Један од најукорењенијих митова на постјугословенским просторима је онај који социјалистичку Југославију представља у ружичастом светлу као и земљу у којој се, готово по свим основама, живело далеко боље него данас. Иако милиони искрено жале, од Триглава до Ђевђелије, занимљиво је да никоме на памет не пада идеја о обнови “југословенског раја”, па чак не желе ни враћање социјализма.
Мит каже да је Југославија била раднички рај, у којем су сви имали посао и плату, бесплатне станове, добро живели. Индустрија је у њој цветала. Југославија је извозила, градила фабрике, болнице, школе, ауто-путеве и пруге. Сви су били средња класа. Дуговали смо мало, били поштовани у свету, имали веома јаку армију. А онда су, као по команди, на власт дошли националисти, заратили, у приватизацијама опљачкали државну имовину и данас се живи у јаду либералног капитализма.
Међутим, ако се погледају бројке, макар за ударне тезе митова, долази се до значајно другачије слике коју је недавно обелоданио економиста др Горан Николић у анализи мита о “златним седамдесетим” у СФРЈ. Први мит је о високој запослености. Пре свега, та ниска стопа незапослености је врхунац између 1968. и 1973. године, а управо тада је Тито отворио границе испрва за пола милиона, а онда и за још милион “гастарбајтера”. И управо је за толико и пао број незапослених, показују статистике СФРЈ.
Проблем СФРЈ је и што је стопа незапослености после 1975. године била у сталном порасту, нарочито међу високообразованима. Незапосленост у Словенији је износила четири до пет одсто, у Хрватској девет, Србији 15, у БиХ 20 одсто, а на Косову чак 57 процената. Сасвим је друго питање и ефикасности система, односно чињенице да се често није правила разлика између “имати посао” и “имати радно место”. Ово друго је генерисало огроман проблем претераног броја запослених у фабрикама и државној управи, због чега и данас пате све државе бивше СФРЈ. Већ осамдесетих година у СФРЈ због тога почињу и први “принудни одмори” који су у просеку трајали више од годину дана. Код високообразованих 1985. године стопа незапослености младих (млађих од 30 година) била је невероватних 59,6 одсто.
Други велики мит је да је СФРЈ дуговала мало. Југославија је имала “само” 20 милијарди долара дуга, а данас само Србија дугује више. Међутим, ако се узме калкулатор раста цена и паритета куповне моћи, данас бих тих 20 милијарди заправо износило више од стотину милијарди долара. Циклус задуживања Југославије је почео 1975. Шест година касније је инфлација у СФРЈ достигла 45 одсто и расла све до чудесних 1.000 одсто до владе Анте Марковића који је покушао и у доброј мери успео да изведе економску реформу. Али, последица високе инфлације било је нестајање скоро све увозне робе с рафова, земља није била у стању да плаћа увоз нафте, опреме и сировина, настали су прекиди у производњи, почело се с мерама попут вожње “пар-непар” и бонова за гориво. Наступила је економска криза која ће трајати до распада Југославије.
Месец дана након Титове смрти, у мају 1980, савезна влада је девалвирала динар за 30 одсто, а затим ће се девалвације ређати једна за другом све до распада земље. И онда је, 1983. године Југославија и званично банкротирала, иако то никад својим грађанима није објавила, те је престала да плаћа све обавезе према иностранству, што је резултирало големим несташицама. Светска банка је 1991. проценила да је дуг СФРЈ ненаплатив. Није вредело ни што је ММФ отписао 1,8 милијарди дуга, нити што је влада САД, у очајничком покушају да спречи распад државе, донирала још три и по милијарде долара за стабилизацију динара. Дуг Југоаје од 1961. до 1980. уве턇ао се за око 17,6 одсто сваке године. Да се тај темпо раста настао и након 1980, укупни дуг бивше СФРЈ би данас изноо невероватних шест трилиона долара.
