Русија од новембра 2012. сваки дан и по отварала по једну – већу или мању фабрику

У Русији су од новембра 2012. до јула 2014. године пуштена у рад најмање 423 нова производна објекта у која су укупно инвестирана 2 билиона рубаља (око 40 милијарди евра)

Изузетно је важно и што лавовски део тих улагања отпада на руске инвеститоре, мада, што није занемарљиво, нису по страни остали ни страни који настављају са активним улагањима у руске производне објекте

Да буде јасније: сви ови објекти су изграђени уз коришћење најсавременијих технологија, а на листи уопште нису нове војне фабрике и огромне инвестиције у – градњу бродова и ултрасавремених авиона, у нове фабрике за производњу оклопне технике и војне електронике

Међутим, права руска економска револуција тек предстоји и тражиће

РУСИЈА се налази на прагу револуционарних промена!

„А-ха! – ускликнуће изморени реформаторским сврабом разбеснели либерали. Упозоравао сам: талас народног гнева је већ стигао до зидина Кремља и само што није однео ову подмитљиву владу, која развлачи народна богатства!“ (имају се у виду богатства Русије, која су, према његовом високоумном мишљењу, својина читавог човечанства).

Међутим, морам да упозорим, да се високоумна правичност руског либерала завршава на „а-ха“, а даље све иде управо супротно. При чему иде револуционарно, и са, не мање револуционарном, тачношћу. То није тешко доказати, и упркос изјавама различитих експерата и других овлашћених за експертско мишљење особа, чак је и узбудљиво.

Само бих желео да скренем пажњу – информације о реалним процесима у Русији треба примати апсолутно неострашћено, без обзира на претежно негативни фон, на провокативна расположења типа „све-је-пропало“, „време-је-да-бришемо“ и „профућкали-смо-полимере“.

Елем, неопходно је напоменути да су економске реформе у Русији у протеклих 20 година резултирале њеном доста чврстом повезаношћу са светском економијом. То није ни добро, ни лоше. Са једне стране, рушење иностраних тржишта, што сада посматрамо, веома је проблематично за нашу економију која је оријентисана на извоз, са друге стране – сужавање спољних тржишта неминовно води ка тражењу начина диверсификације, и, што је најбитније, ка доношењу мера за повећање унутрашње потражње.

Или, например, увођење политичко-економских санкција нашој земљи доводи до увођења контрамера, које су се показале као ефикасно оружје и такође могу да доведу до брзог обнављања унутрашње производње, конкретно у пољопривреди. И тако даље.

У овој шеми за нас је најзанимљивији аспекат – могућност повећања унутрашње потражње и повећање унутрашње производње, што у суштини значи успон домаће економије, притом – независно од светских проблема. Та могућност је слабо повезана са берзом робе и финансијских услуга, а може да има за основу само реално повећање производње и само реалну робу, коју је могуће реално пипнути прстима.

Шта се догађа у Русији у реалној економији, а не у канцеларијама у центру Москве, на Московској међубанкарској девизној берзи (ММВБ) и финансијским тржиштима Лондона, Хонгконга, Њујорка?

Да бих илустровао оно што се догађа, наводим податке о новим фабрикама, производним линијама и производним капацитетима који су почели са радом у Русији у новембру-децембру 2012, у 2013. и од јануара до јула 2014. године. Јер, из тих података се јасно види да су у том периоду пуштена у рад минимум 423 нова објекта у која су укупно инвестирана 2 билиона рубаља (око 40 милијарди евра – прим. прев.).

Још лавовски део тих инвестиција отпада на руске инвеститоре, мада, што није занемарљиво, нису по страни остали ни страни који настављају са активним улагањима у руске производне објекте. На овој листи су искључиво цивилни објекти, мада се може радити и о производњи са двоструком наменом.

Да буде јасније – сви ови објекти су изграђени уз коришћење најсавременијих технологија и у складу са стандардима, у шта се лако уверити, отварајући линкове са листе.

Све ово значи да су у Русији за непуних 640 радних дана изграђена 423 нова производна капацитета, што је еквивалентно пуштању у рад једног објекта на сваких 1,5 дан!

