Студија „Економија кризе“, аутора Горана Николића, која се бави узроцима актуелне економске кризе на Западу, али и пореклом и последицама најпопуларнијих економских митова, представљена је недавно у Београду. Аутор књиге објашњава прерасподелу светске економске моћи, као и позиције САД, Кине, Русије и Европе у новим глобалним околностима.
Он, истовремено, указује на чињеницу да ће изванредан економски успон Кине, која ће према мишљењу већине стручњака за неколико година преузети улогу светског економског лидера, неспорно променити геополитичке односе у свету. Русија је, напомиње Николић, једна од земаља које имају највећу корист од кинеског привредног успона, пре свега захваљујући огромној потражњи најмногољудније земље за енергентима.
На који начин ће нагли економски успон Кине утицати на прерасподелу моћи у свету током наредних деценија?
— Већина економиста се слаже с тим да ће Кина почетком двадесетих година претећи САД и постати водећа економија света, чак и ако се урачуна евентуално успоравање у стопама раста. Иако САД имају четири и по пута мање становника него Кина, што значи да ће имати четири и по пута већи бруто друштвени производ (БДП), куповна моћ једног долара у Кини је много већа него куповна моћ једног долара у САД. Најважнија је величина економије земље јер се она пре или касније претвара у војну моћ, односно у могућност да се пројектује у моћ. Самим тим, свет ће изгледати другачије за 20 година, када је реч о томе ко има утицај на доношење одлука. Ситуација ће бити различита од ове данашње зато што ће улога Запада да опадне, то је неизбежно.
Европа ће наставити релативно да слаби, али ће, наравно, покушавати да успори то слабљење. Ипак, Запад је и даље доминантан у свету, и даље он доноси правила, и даље контролише међународне институције. Не верујем да ће то за двадесет година бити другачије, али ће се смањити постојећа неравнотежа.
Ко има највише користи од кинеског економског успона?
— САД ће и за двадесет година бити војно супериорније од Кине, али ће њихова могућност да пројектују моћ у кинеском окружењу бити смањена, те ће Кина моћи да доноси одлуке које су често супротне америчким интересима и да не сноси консеквенце. То је кључно! Веома је индикативно оно што се сада десило с Азијском инвестиционом банком. Земље које су се определиле да уђу у ту банку с једне стране имају америчку војну моћ, а с друге стране кинеску економску моћ. Оне су се, наравно, одлучиле за економску моћ јер је она опипљива, подразумева улагања. Кина има неке спорове с појединим земљама у Јужном кинеском мору, али то није тако круцијално да би погоршало њихове односе толико да се САД ту јаве као заштитник. Тајван ће се, на пример, пре или касније припојити Кини јер САД више неће бити спремне да га бране по сваку цену.
Русија је захваљујући Кини, која је произвела пораст цена сировина и смањила улогу САД као индустријске силе, претекавши их, доживела успон. С једне стране, успон Кине довео је до пада Запада, а с друге, цене сировина су експлодирале захваљујући великој кинеској потражњи. Самим тим, Русија која је велики извозник сировина (две трећине њених сировина су гас и нафта), добила је прилику да се веома снажно обогати у последњих 15 година. Русија је велики корисник тог система, односно почетка краја униполарног система. Она има такву позицију да може да користи предности изразитог успона Кине, а да то не буде ризично за њу, зато што је војно супериорна. Кина жели да користи што чистију енергију, због чега се гас намеће као гориво. Затим, жели што мање да користи Малајски мореуз који је ризичан, што утиче на повећање увоза нафте из Русије. Русија и Кина имају доста начина да сарађују и већ су створиле простор за ту сарадњу. У сваком случају, Русија ће захваљујући Кини успети да подигне свој ниво животног стандарда, зато што је управо Кина својом глађу за сировинама подигла цене истих.
Да ли криза кроз коју Европска унија пролази може да доведе до распада тог савеза држава?
— Криза кроз коју Европска унија пролази није тако озбиљна да би предности које доноси већини чланица биле занемарене. Те предности су сувише велике да би се земље чланице тако лако одрекле идеје Европске уније. Не треба ту, наравно, занемарити ни улогу САД које имају утицај на Европску унију преко НАТО-а и других организација. Саме чланице Европске уније имају велики интерес да буду заједно, како се не би маргинализовале у свету џинова какви су, рецимо, чланице БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужноафричка Република). Немачка има огроман интерес за Европску унију јер преко ње остварује своју глобалну моћ. Једино кроз ЕУ Немачка може да пројектује своју моћ, нема другог начина. Слично је и с Француском, којој одговара постојећи систем међународних односа у којем Запад води главну улогу јер је војно најмоћнија чланица ЕУ, једина има нуклеарно наоружање и преко Европске уније држи франкофоне земље у својој орбити. Што се тиче малих европских чланица, оне кроз овај савез добијају глас на међународној позорници. Примера ради, Словачка ће да да неког битног човека који ће да решава неки проблем. Она је сама по себи небитна, али је много битнија од неке земље у Азији, на пример, Бурме, која од ње има десет пута више становника.
Да ли успон радикалних левичарских партија попут Сиризе у Грчкој или покрета Подемос у Шпанији може да изазове неке суштинске промене унутар Европске уније?