Фраза “добра стара времена” често су на уснама средовечних и старијих људи који се са садашњошћу рву гледајући уназад. Али, историјска наука показује да та добра стара времена нису само период социјалистичке Југославије, већ раздобље које је трајало више од век и по, каже историчар Предраг Марковић аутор књиге “Тито – кратка биографија”:
– Читав 19. век је био добар период за Европу, па и за нас. Од “народа из шуме” у прошли век смо ушли са изграђеним институцијама. А друга половина 20. века била је добра за цео свет. То нема везе с Титом и комунистима. Ипак, СФРЈ је била у много чему посебна. Грађење идентитета је велики посао. Имамо питање на које је тешко одговорити – шта је добро у томе бити данас Србин? Титови Југословени су могли да одговоре на то на шта су поносни.
Бравар, пијаниста, визионар
Историчар Марковић покушао је да сажме и контроверзе око Тита.
– Био је бравар, амбициозни партијски активиста, добар мачевалац, вођа антифашистичког отпора, страствени ловац, диктатор, љубитељ дувана и јахања, неприкосновени лидер држава које нису припадале ниједном хладноратовском блоку, фотограф и пијаниста, визионар југословенског пута у комунизам, хедониста, “србомрзац” и “највећи непријатељ хрватског народа” у истом тренутку, егзекутор политичких неистомишљеника, највећи хуманиста и борац за слободу угњетаваних и малих у 20. веку. Његов највећи успех је блистава спољна политика. Ретко када је тако мала земља играла тако велику улогу на међународној сцени.
Зашто се грађани нису питали куда то плови југословенски брод? Вероватно зато што је породица у средњој класи могла да живи од једне плате. Истина је да су се возили лоши аутомобили, али је бар скоро свако могао да их купи. Ишло се и на море. Углавном Јадранско. Нису то била луксузна летовалишта, али је свако себи могао да приушти сунце и море. Могло се и на зимовање, а велики број породица је градио викендице. У таквим околностима се они нису питали да ли је све у реду.
Марковић се слаже да је заблуда да је све за Титовог вакта било добро и истиче да су распад земље и пропадање привреде у ствари почели за његовог живота. Било је у Титу нечег што је подсећало на турског вођу Мустафу Кемала Ататурка или Мао Цедунга, сматра Марковић, али с једном огромном разликом:
– Државе које су они створили и даље трају. Титова држава је пропала.
Сутра – Рушење митова о Титовој епохи (2): Словенци увек први повуку ногу
Љ. Ивановић – Вести
фото: Танјуг, АП
hiljadu puta bilo bolje nego sada i mozete da mu se klanjate jos sto godina
PISAC OVOG TEKSTA OCIGLEDNO NIJE ZIVEO U VREMENU JOSIPA BROZA.MOZETE SADA PRICATI STA GOD HOCETE ALI OBICAN NAROD JE MNOGO BOLJE I SIGURNIJE ZIVEO U TOM VREMENU .LOPOVI SU TADA BILI U ZATVORIMA A DANAS SU BIZNISMENI .BILO JE POSLA I RADILO SE GOTOVO SVE OD AVIONA KAMIONA AUTOMOBILA LOKOMOTIVA TRAKTORA HEMIJSKE INDUSTRIJE I POLJOPRIVREDE.A ONDA DODJOSE NA VLAST LOPOVI PROBISVETI I STRANI PLACENICI OD AMERIKANACA I NEMACA I SVE SRUSISE PA JOS I ZAVADISE NAROD DA SE POBIJU.ZAPADU JUGOSLAVIJA NIJE ODGOVARALA KAO JEDINA SOCIJALISTICKA ZEMLJA I SOCIJALNO PRAVEDNA DRZAVA. DOBIJALI SU SE STANOVI BESPLATNO SKOLOVALI ,BESPLATNO ZDRAVSTVO I JOS MNOGO STA STO DANAS NEMAMO .
Izvesno da je nešto i tačno ovde od sve te “dobrote” tog vremena. Na ime, radničkoj deci jeste bilo bolje, ali samo njima, radničkoj deci. Onoj “drugoj deci” (koja nisu bila radnička) bilo je kao i svakoj buržoaskoj deci (ili deci elite), povlaštini, razmaženi, bitange itd. evo Boris Tadić npr. – tipičan primer, čak je takav idiot i bitanga postao i predsednik države. I naravno da je takva država morala da propadne, jer svi su se odnosili prema njoj “dok traje – traje”, u prvom redu idioti i lopovi iz SANU kao nar. otac (akademik SANU) od pomenutog idiota – bivšeg “predsednika države Srbije”. Slično (manje više) bilo je i u drugim trepublikama, radničkoj deci je bilo bolje i imali su više šansi.
