УТОРАК, 9. октобар 1934. године, надомак Марсеља. У адмиралској кабини, на разарачу “Дубровник”, краљ Александар Карађорђевић, непосредно пред усидрење, нешто је писао. У другом углу, његов лични послужитељ спремао је пртљаг. Из кожног кофера намерно је извукао панцирну кошуљу, од челичних плочица, постављену танком чојом са унутрашње стране.
“Kраљев момак” се, држећи металну заштитну кошуљу у рукама за обе ивице, обратио свом владару:
– Ваше величанство, краљица је рекла…
Као што је “момак” Зечевић доцније испричао, југословенски монарх је одлучно одбио да обуче ту кошуљу:
– Остави то, Зеко, не умире се без судњега дана!
ДВА дана раније, приликом испловљавања из луке Зеленика у Боки которској, краљ је скинуо са леве руке велики прстен, од којег се иначе није одвајао. Прстен је, према предању, припадао цару Душану и служио је као амајлија, јер је на њему писало на старословенском: “Ко га носи, Бог помози”. Александар га је, међутим, скинуо, пружио краљици и нехајно рекао: “Узми ово, смета ми.”
Још један истинит догађај могао се тумачити као злокобно предсказање. Пре укрцавања на брод, краљ је 6. октобра, у пратњи Мује Сочице, бана Зетске бановине, и Гаврила Дожића, митрополита цетињског, посетио манастир Савину код Херцег Новог. Хтео је да види жезло Светог Саве похрањено у том манастиру. На његово велико разочарање, игуман га је обавестио да је жезло неколико дана раније однесено у Котор за припрему некакве изложбе. Краљ је запалио две свеће, изашао из манастира и пришао звонику, узео уже обема рукама и почео да звони. Уместо да звоне добродошлицу, звона су звонила као да је неко умро.
“Ова чудна појава целу је пратњу следила и на све присутне оставила тежак утисак”, пише у мемоарима митрополит Дожић. “Ми смо то наше узбуђење сакрили од краља да га не бисмо онерасположили на његовом путовању. Пошто смо га испратили до ‘Дубровника’, где се укрцао, ја сам се са баном вратио и успут смо у колима рђаво предвиђали краљево путовање, нарочито овај судбоносни случај са мртвачким звоњењем.”
Поред тога, Александар је, поздрављајући се са кнезом Павлом, рекао брату од стрица да се његов тестамент налази у два запечаћена писма, једно адресирано на краљицу Марију, а друго на председника Владе.
Можда је Александар Карађорђевић превише веровао у своју “срећну звезду”, рачунајући да ће избећи атентат као непуних годину дана раније, 16. децембра 1933. године у Загребу, када је дошао у главни град Савске бановине да прослави своју породичну славу. На улицама Загреба је врило, а нарочито је било уочљиво присуство младог света.
ПАВЕЛИЋ и његове усташе су закључили да би то био погодан моменат за атентат. Формирали су два тима одабраних терориста. Ове групе су предводила двојица младих усташа – прву Петар Ореб, из италијанског логора, а другу Иван Херенчић, из Јанка Пусте у Мађарској. Павелић је атентаторима обећао 500.000 лира ако успешно обаве посао.
Ореб је са два члана свог тима био обучен у скијашко одело, а његови другови су имали и скије. План је био врло једноставан. У тренутку када би краљ наишао, двојица теориста би потрчала напред и бацила би скије према краљевим колима. У том метежу Ореб је требало да баци бомбу и пиштољем докрајчи краља. Епилог – двојица убијених усташа, а остали су се разбежали и склонили у Мађарску. Ореб је покушао да се прикрије у једној циганској черги, али је убрзо ухапшен и суђено му је за покушај атентата.
ПРИВРЖЕНОСТ Александар и Марија пред полазак за Загреб 1933. године
ПРАВО из Загреба краљ је са малом свитом отпутовао у дворац “Сувобор” на Бледу, у којем је ретко зимовао. Према сведочењима министра двора Антића и дворске даме госпођице Мирке Грујић, највише времена је проводио сам, замишљен и туробан. Причали су да је њено величанство краљица морала по цео дан да хода на прстима кад пролази поред његове собе. Највероватније је у то време Александар писао тестамент.
На ту одлуку да остави опоруку несумњиво је пресудно утицао неуспели атентат усташе Ореба у Загребу. Међутим, не би требало занемарити ни грофицу Нађу, незваничну врачару, хироманта и астролога краљевског дома Карађорђевића.
Одмах по доласку брачног краљевског пара на Блед, појавила се и грофица Нађа. Да ли је она убрзала краљеву одлуку да напише тестамент, тешко је закључити и 83 године касније. Грофица врачара, омалена старица збрчканог лица, дрхтавих руку и сугестивног орловског погледа, није прогнозирала ружичасту будућност краљу. Споменута Мирка Грујић, краљичина дружбеница, тврдила је да је њена господарица проплакала целу ноћ после вечери када је грофица Нађа у трансу изговорила: “Краља вреба смрт на точковима, а краљица никако не треба да путује водом”, и након тога била изнета из краљевих одаја. “Господар се затворио у свој кабинет и цео дан нити је јео, нити пио. Само је нешто писао, цепао и писао …” – причала је Грујићева.
УОЧИ поласка за Марсељ, када је стигла метеоролошка прогноза која је наговештавала узбуркано море и велике таласе, краљица је одустала од путовања бродом, а краља је, ипак, задесила смрт на точковима аутомобила. Све то може да спада у ред наше склоности ка митоманији после неког великог трагичног догађаја.
