Врло брзо, већ до краја 2014. године, Русија ће направити две најмодерније фабрике за производњу супербрзих ракета и за те пројекте је већ обезбеђена сума од 81 милијарду рубаља. Постројења ће бити изграђена у Кирову и Нижњем Новгороду, а тамо ће се производити супербрзе ракете 77Н6-Н као и 77Н6-Н1 за најновије комплексе С-400 „тријумф“ као и С-500 „прометеј“.
Војни аналитичари тврде да се са таквим ракетама (С-400 и С-500) могу рушити сви летећи објекти чија је брзина до седам километара у секунди, укључујући и балистичке ракете. До сада су системи С-400 користили старе ракете које су се водиле као 48Н6, као и 9М96. Ради се о ракетама које су употребљавали системи С-300.
Најновије руске ракете ће бити прве са „инертном бојевом главом“. Оне ће уништавати противничке атомске бојеве главе „кинетички“, или цивилним речником речено, противничке ракете рушиће се тачним поготком у тело при великој брзини а притом неће морати да се користи експлозив. По истом принципу раде и америчке ракете пресретачи СМ-3. Лет противничке ракете израчунавају компјутери система који лансирају и воде ракету. У совјетско време противракетни систем А-135, којим је требало да се у случају евентуалног напада штити Москва, предвиђао је да се противничка ракета сруши „мини-атомским ударом“. Што је могло да има лоше последице за оне над чијим би се главама то догодило.
Обе нове фабрике ће бити власништво познатог концерна „Алмаз-Антеј“. Пројект ће финансирати министарство одбране са 35 милијарди рубаља и Вњешекономбанка са 25 милијарди рубаља.
Супербрзе ракете ће имати већи домет. Системи С-400 могу да сруше летећи циљ који је удаљен и до 400 километара. До сада су „тријумфи“ гађали са ракетама система С-300, па им је и домет био знатно мањи.
СИСТЕМИ С-500 Што се тиче система С-500, засад званично ништа није саопштено, чак ни то да ли је он у фази експерименталне употребе, мада одавно колају гласине да је „виђен на полигонима за гађање“. Када ће почети серијска производња система С-500 нико није спреман да прогнозира. Али ако Американци буду брже развијали свој систем ПРО, и Руси ће интензивирати свој ракетни одговор.
Градња две фабрике супербрзих ракета је била неминовност јер ће оне имати сасвим нову електронику и систем навођења. Јасно је да се најсавременије ракете не могу правити у старим фабрикама. Велика модернизација је била планирана још за 2008. годину, али је финансијска криза све то одложила. А због тога што касни производња нових ракета од 2007. до сада, армија је добила само седам дивизиона С-400, иако је било планирано да се до сада направи чак 56 дивизиона.
Америчка упорност да направи свој ПРО мотивисала је Русе да траже нове „адуте за противигру“. Један од њих је и обнављање производње железничких композиција које ће превозити најубитачније руске ракете „јарс“ и „топољ“. Најмоћније руске ракете са атомским главама моћи ће да „израсту“ из железничких вагона. Према плановима министарства одбране, такви возови ће поново кренути у „саобраћај“ до 2020. године.
Руски конструктори су почели да раде на прављењу нових ракетних возова, изјавио је ових дана заменик министра одбране Јуриј Борисов и засада је све у плановима и цртежима…
Конструктори не почињу од нуле, већ размишљају како да унапреде возове који су постојали у време СССР и били су Американцима ноћна мора јер нису могли да их разликују од обичних теретних возова. Они су били демонтирани 2005, према договору о смањењу стратешког офанзивног наоружања, који су потписали 1993. председници САД и Русије, Џорџ Буш старији и Борис Јељцин. Нови договор о смањењу стратешког наоружања не забрањује прављење таквих ракетних возова.
Бивши командант ракетне дивизије у Костроми, генерал-мајор Виктор Шмонов, каже да ће возови наоружани ракетама „јарс“, које могу да носе четири атомске главе, бити у функцији стварања атомске равнотеже међу велесилама.
Први ракетни возови били су направљени почетком осамдесетих година у СССР. Веровало се да Американци неће моћи да погоде ракетни воз, а да ће он са неке железничке пруге моћи да лансира ракете са атомским бојевим главама. СССР је имао три таква дивизиона.
Ракетни возови су могли да у току једног дана пређу хиљаду километара. Да би могли да се крећу одређеном брзином, пруге и мостови које су користили такви возови били су ојачани. Ракете су се правиле у Украјини и биле су тешке, па је ојачање било неопходно, поготово на местима одакле се вршило лансирање. Сада конструктори кажу да пруге неће морати да буду ојачане.
Планирање око пројекта „ракетног воза“ не пролази без гласова противљења. Јер, ово је врло скуп процес, па није мало оних који постављају питање могу ли се корисније потрошити стотине милијарди долара.
Новости
