Некадашњи и данашњи западњаци

Живећи у доба мисионарско-колонизаторског врхунца западне цивилизације, Срби су у 19. веку Запад сматрали духовним завичајем светих идеја слободе, отпора угњетавању, незастаривих личних права, државно-правног и културно-просветног национализма. Природноправне идеје које је протестантско-револуционарни Запад монополски регистровао као свој бренд, а које су украдене из најскровитијих трезора хришћанске европске мисли, генерацију Јеврема Грујића и Владимира Јовановића свакако су отуђиле од византијске духовности српског средњег века. Али су их, мора се признати, снажно надахнуле да се свом својом душом ставе у службу народа, борећи се за Србинову личну и националну слободу. Ондашњи српски либерал првенствовао је не само у Београду у политичкој борби за увођење народне скупштине и слободе штампе, већ ништа мање и у националној борби за ослобођење своје поробљене браће. Међу либералима су се регрутовали добровољци за отпор у Сремским Карловцима 1848., у Херцеговини 1875. и у српској Македонији.

После ратова које су деведесетих година прошлог века државе евроатлантског блока планирале и најпре посредно (преко својих југо-сателита), а онда и непосредно водиле против српског народа, западна цивилизација је код већине „обичних” Срба (оних који не чине номеклатуру моћи) изгубила ону некадашњу, често необјашњиву априорну привлачност и престиж, које је стекла током 19. века, као и у доба Брозовог „кока-кола социјализма”. Отворени изливи геноцидне мржње западних политичара и „интелектуалца” према српском народу, уз тоне осиромашеног уранијума баченог против „српског вируса”, помогли су да са српског историјског видика спадне копрена лажног ратног савезништва. Тек тада су се пред очима пробуђених Срба Хитлер и Черчил, Ниче и Тојнби показали као духовни сродници и васпитаници истог, нама духовно туђег цивилизацијског дома.

Најновији политички, војни и економски неуспех западне плутократске псеудоелите да целокупном свету, а пре свега Русији и Кини, наметне нови вид западног неоколонијалног пројекта под фирмом „Новог светског поретка”, коначно је скинуо са западне цивилизације и њене либералне идеологије хилијастички ореол. А без пропратног атрибута свемоћи (политичке, економске и војне) не може се ни разумети некадашњи феномен неодољивог шарма западних идеолошко-културолошких изама у земљама које чине колонијалну terra misionis западне цивилизације.

Због свега реченог, не треба да чуди што западњаштво код данашњих генерација Срба нема ни приближно ону биолошку, а посебно моралну виталност којом се одликовало у прошлости. Западна цивиизација није, као што је некад била, предмет дивљења и извор надахнућа младих нараштаја у социјално најборбенијим редовима српског друштва. Њени поклоници су данас малобројни остарели и средовечни корисници западних синекура. Зато данас овакво западњаштво уместо патриота рађа издајнике, а уместо политичких слободара удворице тирана и олигарха. Једном речју, декадентна цивилизација мобилише малобројне интелектуалне и моралне мртваце.

Између пропагандних стереотипа и историјских чињеница

При оваквом стању ствари, садашње добрим делом банкротирало ЕУ-интегративно опредељње једног дела Срба и свих постпетооктобарских влада црпи снагу из комбинације голе неколонијалне принуде и употребе изанђалих, окциденталних пропагандних стереотипа.

