Русија није једина америчка мета у Украјини

Сваки историјски догађај се пре свега памти по последицама које је изазвао. Тако је и актуелна криза у Украјини – то је већ сада јасно – важнија по ономе до чега ће довести, по последицама, а сама Украјина, све је јасније, више уопште није важна. Запад, који је дугогодишњи генератор и финансијер дестабилизације те земље, већ се помирио са губитком Крима, и сада јавно страхује и тајно преговара за југоисточни део Украјине, али у основи сама Украјина више није главна тема. Шта се десило десило, није све било према плану, и сада се отвара нова комбинаторика. Од Украјине, изнутра потпуно растурене земље, у дужем периоду нема ништа, и велики светскииграчи гледају како да преко кризе у тој земљи на широј међународној сцени уграбе свој део колача. Тај процес ће бити део последица украјинске кризе, које ће, по свему судећи, имати одлучујући значај на развој међународних односа у догледној будућности.

После првобитне западне хистерије због „непланираног“ и „неочекиваног“ развоја кризе и у основи неуспеха у Украјини, сваким даном постаје све јасније да велики – Америка, Русија, Европска унија, Кина и чак Јапан – настоје да искористе Украјину за неке друге циљеве. Многи од тих планова, међутим, ма колико били инспирисани дугорочним циљевима, прављени су набрзину, на коришћењу дневних збивања и неуспелих пројеката и, утисак је, само Русија има јасан и разрађен план.

Из тог угла би требало гледати на западну панику, посебно у америчком политичком ешалону, која доводи и до крајње бизарних ситуација да чак и председник Америке јавно износи неистине. И то не једном, него скоро свакодневно. Халабуком око Украјине и против Русије Вашингтон у основи не крије само свој пораз и своју немоћ него и кључну амбицију – да кризу у Украјини искористи за обнављање и учвршћивање контроле над Европом, тачније Европском унијом. Део те амбиције или циља је и дестабилизовање, па чак и прекид зближавања Русије и Европе. Како рече британски министар иностраних послова Вилијем Хејг, који је уствари европски гласноговорник Вашингтона, „Русија треба да буде лишена садашњег утицаја у Европи“.

АМЕРИЦИ ЈЕ ОСТАЛА САМО ЕВРОПА

То су два кључна циља Америке у овој фази употребе украјинске кризе и кроз ту призму би требало тражити разумевање за све оно што сада ради Вашингтон. Вашингтон, наравно, неће одустати од Украјине, али у овој фази је прихваћен пораз и криза се настоји искористити за много важније циљеве. О томе најбоље сведочи промена курса помоћи Украјини. Уместо директне помоћи, све је пребачено на Међународни монетарни фонд.

Америка је већ дуго година суочена са губитком досадашње моћи у свету и полако губи контролу над великим деловима савременог света, а то значи губи и приходе, новац. У највећој мери је изгубила утицај у свом некадашњем забрану Јужној Америци, у Азији се америчка зона све више крњи, Африка је одавно изгубљена и једини простор који је Америци преостао је Европска унија. Утисак је да Америка неће испустити Европску унију по било коју цену, без обзира шта о Унији мислили функционери америчке администрације, а мисле, како се и светска јавност могла уверити, све најгоре. Украјинска криза је најсвежији пример. Без ЕУ Америка остаје сама.

Иако је званично ЕУ најближи и уствари једини савезник Америке последњих неколико година, у новим светским околностима, америчка контрола над Европом полако слаби, ЕУ се некако измиче. Америци се највише измиче контрола новца, богатства ЕУ, а то је оно што Американце највише погађа. Ту је изгледа највећи проблем Немачка, а донекле и Француска и Италија, у којој је оживљено старо немачко уверење да Европа без везе са Русијом није континент него само полуострво Азије.

У Америци се сада процењује да је криза у Украјини згодан повод да се оснажи контрола над ЕУ, тачније да се васпостави и зато је у наредном времену сасвим реално очекивати да се тржиште кризе пренесе на саму Европу и њене односе са Америком, али и са Русијом. У том светлу је занимљиво да се Америка сада поводом кризе искључиво обраћа Русији и да је само Русија њене партнер у том послу. Без Русије, процењује се, Америка не може да контролише Европу.

Водеће земље ЕУ су, јасно је, потпуно свесне америчких амбиција али, утисак је, још увек немају снаге да искораче из система успостављеног после Другог светског рата. То је сувише велики корак за њих, барем у овом времену, мада још настоје да се некако одрже. Прошлонедељни америчко-европски самит у Бриселу, одржан под ауторитетом америчког председника Барака Обаме, био је потпуни неуспех. Ништа није договорено, чак није било ни помака у историјском пројекту слободне трговине између ЕУ и Америке. Део тог пројекта је требало да буде потписан у децембру прошле године, али је одложен на неодређено време и током самита у Бриселу није било напретка.

ОБАМИН ДЕБАКЛ У ЕВРОПИ

Напротив, ЕУ је у исто време кренула у тражење излаза према Кини. Уз то, под америчким притиском је ЕУ са Украјином потписала само један мањи део Уговора о стабилизацији и пријему иако није јасно шта би то могло да значи. Амбијент потписивања је, међутим, био необичан. Потписивање је обављено иза затворених врата а, када се вршилац дужности премијера Украјине Арсениј Јацењук обратио присутнима, није му дат ни микрофон, па је у свом хвалоспеву о ЕУ морао да виче како би га неко и чуо.

