Уочи прославе Дана Републике Српске Милорад Додик је у интервјуу за српске медије изјавио да БиХ нема шансе да успе, и да је решење у мирном разлазу два ентитета. Додикова изјава је запажена у руским медијима, као и сама прослава Дана Републике Српске. Међу првима је ситуацију прокоментарисао извесни дописник листа „Коммерсант“ Генадиј Сисојев у чланку под називом „Председник Републике Српске се латио ’велике Србије’“ у којем он тврди да је Милорад Додик најавио политички курс усмерен на излазак из Босне.
Све то готово неизбежно води заоштравању конфликта између Додика и светске заједнице, закључује дописник руског листа „Коммерсант“. По Сисојевљевом мишљењу, од бунтовника Додика се ограђују чак и Србија и Русија, и то се, наводно, огледа у чињеници да премијер Вучић није дошао на прославу Дана Републике Српске (мада су у Бањалуку дошли председник Николић и патријарх Иринеј), и да Кремљ ниједном речју не помиње референдум о одржавању Дана Републике Српске након септембарског сусрета Додика и Путина. Русија, каже Сисојев, не жели да ствара нови повод за свађу са Западом и да заузима став који би био у већој мери просрпски од става саме Србије.
Шта Русија и Србија заиста мисле о Додику и да ли он заиста жели да сруши „дејтонску Босну“ и створи „велику Србију“? То питање је „Руска реч“ поставила експертима из Русије, Србије и Црне Горе.
Др Никита Бондарев, шеф балканског сектора Руског института за стратешка истраживања (РИСИ): „Додик у овом тренутку једини пружа гаранције очувања дејтонске Босне“
Све тврдње Генадија Сисојева би имале смисла да се Додик једном случајно састао са Путином. Али Путин се сусрео са Додиком више пута, позвао га је на Параду 9. маја у Москви, на Међународни економски форум у Санкт Петербургу и још много где. Путин третира Додика као политичара светског ранга, као политичара који је моћан и утицајан, и који има велики значај за Русију. Довољно је погледати на сајту kremlin.ru колико пута и у којим околностима су се њих двојица састали, и која питања су покретана у тим сусретима.
Зашто Додик има толики значај за Москву? Из врло једноставног разлога. Када је реч о БиХ, Москва доследно и на свим нивоима – на нивоу Министарства спољних послова и на нивоу представника Русије у Савету безбедности УН – брани дејтонску Босну у њеном садашњем облику. Исто тако Русија у погледу Косова доследно брани резолуцију УН 1244 као једини документ којим се прописује ситуација на Косову. Додик у овом тренутку једини пружа гаранције очувања дејтонске Босне, и Кремљ то добро зна. Ми видимо како муслиманско-хрватска федерација, централне власти у Сарајеву, Изетбеговић и међународни представници у БиХ упорно покушавају да преиспитају принципе на којима постоји Босна и да их измене у правцу смањења права и слобода Републике Српске, све до потпуног уништења Републике Српске. Очигледно је, међутим, да тај процес не може бити једностран. Ако се Република Српска брише са политичке карте света, онда се тиме покреће ланчана реакција и под знаком питања је и муслиманско-хрватска федерација, и дистрикт Брчко и уопште БиХ у њеном садашњем виду. Нереално је ускратити права и слободе аутономији Срба у Босни и очекивати да се процес на томе заврши.
Запад својим притисцима изазива војни конфликт. Чињеница да је у БиХ био усвојен захтев за чланство у Европској унији показује да многи људи који су на Западу одговорни за доношење одлука уопште не схватају шта је то Босна, шта се тамо дешава и по ком основу. То је земља замрзнутог конфликта. Ако неко мисли да је тамо конфликт превазиђен као што је превазиђен у Хрватској и Српској Крајини (друго је питање по коју цену, тј. по цену прогона свих Срба из тих крајева), грдно се вара. У Босни није решено ниједно територијално и национално питање због кога је тамо избио грађански рат. Та питања у овом тренутку нису актуелна само зато што Додику у принципу одговара оваква постдејтонска Босна.
