Уколико Русија сама не уради нешто како би оживела свој Далеки исток, онда би то, према до сада показаним иницијативама, могли да учине први суседи – Кинези.
Река Амур раздваја Русију од Кине и често је у историји била поприште мањих и већих сукоба два суседа. Данас их спаја.
Амурска област важи за житницу Далеког истока. Ту се узгаја више од половине соје коју Русија произведе годишње. Запослени су махом Кинези са друге обале који даноноћно раде не би ли се кућама вратили пуних новчаника.
Али, из Кине стижу и они који су спремни да инвестирају, да пронађу сигурног партнера. Није неуобичајено да су први људи компанија које, наравно, послују по руским законима, Кинези.
Јапански лист „Санкеј шимбун” преноси искуство педесетогодишњег Су Шоајуана који је у Кини обезбедио кредит у висини од 3,5 милиона долара. Закупио је комбајн и трактор, дошао у Русију и изнајмио парче земље. Кредит је вратио за три године!
„Потенцијал овдашњег земљишта је изузетан, посебно за узгој соје”, каже Су.
Кинески сељаци видели су шансу да замене Русе деведесетих година прошлог века када им је руска влада изашла у сусрет дајући им земљу у закуп. У Јеврејском округу Кинези већ држе 40 процената обрадивог земљишта. Неки већ говоре о „кинеској аутономији”.
Кинези долазе у Русију првенствено зато што месечно могу да зараде и до десет пута више него код куће. Сем тога, сибирски простор је толико велики да прилике за зараду има, практично, за свакога. Чак и за Јапанце који такође пристижу научени да раде у оштрој клими.
Највећу корист могли би да имају Руси, али они које Москва одреди да иду на службу на Далеки исток такву одлуку више доживљавају као осуду. Попут прогона у царским или совјетским временима.
Они који оду, труде се да боравак искористе не би ли се што боље финансијски обезбедили за дане када се врате. При томе се не труде да свакодневицу локалног живља далекоисточних простора учине вреднијом и подношљивијом.
Има у томе подоста историје. По распаду СССР-а распуштени су далекоисточни колхози, престале су да стижу плате, а они који су се бавили пољопривредом потражили су друге послове негде западније.
Према званичним статистикама, број житеља Далекоисточног федералног округа данас је 6,28 милиона, што је за 20 одсто мање него у совјетско време, иако је тада удаљени руски исток практично био искључен из развојних планова владара у Москви.
На територији која заузима 36 процената највеће земље света данас живи свега 4,44 одсто њеног становништва, а према једном извештају УН број становника руског Далеког истока свешће се до 2025. на 4,7 милиона.
Не чуди стога што многи данашњу ситуацију на том подручју пореде са Аљаском, коју је цар Александар Други, свестан да би ову огромну територију у сваком случају могао да изгуби, 30. марта 1867. продао Американцима за 7,2 милиона долара.
Председник Владимир Путин одредио је „повратак на Далеки исток” својим главним геополитичким задатком. Реч је о региону изузетно богатом природним ресурсима: нафтом, гасом, шумом, водом… и, што је не мање важно, смештен је уз обалу океана.
Од 2000. до 2008. темпо раста привреде региона достигао је пет до 10 процената. За ову годину у буџету је за развој Далеког истока издвојено 13 милијарди рубаља (око 300 милиона евра), што је 10 пута више него 2000.
Чини се да Русија и Кина иза себе остављају времена када су се, различито тумачећи марксистичко-лењинистичку доктрину, спориле око Манџурије или Туркестана.
Када је марта 1969. избио оружани сукоб у области острва Женбао на реци Усури, тадашњи лидери Леонид Брежњев и Мао Цедунг суочили су две огромне армије: руску јачине 658.000 људи и кинеску од 814.000 војника. Ипак, после договора о разграничењу, спречен је шири сукоб и све се завршило на око 800 погинулих Кинеза и 60 убијених Руса.
Да ли ће се садашња тактика Пекинга да својим сељацима насељава руску територију уклопити у Путинов план оживљавања Далеког истока? Или ће поново доћи до несугласица? Тешко – Русија се све више и све активније окреће Кини као најважнијем пословном и безбедносном партнеру за будућност.
