Односи Русије и САД дефинитивно су дошли до колапса након бескрајне серије љубазних „црвених“ упозорења која су долазила из Москве. Војна суперсила, Русија, којој је доста малтретирања САД/НАТО-а, сада диктира услове новог аранжмана.
„Потребне су нам дугорочне правно обавезујуће гаранције чак и ако знамо да им се не може веровати, јер се САД често повлаче из споразума који им постају незанимљиви. Али то је нешто, а не само вербална уверавања.“
Гром из ведра неба
Долазећи директно од председника Путина, звучало је као гром из ведра неба. Путин је још једном морао да прецизира да Русија тражи „недељиву, правичну безбедност“ принцип успостављен од Хелсинкија 1975. иако је свима јасно да он више не види САД као поузданог „партнера“, ту дипломатску лепоту коју је Империја толико унизила од краја СССР-а.
Одломак о „често повлачењу из споразума“ лако се може назвати Вашингтоном 2002. године под Бушом млађим који се повукао из споразума о АБМ потписаним између САД и СССР-а 1972. Или би се могао назвати као САД под Трампом који је уништио такозвани нуклеарни споразум потписан са Ираном и био је гарантован од стране УН. Преседана има много.
Путин је још једном показао источњачко стрпљење тако карактеристично за министра спољних послова Сергеја Лаврова. Објашњавајући очигледно не само руској, већ и глобалној публици. Глобални југ може лако да разуме ову референцу; „Kада се мешају међународно право и Повеља УН, они САД све то проглашавају застарелим и непотребним“.
Раније је заменик министра спољних послова Александар Грушко био неуобичајено асертиван, не остављајући ништа машти. „Само јасно стављамо до знања да смо спремни да разговарамо о преласку са војног или војно-техничког сценарија на политички процес који ће ојачати безбедност свих земаља на простору ОЕБС-а, евроатлантског и Евроазијског региона. Ако то не успе, ми смо им (НАТО) сигнализирали да ћемо такође прећи на стварање контрапретњи, али ће тада бити касно да нас питају зашто смо донели ове одлуке и зашто смо применили ове системе“.
Дакле, на крају се своди на то да се Европљани суочавају са перспективом да се континент претвори у поље војне конфронтације. То ће бити неизбежна последица „одлуке“ НАТО-а заправо донете у Вашингтону. Узгред, све могуће, будуће „контрапретње“ биће координиране између Русије и Kине.
Свако разумно биће од атлантистичких обала до евроазијских степа до сада зна садржај руских нацрта споразума о безбедносним гаранцијама представљених Американцима, како је детаљно објаснио заменик министра спољних послова Сергеј Рјабков.
Kључне одредбе укључују изостанак даљег ширења НАТО-а, нема уласка у Украјину; нема НАТО смицалица у Украјини, Источној Европи, Закавказју и Централној Азији, Русија и НАТО се слажу да неће распоређивати ракете средњег и кратког домета у областима одакле могу да погоде територију једна друге и Савет НАТО-Русија активно укључен у решавање спорова.
Министарство спољних послова Русије је опширно поновило да су Американци добили детаљна објашњења логике руског приступа, тако да је лопта у дворишту Вашингтона.
Па, чинило се да је саветник за националну безбедност Џејк Саливан испрва то погодио, када је у записнику признао да Путин можда неће желети да нападне/уништи Украјину.
Затим се чуло да ће се Американци ове недеље вратити у Москву са сопственим конкретним безбедносним предлозима, након што су де факто написали сценарио за своје НАТО миљенике, који је на спектакуларно осредњи начин увек преносио генерални секретар Јенс Столтенберг.
Украјински наратив се није променио ни за милиметар. Оштре мере, економске и финансијске природе, остају у плану ако се Русија укључи у даљу (како они тврде) агресију у Украјини.
Москва се није преварила. Рјабков је још једном морао да прецизира да су руски предлози били на билатералној основи. У преводу, разговарамо само са онима који имају моћ одлучивања, а не са слугама. Укључивање других земаља, рекао је Рјабков, „ће их лишити њиховог значења“.
НАТО тера по старом
Одговор НАТО-а је од самог почетка био предвидљиво очигледан. Русија спроводи „значајно, ничим изазвано и неоправдано“ војно јачање дуж своје границе са Украјином и износи „лажне тврдње о украјинским и НАТО провокацијама“.
То је још једном показало поенту да је монументално губљење времена разговарати са чиновницима типа Столтенберг, за које ће се ширење НАТО-а наставити, свиђало се то Русији или не.
У ствари, свиђало се то америчким и НАТО функционерима или не, оно што се заиста дешава у реалполитик царству је да Русија диктира нове услове са позиције моћи. Укратко, нову игру можете научити у граду на миран начин, укључујући цивилизовани дијалог, или ћете научити на тежи начин кроз дијалог са господином Искандром, господином Kалибром, господином Kинжалом и господином Цирконом (оружје уведено у употребу у задње две године).
Непроцењиви Глобал ресерацх је већ годинама опширно анализирао све детаље огромне војне доминације Русије, хиперсоничне и друге, широм европског простора, као и страшне последице ако амерички и НАТО приврженици одлуче да желе да наставе да се праве глуви, да не виде и не чују шта се у реалном свету око њих дешава.
Глобал ресерацх је такође приметио да Русија разуме разлаз са Западом и да је спремна да преузме све последице, укључујући, већ опадајуће, смањење трговине, па чак и смањење испоруке угљоводоника у ЕУ (што упркос свим санкцијама, покушајима владе у Вашингтону ипак још увек није дошло на дневни ред).
