Ратно ваздухопловство Русије изводи велике маневре у Заполарју на увежбавању сарадње разних родова авијације. Маневри треба да покажу могућности коришћења даљне авијације у локалним ненуклеарним конфликтима, између осталог у Заполарју. Избор Заполарја као полигона није случајан. Интересовање за овај регион и даље расте, и 2012. године велике маневре спроводе или су већ спровеле све арктичке земље.
Алтернативе Заполарју руска авијација нема баш пуно. Овај регион је основна школска класа за стратешке носаче ракета: велики мало насељени простори пружају одличне могућности за размештање полигона. Ипак данашњи маневри се разликују по усмерењу. Осим традиционалних лансирања крстарећих ракета на велику удаљеност, стратешки бобмардери увежбавају сарању са ловачком авијацијом – ловцима Су-27 и МиГ-31 – и примену тактичке муниције. У маневрима учествују не само ловци и бомбардери: бојеви авиони добијају указивање циља од авиона далеке радиолокационе идентификације А-50 и добијају додатно гориво од летећих танкера Ил-78.
У Заполарју је врло актуална и друга специјализација руске авијације. То је противбродска припрема великог дела посаде бомбардера Ту-22М уз коришћење постојећих и перспективних суперсоничних противбродских ракета. Ту-22М представља озбиљни адут у поморском рату, посебно узимајући у обзир његову планску модернизацију.
Заполарје није само основни школски полигон авијације, већ и потенцијални регион примене Оружаних снага у слуачју хипотетичних локалних конфликата како за ресурсе Северног Леденог океана или контролу над Северним поморским путем, тако и у случају хипотетичног нуклеарног рата. Данашња политичка ситуација не претпоставља могућности избијања сличних конфликата у догледној будућности. Ипак по питањима војне изградње руска политика полази од принципа урачунавања могућности. Док неке стране државе или блокови држава чувају и развијају своје војне могућности у Заполарју, Оружане снаге РФ ће се припремати за бојеву примену у том региону свих постојећих средстава.
Коришћење стратешке авијације за решавање тактичких задатака одавно је постало визит-карта ратног ваздухопловства САД. Ипак у Русији ова пракса за сада се није усталила. Активна примена Ту-16 и Ту-22М у Авганистану могла је да постане пролог такве примене, али разраде и увођење диригованих авионских бомби и ненуклеарних ракета малог домета за стратешку авијацију није извршено. Распад СССР задуго је прикочио прогрес у овој области.
На крају данас, ако се не рачунају недириговане авионске бомбе разних калибара, руска даљна авијација практично нема муницију за коришћење у конвенционалним конфликтима. У случају великог рата основно наоружање тешких бомбардера остају стратешке крстареће и противбродске ракете са нуклеарним бојевим главама. При томе даљна авијација која има преко 200 авиона Ту-22М, Ту-95М и Ту-160, чини врло значајан део укупног потенцијала ратног ваздухопловства РФ по броју авиона и још већи по бојевом оптерећењу које носи. У тим слуловима необчно је расипно ограничавати могућности примене оваквих летелица само на нуклеарни рат.
Ситуацију треба да поправи не само модернизација борбених авиона, већ и разрада нове муниције, у првом реду високопрецизне. Прва ластавица била је крстарећа ракета великог домета нове генерације. Али прва је у наоружање била примљена управо конвенционална веризја ракете позната као Х-101.
Наредна тачка је разрада диригованих средтава мањег домета и адаптација већ постојећих високопрецизних средстава за њихову примену у авионима даљне авијације. У перспективи овај задатак се спаја са разрадом породице ракета за даљне бомбардере нове генерације што унапред треба да се разматра као универзална борбена платформа способна да делује у конфликтима разне врсте.
Иља Крамни,
