Поводом 80 година од смрти митрополита Антонија Храповицког, Архив СПЦ приређује изложбу о доприносу српском духовном животу руског свештенства које је после Октобарске револуције уточиште нашло у Србији
Целог живота митрополита Антонија Храповицког (1863–1936), чувеног руског богослова и теолога који је оставио знатног трага и у Српској православној цркви, пратила је легенда да је послужио као инспирација Фјодору Достојевском да створи лик Аљоше Карамазова. Митрополит Антоније био је део велике руске емиграције која је после Октобарске револуције нашла уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. И у Србији, где је дошао 1921. године, уживао је велики углед. Посебну пажњу и поштовање указивали су му и регент Александар Карађорђевић и тадашњи српски патријарх Димитрије. Поглавар Руске заграничне цркве, формиране 1921. године, умро је пре тачно осамдесет година и сахрањен је у крипти Иверске капеле на Новом гробљу.
Годишњица његове смрти била је повод Архиву Српске православне цркве да подсети на везе Српске православне цркве и руске емиграције. У Дому Војске Србије Архив СПЦ представиће документа, новине, плакате, летке руске емиграције, укупно 121 експонат, на изложби „Српска православна црква и руска емиграција (1920–1940)“ која се отвара сутра. Они би требало да подсете на значајан допринос који су руски архијереји, свештенство и монаштво дали развоју српске цркве између два светска рата. Директор Архива Радован Пилиповић каже да су 1929. године од 2.924 свештеника чак 214 били Руси. Иако је 1921. године формирана Руска загранична црква, која је имала надлежност над руским парохијама у Земуну, Вршцу, Новом Саду, Сремским Карловцима и другим местима где су биле велике руске избегличке колоније, ови свештеници били су у редовима СПЦ. Као и монахиње које су на самом почетку двадесетих година прошлог века стигле у српске манастире и дале велики допринос обнављању женског монаштва у Србији.
– Традиција женског монаштва изгубила се у време турске владавине, и готово да и нисмо имали женске манастире. Међутим, са руском емиграцијом у Србију је стигло и целокупно сестринство чувеног Љесниског манастира из западних руских области. Са игуманијом Екатерином Јефимовском на челу, око 80 монахиња тада прелази у СПЦ. Оне су биле у великим фрушкогорским манастирима Хопову, Кувеждину, Петковици и веома су утицале на то да и Српкиње почну да се замонашују – каже Радован Пилиповић.
Сестринство манастира Љесна, иначе, својевремено је бројало и до 300 монахиња, а његова игуманија Екатерина потицала је из племићке породице, као уосталом и игуманија Диодора, која је са двадесет монахиња дошла у манастир Дивљану. Као и митрополит Антоније Храповицки, потомак старе новгородске племићке лозе.
– Руси попуњавају ту празнину која је настала после Првог светског рата јер је тада српска црква изгубила велики број свештеника. Они су дали велики допринос развоју српске теологије, пастирском раду, српским манастирима, оплеменили су српски духовни живот између два светска рата. Такође, дали су подстицај изградњи српских цркава на западу тадашње краљевине, у Цељу, Марибору, Црквеници – наводи Пилиповић.
На изложби у Дому војске Србије, како истиче наш саговорник, највише ће бити докумената из преписке Руске православне заграничне цркве, руских емигрантских друштава, појединаца и СПЦ. Међу експонатима Пилиповић издваја плакат којим се патријарх Варнава позива да присуствује прослави Дана Светог кнеза Владимира кијевског у Земуну.
Руска загранична црква, формирана 1921. године у Сремским Карловцима, с временом је, како објашњава Пилиповић, заузела политички став који је био антикомунистички, па је уследио и формални раскол са Московском патријаршијом. До помирења је званично дошло тек 2007. године и од тада је Загранична црква поново под јурисдикцијом Руске православне цркве. Иначе, у време док је на челу Заграничне цркве био митрополит Антоније на богослужењима се редовно помиња руски патријарх, чиме је ова црква хтела да покаже и потврди своју везу са Московском патријаршијом. Још једног свог сународника митрополит Антоније није заборавио у Србији – Достојевског, чијим се делом бавио целог живота. Кажу да је увек негирао да је био прототип за лик Аљоше Карамазова, али и да је веома ценио руског класика и говорио да је на првом месту Библија, на другом црквена правила, а на трећем Достојевски. А када су га, како бележи једна анегдота из његово живота, запитали: „А Свети оци?”, одговорио је после краће паузе: „Ипак, Достојевски.”
Јелена Чалија, Политика