Један од таквих стереотипа је и теза да је из западноевропског клуба држава, који је, признаје се, често био ненаклоњен идеји спољашњег српског националног ослобођења и уједињења, у Србију стизала унутрашња политичка слобода. И то не само, посредно, преузимањем (рецепцијом) политичких идеја и правних модела из држава западног цивилизацијског круга; већ, пре свега, кроз непосредну политичку подршку да се Србијин политички живот демократизује и ослободи оријенталног аутократског политичког наслеђа. Примера ради, можда су европски притисци, као они са Берлинског конгреса, учинили да Србија буде територијално мања, али су притисци из клуба западних великих сила помогли да Србија буде политички слободнија и правно уређенија земља. Ако би тако судили, тзв. режим капитулација који је остао на снази и после Берлинског конгреса, помогао је својим притиском да Србија унапреди правосуђе, уподобљавајући га захтевима напредних европских држава. Јер, све док се оне нису увериле да се Србијино правосуђе европеизовало, странцима који би починили у Србији какво кривично дело или не измире дуг не би судио Србијин суд, већ њихов конзул у Београду.1)

Тако резонију они чији западњачки кредо полази од аксиома да је са демократског Запада, а не из самодржавне Русије морао доћи подстицај унутрашњем политичком ослобађању Србије. Ради се о стереотипу који данас може корисно да послужи као историјска потпора тези да, иако је Русија једини Србијин истински савезник, само улазак у изабрани бриселски круг може људе у Србији учинити политички слободним и правно заштићеним грађанима.

Да ли је заиста сунце политичке слободе и правне сигурности у нововековну српску државу дошло са демократског Запада или је Србију обасјало са Истока, као што је из једног уговора (чл. 8. Букурешког уговора) који је победоносно руско оружје углавило са Турском засјала извиискра нововековне српске државности?2)

Настанак уставне владавине и руски подстицај

Као што је нововековна обнова српске државности започела избором вође (вожда) Првог српског устанка, тако се и идеја уставне владавине код Срба јавила са првим предлозима о ограничењу вождове владалачке власти. Јер се суштина уставне владавине своди на идеју ограничења врховне власти.

Подстицај за увођење уставне владавине дошао је већ у првој години Устанка, крајем 1804. и то прво посредством ондашњег руског министра иностраних послова А. Чарторијског: „И ваља да имате синод. Јербо нити ће Русија, нити икаква држава, корешпондирати са једним човеком, но са народом и синодом”.3) Под „синодом” се подразумевао старешински савет, кога би чинили најугледнији представници појединих нахија. Да је Русија била главни и упорни иницијатор оснивања органа који је требао да ограничи вождов монархијски апсолутизам, видело се после повратка проте Матије Ненадовића и Боже Грујовића из Петрограда. Управо тада, 15. августа 1805. на скупштини у Борку је основан савет, састављен од изабраних представника четири нахије. На руско порекло овог органа указивало је и његово званично име Правитељствујушчи Совјет Сербски. Потврду да је идеја о ограничењу врховне власти у устаничкој Србији била стратешко опредељење званичне Русије, а не лични инцидент, који се у првој устаничкој години могао приписати либералима наклоњеном Чарторијском, видело се 1807. године из нацрт уређења „правитељства сербскаго” који саставио званични руски представник у Србији, Константин Родофиникин. У Родофиникоиновом „Основанију” било је предвиђено да се књажевска власт ограничи установљењем једног Правитељствујушчег Сената Српског, кога су требале да чине две врсте чланова – доживотни и изабрани по нахијама.4)