Занимљиво је запажање министра Двора, које не спада у случајеве “подгревања” народне маште. Припремајући гардеробу за пут, краљица је понела дубоку црнину за случај нечије смрти и посебних церемонија: “Да ли сама, или са знањем краља? Да ли спонтано или после разговора о свим могућим случајностима?”, питао се министар Антић.
Да ли је краљ наслућивао шта му се спрема?
Да му се ради о глави, знао је из многобројних извештаја, а осећао је то и инстинктивно. Често је говорио: “Мисли ли ко да нисам свестан опасности којима се излажем? Ја знам да могу да погинем. То може да буде несрећа за мене и за моју породицу, али то није важно. Ја нисам на челу државе да седим скрштених руку и водим рачуна о своме животу. Краљ мора да извршава задатке.” Није крио да има предосећај да му се спрема убиство и наглашавао је да ће у то бити умешани “италијански прсти”.
РАСТАНАК Кнез Павле, кнегиња Олга и краљица Марија напуштају разарач “Дубровник” у Зеленици / Фото архива” Борбе”
У СВОЈИМ мемоарима министар Антић је написао: “Када је комуниста Спасоје Стејић на Видовдан 1921. бацио бомбу на њега, Александар је, као да се ништа није догодило, наставио пут и извршио смотру војних јединица. После усташког покушаја атентата у Загребу 1933, сутрадан је сам, у пратњи једног службеника и официра, прошетао улицама Загреба до центра града. Није марио за мере обезбеђења.”
Александар је слао поруке краљици Марији: “Ја не бих могао да имам жену која се боји, али те сада молим да непрестано будеш опрезна кад излазиш са децом: они који желе моју смрт, могли би такође да вас нападну.” При повратку из Софије, рекао је енглеском амбасадору Невилу Хендерсону, када га је овај упитао да ли се плаши атентата: “Никад на то нисам ни помислио док сам био у Бугарској. Таква ми се ствар пре може догодити у Француској.”
ПОЛИТИЧКИ односи у Југославији, у годинама које су претходиле посети Француској, постајали су све компликованији, што ће довести до крвавог расплета у Скупштини. После атентата на Стјепана Радића, вођство Комунистичке партије Југославије, односно ондашњи секретар Јован Малишић, позива чланство на устанак. Овај детаљ из историје не само што није недовољно расветљен, већ га савремена историографија потпуно игнорише.
Догађај у Скупштини комунисти су схватили као слабост “великосрпске буржоазије” и упутили директиву чланству за “оружани устанак”. Њихови циљеви нису више били свргавање буржоазије класном борбом, већ рушење Југославије и њено распарчавање на неколико националних држава. Упућивани су позиви народима Хрватске, Словеније, Црне Горе и Македоније да оружјем остваре националну самосталност.
У позиву Хрватима се каже: “Куцнуо је час да у отвореној борби против београдских властодржаца извојевате своју слободу и своју државну самосталност.” Многи се одазивају позиву партије. Последице су десетине убијених скојеваца, међу њима и седам секретара СКОЈ-а, док су се пунили затвори широм Југославије. Страх од ширења црвене идеје из Кремља натераће краља и његово окружење, уз пуну подршку буржоаских кругова из Загреба и Љубљане, на одлуку да се суспендује парламентарни живот у земљи.
У МЕЂУВРЕМЕНУ Југославија постаје стециште руске емиграције. Више од 60.000 цивила и 40.000 војника нашло је уточиште у Југославији. А у белогардејским круговима све је била гласнија идеја да краљ Александар постане свесловенски цар. Негде 1932. године, Влада Југославије морала је у једном тренутку да изда званично саопштење да Карађорђевићи не претендују на круну Романових.
У остварењу своје политике разбијања Југославије, Коминтерна је подржавала и подстицала све националне организације и групе на Балкану које су се служиле терором и таквом активношћу могле да изазову шире сукобе међу државама на европском простору. Усташки покрет вуче корене од Хрватске странке права, чији је оснивач био Јосип Франк, отуда и назив “франковци” за припаднике те странке. Иако су у земљи представљали минорну политичку организацију, истакли су најрадикалније програмске циљеве, од којих је најважнији био издвајање Хрватске из оквира Југославије.
У Хрватској је пословима странке руководио адвокат Анте Павелић, који 19. јануара 1929. године напушта земљу и одмах се повезује са вођством ВМРО и представницима КПЈ. Сви имају исти циљ – рушење Југославије. Стигавши у Италију, Павелић се у јуну 1929. састао са представницима италијанског министарства. Договор брзо пада: наоружати Хрвате и убити краља Александра. Од јесени 1929. Италијани финансирају усташка језгра, а све то надзире Мусолини.
УСТАШКИ “устанак” је започео 7. септембра 1932, када је десетак униформисаних терориста, преко Задра, пребачено у земљу. Покушали су напад на жандармеријску станицу у Брушанима. Међутим, жандарми су их спремно дочекали и кренули у противнапад. У потери су убили једног усташу и ухапсили једног од коловођа Јоцу Рукавину, док је Андрија Артуковић успео са осталима да побегне из земље. Иза њих је остало седам сандука експлозива и муниције италијанске производње.
Моралну подршку “устанку” пружило је и руководство КПЈ, које је упутило проглас “цијелом хрватском народу” да подржи усташе. Али овај њихов позив није наишао на одзив. Ова авантура названа је “лички устанак”, и њен потпуни неуспех уверио је Павелића и његове заштитнике да у Југославији не могу ништа да ураде сем појединачних терористичких акција.
Иван Миладиновић, Новости.рс
