараду и по социјалну помоћ.
За право да раде на трећеразредним пословима заједно с мигрантима из афричких и арапских земаља, а понекад и уместо њих румунски бирачи су жртвовали много тога: металургију која није била лоша и која је наслеђена од Чаушесковог режима, вађење нафте и гаса, као и економски и политички суверенитет. У свом недавном интревјуу румунски премијер Виктор Понта је буквално погазио „европски сан“ својих бирача изјавивши да подржава иницијативу Деjвида Кемерона о ограничавању приступа румунских миграната тржишту рада и социјалним гаранцијама.
Проблем британске владе се састоји у томе што се друштво уморило од поплаве јефтине радне снаге и многобројних „корисника помоћи“ из земаља Источне Европе. У јануару 2014. године истичу привремена ограничења која је Уједињена Краљевина увела према грађанима Румуније и Бугарске. Бојазан да ће још један у низу таласа миграната уништити британски систем социјалних исплата почела је да игра приметну улогу у британској политици. Корен проблема се састоји у принципу равноправности свих грађана земаља-чланица ЕУ, који је уткан у оснивачке документе ЕУ. Овај принцип директно забрањује дискриминацију у приступу тржишту рада и социјалним гаранцијама. Док је европска економија била у порасту овај принцип никоме није сметао, али кад је запала у рецесију присуство румунских, бугарских, пољских и других гастарбајтера се претворило у непожљено бреме за тржиште рада и систем социјалног осигурања. Британски премијер је начинио први корак – објавио је да ће се правила за добијање социјалних исплата и помоћи разликовати за Британце и за „остале Европљане“. Кемерон је истовремено покренуо револуционарну иницијативу: време је да се гаранције слободног кретања и слободног приступа тржишту рада за све грађане ЕУ „прилагоде новим реалијама“, односно да се укину. Ово је изазвало буру простеста међу бриселским бирократама, али и „уздржано разумевање“ у земљама као што су Немачка и Француска.
Наизглед, за Виктора Понту и друге источноевропске политичаре је наступио тренутак да подсете западни истаблишмент на то колику је цену Румунија платила за сан својих грађана да раде као гастарбајтери у „правој Европи“. Конкретно, Британце би требало подсетити да је Тони Блер уценом и претњама натерао Румунију да свој највећи металуршки комбинат прода једном од спонзора бирачке компаније лабуриста. Или би требало поменути да се од новца који је Велика Британија добила за то што је Румунији продала две старе фрегате које се могу употребити само као старо гвожђе дуго година може исплаћивати помоћ хиљадама румунских радних емиграната. Или треба подсетити на то да је земљиште које принц Чарлс поседује у Трансилванији такође било део плаћања „карте за Еворпу“ о којој су толико маштали румунски бирачи.
Проблем је у томе што румунски политичари пате од патолошке неспособности да ступе у конфликт са западним лидерима. Који је разлог за то? Страх или жеља да им подиђу по сваку цену? Очигледно, сви ови фактори утичу на румунског премијера који је у интервјуу за Euronews изјавио да подржава Кемеронову иницијативу. Разуме се, румунски премијер није заборавио да каже да ће се борити за право Румуна да раде и да плаћају порез на Западу, али није поменуо једнака права на социјалне исплате и ниво плата.
Испотавило се да је „велики европски сан“ велика европска превара. С тачке гледишта Западне Европе нема смисла испуњавати обећања која се дају земљама као што су Румунија, Бугарска или Пољска. Јер, ове земље немају полуге за деловање на Брисел, а за то да изађу из ЕУ никад неће имати довољно храбрости.
Валентин Миндрешеску,