Додик у својим најновијим изјавама није рекао ништа што није речено, рецимо, још у „Начертанију“ Илије Гарашанина. На пример, да сви Срби у идеалној варијанти треба да живе у једној српској националној држави. То уопште није нова теза и није Додик тај који ју је измислио. Природно је да је реализација те идеје о српској националној држави која уједињује све српске територије могућа само уз сагласност свих страна које би учествовале у том процесу. Додик то добро зна. Потребна је потпуна једнодушност власти Републике Српске, власти Србије, српских политичких странака на Косову и српских политичких странака у Црној Гори, а такве једнодушности нема. И тешко да је она уопште могућа. Поред тога, Додик је сувише јак политичар ако се упореди са свим осталим савременим српским политичарима, чак и ако се узме у обзир Шешељ. По мом мишљењу, Додик је јачи политичар од Шешеља. Утолико пре је он као политичар много јачи од лидера српских странака у Црној Гори, на Косову и у Македонији. Додик је сада најозбиљнији политичар у читавом српском политичком миљеу. Природно је да политичким елитама у Србији, како владајућој странци тако и опозицији, није у интересу да дозволе Додику излазак из оквира територије Републике Српске и долазак на „свесрпску“ политичку сцену. Ако се то догоди, они ће сви бити збрисани. Додик је у Србији невероватно популаран, можда чак и популарнији него у Републици Српској. Мислим да је мало ко од активних учесника у политичком животу Србије заинтересован да му Додик буде директна конкуренција на изборима или у било којој другој ситуацији.
Др Георгиј Енгељгарт, научни сарадник Института за славистику Руске академије наука: „Додик је можда најпоузданији партнер Русије у овом региону“
Русија већ 10 година доследно сарађује са Бањалуком и третира Додика можда и као најпоузданијег партнера у региону. Управо су односи са Москвом и били разлог због кога је Запад незадовољан Додиком. Притисак на њега се у великој мери објашњава потребом да се стави тачка на продор Русије на Балкан. Према томе, Русија може да помогне Републици Српској исто као што је помагала и досада – одбраном доследног и непристрасног поштовања Дејтонског споразума и блокирањем покушаја да се он преиспита у духу „изградње централизоване Босне“. И даље је актуелно проширење економских веза са Републиком Српском.
Никола Танасић, политиколог и аналитичар портала „Нова српска политичка мисао“: „Додиков проруски став је бескомпромисан“
Руско присуство на Балкану је често дезоријентисано, а руска улога се подједнако често и преувеличава, и потцењује у балканским медијима. Без обзира на то, можемо рећи да се званична Москва веома директно изјашњава по питању односа са Републиком Српском, и тај однос је толико близак, да се може рећи да се Милорад Додик с правом сматра „највећим руским савезником на Балкану“. Наравно, то не подразумева да Додик има неки огроман утицај на Балкан, већ само да представља политичара чији је проруски став најчвршћи и бескомпромисан. Али чак и такав утицај не треба занемарити. БиХ је једна од ретких земаља Европе која је одбила да уведе санкције Русији, а то је искључиво заслуга српских политичара, и у великој мери Додика лично. Даље, Додик је наступао са изразито проруским ставовима по свим релевантним питањима за Русију – мултиполарног света, кризе у Украјини, уједињења са Кримом и сл.
Наравно, ово савезништво иде у два смера, и Република Српска је управо пример како Русија замишља савезничке односе на Балкану. То се пре свега види на деловању руског амбасадора у БиХ, који је веома отворено заступао српске интересе у свим унутрашњим питањима у БиХ, и веома често деловао више као амбасадор Русије у Бањалуци, него у Сарајеву. Ова политичка подршка је веома често била „језичак на ваги“ који је Додику омогућио да преживи озбиљне политичке ударе, попут критика да се одржавањем референдума о Дану РС дестабилизује БиХ.
Наравно, када се говори о „мешању Русије“ на Балкану, сви одмах замишљају некакве авионе, тенкове и ракете, и милионе евра којим се „финансирају руски агенти“, али то није руски modus operandi. Дакле, далеко од тога да Москва „финансира Додика“ онако како то раде Американци са својим експонентима, али без обзира на то – у веома проруски оријентисаној Републици Српској вербална подршка руског амбасадора (а поготово председника Путина) има велики утицај на гласаче, и свакако помаже да се Додик одржи на власти.
Најзад, не треба занемарити и економско партнерство. Русија није толико јак економски играч на Балкану, који представља безмало колонију ЕУ, али без обзира на то партнерство са Русијом се осећа у Републици Српској, поготово у сфери енергетике.
