Пише: Александар Дугин
Учинио сам све што је било могуће, супротно тадашњим намерама Кремља, да се одржи референдум о независности ДНР и ЛНР. Неки мени блиски људи погинули су у бици за Донбас. Део мене – можда најбољи део – умро је тамо. Белешке које сам написао у пролеће 2014. године чиниле су читаву књигу Украјина: мој рат. Објављена је и преведена на више страних језика. На реч „Новорусија“ свих ових година осећао сам акутни бол – физички. Нисам могао да разумем нашу власт, зашто је зауставила оно што није требало, а није урадила оно што је очигледно требало. Не разумем ни сада.
Било ми је сасвим јасно да то неће бити случај. Мој последњи говор на савезним каналима (на Првом каналу) звучао је овако:
„Изгубићемо Донбас, изгубићемо Крим. Изгубићемо Крим, изгубићемо Русију“.
Управо због свог садржаја, постао је последњи.
Тачка без повратка
Тада су почели преговори у Минску. Али онда сам престао да говорим било шта на ту тему. Једна погрешна одлука логично је следила другу. Све је било бескорисно. Кремљ није био спреман да одлучно делује у ситуацији која је геополитички кристално јасна. Глобалисти су нам узели Украјину. И док не вратимо све назад, они се неће смирити, већ ће наставити да притискају. Нико неће признати Крим док их не натерамо на то.
Трамп је својим реализмом био прозор за релативно хармонично решење ситуације. Није био глобалиста. Али ово се није догодило. Када се глобалиста и атлантиста Бајден поново попео на власт, све је поново постало опасно.
И сада, са закашњењем од седам кошмарних година, Кремљ ради оно што је одавно требало да уради. Ево ужасне цене фразе „боље икад него никад“. Али заиста, боље је икад него никад. Боље.
Дана 21. фебруара 2022. године признали смо ДНР и ЛНР. Штавише, у границама пре почетка сукоба. Цивилно становништво убрзано напушта Донбас. То значи тачно оно што мислите.
Тек сада смо прошли тачку без повратка. Не можете више да се вратите. Касно је.
Немам ни најмању представу зашто сада. А како је текао процес геополитичког планирања претходних седам година? Неко мисли да смо купили време. Мислим да смо то време изгубили. Али опет – „боље икад него никад“. И тако је страница затворена. Улазимо у нови период.
У таквој ситуацији је неморално дистанцирати се, ћутати или се повући. Пред народом и историјом.
Стога, почињемо руску евроазијску мобилизацију. Не очекујући и не надајући се ничему. Хајдемо што даље можемо.
Не видим и не желим други пут, никакву другу судбину. Битка за Украјину је, по Бжежинском, услов за препород нашег Царства. Да би то спречио, Запад је извео Мајдан и државни удар. Строго по плановима атлантиста. А одговор Евроазијаца може бити само један. Исти онај. Па, хајде да почнемо са признањем. То је већ гест. А то је одлучност.
Дај Боже да се тако настави.
Словенска реконкиста
Седам година хорора је завршено. Воз историје кренуо је даље. Наравно, ово је само почетак. За то време, претрпели смо страшне губитке. Наши најмилији су умрли. Стагнација је ишла на живце. Лажи су затровале осећања и мисли. Тачка без повратка је завршена. Последњи пут ћу рећи: они који су пре седам година подржали „лукави план“ којег, најблаже речено, није било… Једном речју, само смо ми овог пута били у праву. Људи руског пролећа. Ратници Нове Русије.
Новорусија је територија будућности. А сада ће усклик „Крим је наш“ изгледати као компромис и полумера. Дух који живи у Донбасу промениће све. Не само у Новорусији, већ и у самој Русији. Није га лако скинути са дневног реда.
Председник је говорио о декомунизацији. Мислим да је мислио не само на неизбежност даљег колапса Украјине, вештачки створене од бољшевика (нема бољшевика – нема Украјине), већ и на чињеницу да је Русија стара више од једног века (отуда, у председниковом говору акцент је на Империји) и да смо ми носиоци нове идеологије – не либералне, очигледно, али ни комунистичке. Ми смо народ Империје. Ми, Руси, не говоримо о прошлости, већ о будућности.
Усклик „Крим је наш“ одвојио је пету колону од власти. Сада је ред на уклањање шесте колоне. Флуктуације бројних фигура у Савету безбедности су или маска (за безбедносне снаге) или врх леденог брега. Значајан део руске елите данас је задобио поразан ударац као и 2014.
Шеста колона легла је на руду да Донбас никада не би постао „наш“. И скоро осам година је држала овај став. Данас су капије града попуцале. Оно што се даље дешава неће бити лако. Вероватно ће бити теже него што изгледа.
И, наравно, Вашингтон и Лондон већ у овом тренутку предузимају своје противмере. Неке од њих су предвидљиве, али неке нису. Морамо се припремити за праву велику конфронтацију.
Честитам народу Новорусије. Ви сте својим животом, својом крвљу, својом вером омогућили овај дан. Ово је ваша победа. Сетимо се оних који више нису са нама. Не, ово је погрешан израз: наши мртви су увек са нама, и само су они истински са нама, јер мртви не издају.
Слава Новорусији! Положен је други почетак велике словенске реконкисте.
Приредио М. Ђорђевић