То су само објекти о којима су писали СМИ, што може додатно даti стотине малих приватних предузећа, којa се сада не виде у маси.

Например, према мојој листи, узетој са сајта „Направљено код нас“- у јулу 2014. су пуштена у рад 24 објекта, у која је уложено преко 60 милијарди рубаља, а према извору „Модернизација Русије“ – таквих објеката у јулу је било 35 са укупно уложених 61,9 милијарди рубаља, при чему неки објекти постоје само на једној листи.

Поново истичем да се намерно ограђујем од огромних инвестиција у одбрамбену индустрију – у градњу бродова, у ултрасавремене авионе, у нове фабрике за производњу оклопне технике и војне електронике.

Ипак, неко може да каже да за такву земљу као што је Русија све то није довољно, и умногоме ће бити у праву.

Шта је алтернатива? „Хоћу све и одмах“? На жалост, тако не бива – кућа може да се сруши усмереном експлозијом за неколико секунди, али да би се направила нова велика зграда – потребне су године.

Све у свему, либералне жалопојке остављамо по страни и прелазимо на следеће питање: зашто упечатљива листа најновијих производних капацитета практично није видљива на просторима Русије и не даје исто тако упечатљив ефекат?

На први део питања одговор је очигледан: Русија поседује огромну територију па зато чак и највећа фабрика изгледа као пахуљица у мору бесконачних ливада, планина и шума.

На други део питања постоји неколико одговора, а практично су сви садржани у програмским чланцима академика Сергеја Глазјева, из којих, иза фасаде дубоке академске мисли, следи неколико једноставних и очигледних закључака.

1. Централна банка Руске Федерације налази се у оквиру наметнуте јој функције „велике мењачнице“ и не одговара у складу са руским законодавством за економски раст у земљи. Зато нема право да самостално издаје хартије од вредности, што лишава економију дугорочних и јефтиних кредита, терајући комерцијалне банке да узимају кредите у иностранству са повећаним каматама.

2. „Буџетско правило“ такође не дозвољава да се вишак прихода од извоза улаже у руску економију, већ тера владу да финансира западне земље преко куповине државних обвезница са ниском стопом.

3. Недостатак средстава, која обезбеђују потражњу, представља озбиљну кочницу развоја економије.

4. Руска економија због дефицита новчаних средстава је у дефициту са финансирањем, због чега се и ствара висока инфлација у земљи. У ситуацији када новац игра улогу робе, при том у ограниченој понуди, висока потражња изазива поскупљење и раст каматних стопа.

Пред нама је „гордијев чвор“ финансијских проблема, који може да се размрси само уз доношење одговарајућих закона који ће омогућити да се дише пуним плућима и да почне препород Русије.

Ако се не уклони „буџетско правило“ и Централна Банка Руске Федерације не стекне реалну одговорност за економски раст, онда можемо да заборавимо на убрзани развој и да не обраћамо пажњу на велики број нових фабрика, како не бисмо имали проблеме са варењем…

У сваком случају, данас бизнис у Русији доказује, да се његова очекивања косе са светским тенденцијама и суровом унутрашњом ситуацијом, па је обавеза највишег руководства наше земље – да оправда ова очекивања.

Додуше, доста тога се већ ради. Централна банка је започела кредитирање неких пројеката, почео је да се формира независни регулаторни центар, држава је почела да активно финансира инфраструктурне гране (за сада углавном у државним структурама) – путеве, аеродроме и сл. Упркос потешкоћама, тренутак за доношење кључних финансијско-економских одлука већ упорно куца на врата.

Са најдубљим саосећањем се односим према догађајима на Украјини, нарочито према извештајима о погибији цивила, али не могу а да не признам: Украјина је значајно приближила индустријску револуцију у Русији.

Дакле, не ону револуцију о којој већ 15 година маштају измучени, срдити грађани либералне феле, већ револуцију економског раста – која не би зависила од рецесија, дефолтова и преддефолтова који се догађају у свету…

Пише: Александар ДУБРОВСКИЈ, Факти