Рећи да званична Србија не подржава Српску било би превелико упрошћавање једног изразито комплексног односа. У Србији постоји јасна свест да РС представља „једину победу српског народа у распаду Југославије“, и на сваку претњу опстанку РС српски званичници реагују оштро, и, рекао бих, искрено. Истовремено, Београд је свестан да Бањалука представља најискренијег и најоданијег савезника Србије на свету. Нажалост, ове блиске везе се често узимају здраво за готово, па београдски политичари често третирају Српску као „млађу сестру“ којој се може наређивати на начин на који се то чини са „унутрашњошћу“ Србије. Српски лидери у Србији су веома често склони да користе Српску као монету за поткусуривање у сопственом снисходљивом и веома често улизичком односу према Бриселу и Вашингтону, и у тим ситуацијама власти у Београду често доживљавају Додика и Српску као „камен око врата“. Истовремено, западни политичари често захтевају од Београда да „Додика доведе у ред“, иако у политичком смислу Београд нема нарочитог утицаја на политичку сцену у Српској.
Нема сумње да је за велики део политичке елите у Српској Додик „непријатан партнер“, али је проблем у томе што он сам ужива велики углед међу грађанима Србије, који у њему виде политичара кога није страх да се конфронтира са страним политичарима и западним бирократама да би очувао српске националне интересе. Зато београдски политичари Додика најчешће поткопавају малим гестовима и испод жита, а вероватно га гласно куде само у приватним разговорима са западним дипломатама. Када би се Београд стварно окренуо против Додика, њима би вероватно успело да њега свргну с власти у Бањалуци, али би зато њихов сопствени рејтинг у Србији лако могао бити до те мере пољуљан, да им се таква врста политичког авантуризма никада не би исплатила.
Стога је однос Београда и Бањалуке напет, али ипак савезнички. Тој коначној оцени највише доприноси један део политичара источно од Дрине, који активно користе добре односе са Додиком да потврде и докажу сопствени „патриотски статус“ код својих бирача. Додик се, као сјајан технолог политике, веома вешто користи овим малим предностима, и у суштини успева да обезбеди подршку Србије кад код му је то заиста битно. А када не може да је добије, онда бар успешно прикрива њено одсуство, тако да не страда ни његов политички рејтинг, ни образ београдских политичара.
Игор Дамјановић, публициста и новинар из Црне Горе, координатор покрета „Не у рат, не у НАТО“: „Путин и Додик бар јендом годишње уприличе сусрет“
Данашњи текст у Комерсанту, у коме се негативно говори о Милораду Додику, представља рад интернационалног ПР тима бившег црногорског премијера Мила Ђукановића. Његов аутор Генадиј Сисојев већ двије деценије представља незваничног Ђукановићевог портпарола у Русији, а консултовани експерт Душан Јањић последњих година исту улогу обавља на простору Србије.
Подсјетио бих да је прије неколико дана Јањић у бесједи на приватном универзитету УДГ, чији је сувласник Мило Ђукановић, изјавио да су припадници бивших специјалних једница Војске Југославије „били активирани од стране обавештајне линије из Русије да покушају да утичу на изборни резултат“. На истом скупу Јањић је такође оцијенио да „остаје још гласање у црногорском Парламенту и ратификација у америчком Сенату, а Црна Гора је већ пребринула бригу да ли припада или не припада ширем оквиру НАТО-а“.
Питање које овај спорни текст намеће је због чега се сада на мети Ђукановићевог ПР тима нашао предсједник Милорад Додик?
Подсјетио бих да су прије десетак година Ђукановић и Додик гајили веома блиске, готово пријатељске односе. Курс јасне заштите националног интереса који је заузео предсједник Додик, вјероватно је утицао на прекид његовог пријатељства са Ђукановићем. Када као Ђукановић, прихватиш неоколонијално подаништво Западу, тада се мораш помирити са чињеницом да ти други диктира буквално све, почев од тога чије инвестиције не смијеш да прихватиш и којој земљи ћеш увести санкције, па до тога са ким мораш, а са ким не смијеш да будеш пријатељ.
Највећи апсурд у оцјенама Сисојева и Јањића представља теза да Република Српска није важна стратешка тачка за Русију. У последње вријеме предсједници Путин и Додик бар једном годишње уприличе сусрет и ниједан предсједник субјекта који није самостална држава, није толико пута примљен у Кремљу као Милорад Додик. Такође, у Републици Српској последњих година забиљежене су значајне руске инвестиције. Дакле фактичко стање најбољи је деманти ставова тандема Сисојев – Јањић. Једина непознаница остаје да ли је приликом писања чланка Сисојева мотивисала лична нетрпељивост Мила Ђукановића према предсједнику Додику, или је чланак наручен од стране Ђукановићевих ментора са Запада.
Руска реч, НСПМ