То је било понижавајуће и за Украјину и за ЕУ, али сведочи о садашњем положају ЕУ у читавом украјинском пројекту. У циљу јачања контроле над ЕУ, тачније сламања Европе, је и америчка кампања санкција према Русији. Свима је јасно да је то практично неизводљиво не само због пословне повезаности ЕУ и Русије него и због чињенице да је Русија дубоко уплетена у међународну економију. Али ЕУ је под највећим притиском да подржи америчку кампању без обзира на цену.

И Американцима је јасно да је то веома компликовано, па се све мање сналазе у томе. Апсурдно је, на пример, да председник Обама јавно обећава Европи да ће ЕУ земљама Америка испоручивати гас уместо Русије. Америка јесте почела да производи велике количине гаса из шкриљаца, али то је пројекат везан за Јапан, који жели да све нуклеарне електране замени онима на гас. Другим речима, Америка једноставно нема могућност да Европи бродовима испоручује свој гас. Кампања о санкцијама је само део америчког плана рушења ЕУ и поновног враћања Старог континента под пуну контролу.

Због мале вероватноће оштријих санкција према Русији, Краљевски институт британског Министарства одбране процењује да ће већа контрола над ЕУ бити покушана преко ширења НАТО база у земље Источне Европе. У тим земљама, иако су чланице Алијансе, до сада нису успостављене НАТО базе. Тај притисак ће предводити стари амерички клијенти Пољска и Румунија, а под изговором да је после Украјине угрожена њихова и европска безбедност. Амерички председника Обама је већ од европских савезника тражио да због Украјине НАТО активира члан 5 Статута Алијансе, што значи оружану одбрану, мада тај његов предлог није прошао. НАТО ће бити један од кључних инструмената притиска, у овом случајуне на Русију, него на ЕУ.

ШТА МОРА И ШТА МОЖЕ НЕМАЧКА

Русија је у постојећим околностима, без обзира на претње санкцијама са Запада, у извесној предности. Не само да Русија, за разлику од Запада, очигледно има јасне планове и смишљене процене ситуације, она има и могућности да их спроведе. Када би Запад уважавао те основне чињенице, онда би се, како сугерише бивши британски амбасадор у Москви Тони Брентон, што пре договорио са Русијом, шта год да се десило у Украјини, и прекинуо хладноћу у односима. Утолико пре, указује он у ауторском тексту у лондонском Индипенденту 23. марта ове године, што Запад нема план за Украјину, Запад „блефира“, а истовремено руски председник Владимир Путин није „блефер“, он „заиста верује у оно што ради и говори“.

Брентон подсећа да је као амбасадор у Москви од 2004. до 2008. године много пута срео председника Путина и да своје оцене темељи на том искуству. Русија, очигледно је, процењује да она није једина америчка мета у Украјини и настоји да одржи ЕУ у игри, која је постала главни амерички циљ. Председник Путин је до сада поводом украјинске кризе телефоном седам пута разговарао са немачком канцеларком Ангелом Меркел. Није ту реч само о економским темама и санкцијама. Путин једноставно настоји да помогне ЕУ и Немачкој јер то је и руски стратешки интерес.

По свему судећи, све ће то бити дуга игра са неизвесним крајем. Најмање је у свему томе битна Украјина. Русија и Америка, као велике силе, ће се на крају некако и договорити, па кључни проблем остаје судбина Европске уније, тачније политичка судбина Немачке и донекле Француске. Поред односа са Русијом и скривене али стварне жеље за већом самосталношћу у односима са Америком, Немачка има и проблем са 4.800 тона њеног државног злата, које је било похрањено у Америци. Тог злата одавно нема и иза сцене већ две године траје тихи сукоб између Берлина и Вашингтона.

Истовремено, Немачка и њени евро-савезници већ извесно време узимају од Федералних резерви доштампане америчке доларе којима онда купују државне обвезнице Америке и акције на њујоршкој берзи. На тај начин се одржава привид изласка из кризе, али шта ће бити са тим новцем и дуговима, то нико не може да зна. Те манипулације, међутим, имају своје границе и нови слом је неизбежан, али за сада то ипак везује руке ЕУ и Немачкој и њихове могућности остамостаљења су веома ограничене. Има много знакова, међутим, да Немачка неће одустати од извесног осамостаљења јер, како је то рекао њен шеф дипломатије, „она је сувише велика земља да би само коментарисала“. Једина помоћ би се, ма колико било апсурдно, могла очекивати од Русије. Испада да се Русија у овој фази не бори само за своје интересе у Украјини него и за спасавање Европске уније.

Да ли ће Русија имати тај капацитет заиста је неизвесно, али постоји велика вероватноћа да ће се криза преселити у само срце Европе, и то ће бити кључна последица онога што се збива у Украјини. Актуелна светска криза је генерисана са Запада, у основи то је криза западног света, и многи верују да ће се њен расплет и десити на самом Западу, а не у Русији или Кини. Ако се зна да кључне земље ЕУ желе извесно остамостаљење и да Америка нема намеру да Европу испусти из контроле, онда би се у будућности могло свашта десити. Украјина није довела до ширег светског сукоба, али Европа није још без шанси.

СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ

Нови Стандард