Пропашћу Првог српског устанка нису, како примећује М. Павловић, пропале две његове државноправне тековине: идеја совјета и идеја монархије. Обе су из времена Првог устанка бииле пренете у време после Другог српског устанка.5) Са оријентално-патријархалним схватањима монархијске власти код кнеза Милоша Обреновића, који према С. Јовановићу тежио да влада као један везир српске националности, актуелизована је идеја совјета, као инструмента за ограничење владалачког апсолутизма. Њен носилац је поново била Русија. Услов испод кога Петроград није хтео да иде када је у питању ограничење кнежеве власти, било је успостављање једног савета са члановима чији положај не би зависио од кнежеве воље. Сходно томе, Русија није била задовољна Сретењским уставом и због тога што њиме није било обезбеђено ефективно ограничење кнежеве власти. Државни савет установљен Сретењским уставом постао је због неодређеног броја чланова пуки привезак Кнеза, јер је он новим именовањима увек могао да измајсторише већину у њему. Као што није морао ни да трпи непријатног опозиционара, јер би овог „на одговорност могла позвати саветска већина или Кнез”. После суспендовања Сретењског устава кнез Милош је покушао да избегне обавезу из Хатишерифа од 1830. да установи један савет са непокретним члановима. Ради подсећања на ове обавезе, а као потпору старешинској опозицији кнежевом апсолутизму, руски цар је у Србију послао свог ађутанта Василија Андрејевича Долгоруког. Под његовим утицајем Милош је 1837. године издао чувени „мали закон” од четири тачке, у којем се, између осталог, предвиђало постојање једног Савета, под чијом контролом би се налазиле државне финансије. Следеће 1838. године српска Кнежевина је Хатишерифом (тзв. Турски устав), израђеним по захтевима Петрограда, коначно добила Савет са непокретним члановима, који ће значајно ограничавати кнежеву власт, пре свега у законодавству (и законодавној иницијативи).6) Руски успех да правним путем ограничи Милошеву аутократију, довео је после Хатишерифа од 1838. године до његове абдикације.

Тако је на иницијативу Русије нововековна Србија добила још у устаничко време идеју уставне владавине, трајно реализовану 1838. године кроз Савет који ће Кнеза ограничавати у законодавству у период од три деценије, све до Намесничког устава од 1869. када ће Народна скупштина уместо Савета по први пут бити укључена у законодавну власт.

Главни противник увођења уставне владавине у Србију, кроз ограничење кнежеве врховне власти једним саветом састављеним од непокретних чланова била је Велика Британија. Њен први конзул у Београду, Џорџ Лојд Хоџес, обећањима британске подршке потхрањивао је Милошеве аутократске планове, не би ли и по цену одржавања оријенталног деспотизма у Кнежевини, Србију извукао из руског утицаја. Описујући спољну политику аустријског министра грофа Метерниха, као и политику Лондона, коју је оличавао Хоџес, В. Поповић у својој студији вели: „Представник либералне Енглеске дошао је тако у положај да подупире апсолутистичке тежње Милошеве, која је хтела сузбити апсолутистичка Русија либералнијим установама”.7) О улози који је либерална В. Британија имала на почетку политичког и правног развитка нововековне Србије, ипак најупечатљивије сведоче речи грофа Метерниха, као осведоченог противника либерализма и револуција, упућене британском отправнику послова у Бечу, како „тешко може кривити Аустрију да је сувише ревностан заступник претерано либералних мера, и опет, ма колико то изгледало у овој прилици чудно, ми смо ти који тражимо ограничење апсолутне монархије (у Србији), док ваш представник ради супротно”.8) Метерних је том приликом невољно признао да је Аустрија у својој политици ограничења Милошевог апсолутизма радила заједно са Русијом. Јер је у том тренутку Русија, господарећи Светом aлијансом, посредно усмеравала и курс аустријске спољне политике.

М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 467-468;
Овај рад чини једну целину са ранијим радовима којима смо се бавили политичком подршком коју је Русија пружила српском народу у 19. веку у освајању спољне, националне слободе.http://srb.fondsk.ru/news/2013/07/25/iedan-predlog-za-razmishlane-na-temu-da-li-su-nam-srbima-rusi-ikada-stvarno-pomagali.html; http://srb.fondsk.ru/news/2014/12/08/ko-preti-slobodi-balkana-zapad-ili-rusiia-istoriiski-pregled.html
М. Павловић, Српска правна историја, стр. 231;
М. Павловић, Српска правна историја, стр. 235;
М. Павловић, Српско прсво од VII до XX века, Крагујевац, 2013, стр. 114;
М. Павловић, Српска правна историја, стр. 266-278;
В. Поповић, Метернихова политика на Блиском Истоку, Београд, 1931, стр. 146-147;
М. Гавриловић, Велика Британија и Србија, Из нове српске историје, Београд, 1926, стр. 189.