— Занимљиво је то да странке попут Сиризе нису против Европске уније. Сириза није антиевропска партија. Појава таквих странака може да доведе до одређених промена у Европској унији, али веома споро. Сириза јесте лево оријентисана и то јесте потпуно другачији концепт од либералне творевине каква је Европска унија од оснивања, али је то једна проевропска партија. То је врло битно! Може ЕУ бити социјалдемократска или конзервативна по странкама, али она тежи пре свега капитализму, демократији, слободном тржишту. Ипак, чак и да радикалне левичарске партије попут Сиризе почну да освајају власт по европским земљама, биће пронађен неки компромис који ће, евентуално, усмерити еврпоску политику нешто „левље“. Мада, ја мислим да ће Сириза тешко доживети успех. Узгред, чак и многе десничарске странке нису нужно антиевропске, већ се залажу за неку другачију Европу – Европу нација.
Мислим да је сам концепт Европске уније базично усмерен на спречавање маргинализације европских народа. Све су то мали народи који просто желе, због своје историјске улоге и свести коју имају о себи, да на међународном плану постану значајнији играчи. Зато и српска политичка елита то подржава – схвата да ћемо се изван Европске уније маргинализовати потпуно.
Да ли Србија има алтернативу када је о евроинтеграцијама реч?
— Србија две трећине размене и 90 одсто инвестиција остварује са земљама Европске уније. Европска унија је и самом географијом наш избор. Можемо да закључимо да Европска унија за нас ипак нема алтернативу, јер чак и када бисмо одабрали неки другачији пут, на пример, Евроазијску унију, не бисмо могли лако тај пут да спроведемо. Чак и да добијемо боље повластице, рецимо од Русије, имали бисмо „тихе“ санкције од Европске уније. Били бисмо кажњени, и то опасно кажњени, а то би много коштало обичног човека. То би била озбиљна одлука. Упркос идеолошким уверењима, мора се мислити на обичног човека!
У књизи „Економија кризе“ наглашавате да је за Србију једина шанса развој прерађивачке индустрије. Колико је такав развој остварив?
— Србија не може да се развија на основу малопродаје, банака, услужних делатности… Нама су потребне фабрике, јер се индустријском производњом ствара додата вредност, а за то су нам потребне стране инвестиције. Не можемо сами да правимо индустрију, за сопствено тржиште, јер је оно сувише мало. Готово да нема индустрије у Србији која може да живи од домаћег тржишта, можда само неке прехрамбене компаније. Свако индустријско предузеће мора да буде фокусирано на извоз, јер је ово мало тржиште. Зар мислите да ће неко српско предузеће с нашим брендом моћи да освоји продајне ланце, да освоји маркетинг, дистрибуцију, да има такву технологију и да буде конкурентно некој од немачких, француских, кинеских, америчких, јапанских фирми? Апсолутно је јасно да нам они то не би ни дозволили, јер су они заузели тржиште и неће га тако лако препустити. Ми морамо да будемо само један мали шраф у целој тој причи, а тај шраф су заправо стране инвестиције. Чак ни пољопривреда, која ствара нову вредност, нема довољан потенцијал за извоз, јер она служи првенствено да задовољи потребе домаћег тржишта. Нема ниједне једине земље на свету која се обогатила захваљујући пољопривреди, ниједне!
Који су то економски митови у које већина нас верује?
— Један од најинтересантнијих економских митова јесте мит о вези образовања и просперитета. Земља с оволиким бројем становника просто не може да има примену образовања. Где ћете да примените неке базичне науке као што је, на пример, физика? Неки наш геније без одласка у иностранство не може ништа да да. Та прича да ћемо образовањем изаћи из сиромаштва просто није тачна. Био би нам потребан огроман број генија да бисмо то уновчили. Друга ствар, ако образујете људе, више вам се исплати да оду у иностранство, да зарађују новац и да га шаљу кући. Људи заборављају шта је било кључно да Немачка, Америка, Јапан, Велика Британија постану богати. Они су прво водили протекционистичку политику, па су развили индустрију и онда почели по свету то да извозе. То је кључ, а не то што су извозили идеје.
Да ли постојеће неједнакости које владају у свету могу некако да се превазиђу, како оцењујете тренутну слику света с обзиром на бројна ратна жаришта, тероризам, прерасподелу економске моћи?
— Постоји теорија да када се постигне одређени ниво неједнакости, он с једне стране може да подстакне људе на креативност, иновативност, ангажованост, а с друге стране може да изазове револуцију. Када се тај ниво неједнакости повећа као што је повећан сада, онда друштвене елите постају свесне да је то ризично, да може да им се деси нова 1917. Због тога су спремне на неке уступке, на државу благостања, тако да је то можда шанса да се десе неке промене.
Заблуда је, међутим, да живимо у неко специфично време. Генерално, одлика је људи у свим епохама да верују да живе у неким посве чудним временима. Веровали или не, ниво насиља, односно стопе урбицида по човеку, никада у историји није био мањи него данас. Стопа убистава је била далеко већа у примитивним друштвима, почев од праисторије. А зашто смо ми данас хуманији, зашто се мање убијамо? Зато што смо успели да произведемо много ресурса. Зашто се воде ратови? Због ресурса. Сада је најмање глади у свету, најмање деце умире у првој години живота, то су ствари које су лако провериве. Дакле, ово је најбољи од свих светова, упркос слици коју имамо захваљујући масовним медијима. Људи живе далеко боље захваљујући технологији. Предности које имамо захваљујући интернету, мобилним телефонима, су неупоредиве с оним што су имале генерације пре нас.
Валентина Булатовић, Спутник
Pa mi se ovek uhvatimo za pogresnog To ti je kao kad imas 99 zena a samo 1 muskarca mi uhvatimo za muskarca