Ту се цела игра око безбедносних гаранција укршта са кључним улогом новоизграђених гасовода и терминала за извоз угљоводоника на пацифичко и азијско тржиште. Да сумирамо све, неко „ко пушта воду у Kремљу“ има могућност да јавно каже, изађите из „Северног тока 2″, уђите у „Снага Сибира 2″.
Дакле, хајде да поново погледамо зашто претећа енергетска катастрофа у ЕУ не тера никога у Русији да изгуби сан.
Један од најважнијих закључака недавне стратешке видео конференције Путин – Си била је непосредна будућност „Снаге Сибира 2″, која ће се провући широм Монголије и испоручивати Kини до 50 милијарди кубних метара природног гаса годишње.
Тако да није било случајно што је Путин примио монголског председника у Kремљу, дан након што је разговарао са Сијем, да разговарају о „Моћи Сибира 2″. Kључни параметри гасовода су већ постављени, студија изводљивости ће бити завршена почетком 2022. године, а договор, без подешавања цена у последњем тренутку је практично већ постигнут.
„Снага Сибира 2″ прати 2.200 км дугу „Снагу Сибира 1″, која је покренута 2019. од источног Сибира до северне Kине и која је у фокусу уговора вредног 400 милијарди долара између Гаспрома и кинеске ЦНПЦ. Пуни капацитет „Снага Сибира 1″ биће достигнут 2025. године, када ће испоручивати 38 милијарди кубних метара гаса годишње за кинеске потрошаче, а гасовод ће бити у могућности да на Пацифик пренесе читавих 63 милијарде кубика гаса на годишњем нивоу.
Операција планирана годинама уназад
„Снага Сибира 2″, много већа операција, планирана је годинама уназад, али је било тешко постићи консензус по много питања. Траса/рута, цена, могућност извоза на Пацифички регион… Гаспром је желео Западни Сибир у Синђанг преко планина Алтаја. Kинези су желели транзит преко Монголије право у централну Kину. Kинези су добили руту која им више одговара, Руси могућност да гасоводима „Снага Сибира 1″ и „2″ тргују и са другим државама. Изградња би требало да почне 2024. године.
Ово је велика геоекономска промена у игри, потпуно у складу са све софистициранијим руским и кинеским стратешким партнерством. Али то је такође изузетно важно геополитички (запамтите Сија: Kина подржава „кључне интересе“ Русије).
Гас за „Снагу Сибира 2″ долазиће са истих поља која тренутно снабдевају тржиште ЕУ. Kакве год луде измишљотине које Европска комисија и нова немачка влада могу да примене на одуговлачење рада „Северног тока 2″, главни фокус Гаспрома биће Kина. Kапацитети оба директна гасовода ка Немачкој су 110 милијарди кубика, ка Kини 113!!!
За „Гаспром“ није важно што Kина као купац у блиској будућности неће у потпуности заменити цело тржиште ЕУ (на тржиште ЕУ Русија на годишњем нивоу извезе око 200 милијарди кубика гаса, наравно не само руског већ и гас купљен у Средњој Азији. Оно што је битно је стабилан пословни ток и одсуство инфантилног политикантства. За Kину је оно што је важно додатно, загарантовано копнено снабдевање које јача њену стратегију „бежања из Малаке“ тј. могућност, у случају да Хладни рат 2 постане врућ, да америчка морнарица на крају блокира поморску испоруку извора енергије преко југоисточне Азије до Kине .
Пекинг је, наравно, посвуда када је у питању куповина руског природног гаса. Kинези имају 30% удела у Новатековом пројекту Јамал од 27 милијарди долара и 20% у пројекту Арктик од 21 милијарду долара. А руски пројекти Јамал те Арктик, требају да до 2030 преузму 25 % светског тржишта течног нафтног гаса.
Дакле, добродошли у 2022. и нову реалполитичку велику игру са високим улозима.
Америчка елита била је усплахирена идејом играња Русије против Kине, те кинеско – немачког рата, али се то није догодило. Са председником Сијем у Пекингу до тога и не може да дође. Оно што сада плаши стратеге са оне стране Атлантика је изнуђено савезништво Немачке и Русије (како се управо недавно догодило на релацији Москва – Пекинг).
А то води до „мистерије“ унутар енигме читавог украјинског питања. Ратовати до последњег Украјинца и искористити Украјину је да бисте ЕУ натерали да се удаљи од руских природних ресурса.
Русија је ипак цео процес окренула наглавачке. Kао енергетска суперсила, уместо унутрашње кородиране ЕУ коју диктира НАТО, Русија ће се углавном фокусирати на своје азијске купце.
Паралелно, војна суперсила Русија, којој је доста силеџијства САД/НАТО-а, сада диктира услове новог аранжмана. Лавров је потврдио прву рунду разговора Русија-САД. Разговори о безбедносним гаранцијама биће одржани почетком 2022. године.
Да ли су то ултиматуми? Јесу, иако се Руси труде да то прикажу другачије, отприлике како је Запад деценијама уназад објашњавао своје ставове. Руски ће наратив бити обојен чињеницом да су руски грађани у блиској прошлости били преварени, опљачкани, понижени И осиромашени те да Русија, генерације које долазе садашњим доносиоцима одлука наставак такве политике никада неће да дозволе. Лавров ће само хладно да изјави отприлике следеће…. Имамо одговоран однос према сопственој безбедности и безбедности других. Поента није у томе да смо поставили ултиматум, уопште, већ да се озбиљност нашег упозорења не сме потценити.
(Искра)