Samo idiot nacionalista koji je mrzio Jugoslaviju moze napisati ovako nesto. Jugoslavija nije mit! Jugoslavija je postojala! Tito je podigao Jugoslaviju iz pepela. Izgradjene su: zeljezare, rafinerije nafte, ogromne firme koje su radile u inozemstvu, fabrike elektrotehnickih roba, tekstilne fabrike , kompletna prehrambena industrija, saobracajnice , pruge, radnicki stanovi itd.) Samo zeljezara Sisak je zaposljavala 10.000 radnika. Jugoslavija je bila moderna socijalisticka drzava u kojoj je skolstvo bilo na visokom nivou-besplatno kao i zdravstvo, znao se red i zakon. Kao lider nesvrstanih zemalja Juga je bila poznata i priznata u svijetu. Takvu Jugoslaviju su zgromili ratni huskaci i zlocinci: Tudjman, Milan Kucan, Izetbegovic, Milosevic-posebno kriv zato sto nije ovu prvu trojicu uhapsio i javno objesio), Seselj, Mesic, Vucic, Bulatovic, Draskovic, Markovic itd…Najprije Slovenci su poceli, napravise nered, hoce da prave delzelu, pobise vojnike JNA rukovodeci se nacistickom idejom. Zatim Hrvati na celu sa Tudjmanom nacistom zapocese ratni ples 1991 okrivljujuci Srbe za ko zna zasto. Da bi poceo rat moras izmisliti protivnika, jel tako?… Zahvaljujuci Tudjmanu, Izetbegovicu i Milosevicu UBIJENO je 200.000 ljudi, oko 2.000.000 ljudi je ostalo bez kuca, samo u pet dana u toku Hrvatske ofanzive 250.000 Srba krajisnika je protjerano iz Hrvatseke. To je takodjer post Jugoslavija i to treba uporediti sa Titovom Jugoslavijom, ane izjednacavati ili reci Jugoslavija nije valjala. Slicnu situaciju su Hrvati stvorili 1971. godine, htjeli su se odvojiti od Juge, cak za vrijeme Tita. Da li je to bilo pametno pokazuje ovo sto imamo danas. Sta imaju danas Slovenci i Hrvati? Imaju bijedu kao i Srbi. Politicari, iznad nabrojani, pretvorili su bivse jugo republike u strane korporacije. Iznad nabrojani razbijaci Jugoslavije kradu i prodaju stranim mesetarima kompletnu jugoslavensku industriju, kao narod ne moze da radi i proizvodi, a stranci mogu. To je samo jedna od niza obmana i lazi koja je dovela do propasti kompletne drzave. Da bi unistio naciju koja zivi na pozitivnim temeljima, idejama, moras lagati , krasti, ubijati, uvesti bezakonje, znaci haos, a to je upravo to sto politicari rade na teritoriji bivse Jugoslavije radi svojih interesa. U takvoj prljavoj raboti srednja klasa koja je bila kicma bivse Jugoslavije je planski snagama iznutra i izvana pretvorena u sirotinju, a izvrsioci svega toga zla su se obogatili. Kako takva situacija moze biti bolja od situacije u Titovoj Jugoslaviji? Koja budala ili ludak moze reci da je rusenje isto sto i izgradnja? Ne lazite djecu koja nisu zapamtila ili ne vide sve zlo koje se vrsi iznutra i izvana na prostorima bivse Jugoslavije.
Autor teksta nije osetio titovog vremena a vaspitavao ga verovatno neko ko je bio 5 oktobra naj bucniji, a danas bi opet ali od sramote mora da cuti. Sto se tice teksta nesto negativno jedva malo izmislio na pocetku teksta a ostalo opisivao svoje idole koji su nas doveli ovde gde jesmo, pa bi hteo da truje i nasu decu.