Ипак, овај суптилан и образован аутор не сматра да Русија основе за свој пут ка личној и друштвеној слободи и стваралачкој култури треба да тражи само на Западу, већ пре свега у сопственој традицији, делимично Кијевске Руси, а свакако Новгородске републике, као супротности московском централизму и аутократизму формираним под значајним монголо-татарским утицајем или глорификацији козачког милитаризма. Овакве идеје данас често можемо чути од украјинских, западних и руских критичара „московске Русије“, у чије наслеђе спада аутократизам, бирократско централистичко устројство и претежност војно-безбедносног апарата над интелигенцијом и ширим слојевима грађанства. За њега је империја паганска идеја и одрицање од ње за Русију би значило и шансу повратака својим аутентичним хришћанским коренима, подвижничком и нестицатељном хришћанском искуству Нила Сорског, уместо формалног, обредног, државотворног „јосифовског“ хришћанства, где је црква дефакто потчињена владару и сили државе. Федотовљевско виђење руске историје у савременој руској уметности најекслицитније је присутно на пример у филму „Цар“ Павла Лунгина, посвећеном Ивану Грозном.
Наивно западњаштво
Данас је лако видети да Федотов превиђа агресивност Америке као хладноратовског лидера политичког Запада у остварењу визије света по својој мери, као и њену спремност да не бира средства како би је остварила. Он политички Запад види као добровољну федерацију демократских држава, чији највећи проблем може бити можда претерана благост и пасивност англосаксонских земаља да обуздају националне и регионалне претензије и антагонизме унутар свог дела света. Као највећу опасност за западни поредак види буђење европских национализама, али превиђа да они, у условима неминовне десуверенизације, тешко могу да добију већи замах. Ако упоредимо глобални милитаристички и деструктивни потенцијал САД и њених савезника после 1945. године, Федотовљево поверење у Запад бива виђено као наивно, а глобална опасност од Совјетског Савеза, који он не пропушта да зове Русијом, реално пренадувана.
Ипак, каже једну занимљиву ствар: поредак Запада као добровољне федерације демократских земаља, у којој се државе и нације одриче само оног дела суверености који у име безбедности, економског развоја и технолошког напретка не угрожава њихов идентитет, стваралачки односно културни потенцијал и индивидуалне слободе, делује као утопија, али само ако „мисаоно не искључимо“ Русију. Дакле, Запад може бити онакав какав би Федотов волео да буде само ако „мисаоно искључи“ империјалну, „московску“ Русију, односно ако се понаша као да она не постоји и као да може да се развија потпуно независно од ње. Како је то немогуће, Федотов предвиђа неминован сукоб између ове две силе, у ком он неспорно „навија“ за победу Запада, и не залаже се за уништење Русије, већ њен преображај под утицајем западних демократских идеја и повратак на сопствене слободарске корене у Кијеву и Новгороду. Наравно, он је свестан да би то довело до територијалног сужавања Совјетске Русије, али он сматра да је то неминовна цена одступања од империјалних претензија у име слободе и културе.
Русофобија из нехата
Федотова свакако не треба сматрати русофобним аутором, али неке од његових идеја у упрошћеном и идеологизованом облику представљају део, па чак и ослонац, стандардног русофобног репертоара: од „Московије“, изворно генерисаног тоталитаризма, Руса као Татара, дакле Азијата, до саме идеје „мисаоног искључивања“ Русије, као да западни поредак може да се гради само ако потпуно искључимо Русију из једначине. Та идеја имлицира да тај поредак, не само оперативно, него ни „мисаоно“, дакле на плану концепта, идеје, логике, не може да функционише ако у њега укључимо Русију. То би значило да он не може у себе мисаоно да интегрише Русију са свом њеном територијом, традицијом, историјом, што не би био проблем да је Русија Кина, али је проблем што Русија ипак баштини европску и хришћанску културу, па сваки пројекат цивилизацијске интеграције би без ње био мањкав. Русија је ипак превелика, има ресурсе, војну силу, технологију и моћну културу и не можете је једноставно превидети. Али, за оног ко упркос томе и даље заступа тезе о „мисаоном искључивању“, то би значило да се Русија мора ако не институционално уништити и територијално распарчати, дакле као посебан субјект „укинути“ из мисаоног експеримента, онда би се морала свести на „прихватљивију“ меру институционалне моћи и уобличити у складу са поретком који влада на Западу, дакле „демократизовати“ и „цивилизовати“.
А све смо то већ видели, како је деведесетих изгледала „демократизација“ Русије и како је она, колико год слаба и сарадљива била, третирана у међународним односима. Другим речима, колико би Русија требало да буде „мала“ и „слаба“ да не би била превелика и прејака за западњачке „мисаоне операције“ на основу којих се жели уређење света по сопственој мери? А мера Запада је била приступ ресурсима, што у случају Русије може да значи само територијално распарчавање и крајњу институционалну деградацију и десуверенизацију. А до ње се, с обзиром на руску атомску моћ и релативну економску, на ресурсима засновану самосталност, долази најпре слабљењем њеног имунитета, самопоуздања, вере у своју културну снагу, идеја и вредности које руску културу чине једном целином.
„Мисаоно искључивање“
Русе укратко треба убедити и навићи да је њихова „мисаона искљученост“ зло због које вреди жртвовати војну моћ и релативну економску самосталност и да њихова будућност мора бити везана за „мисаоно укључивање“ у западњачки пројекат, односно њено саображавање његовим идејама и вредностима (а заправо његовим интересима), које се представљају као универзални критеријум цивилизацијског развоја. У временима када је Русија релативно слаба, посао раде класични обрасци специјалног рата, од медијске пропаганде, подршке лобистичким групама, медијима и удружењима до „обојених“ револуција. Онда када Русија покаже извесне конкурентске претензије, макар и на регионалном нивоу, поред заоштрене пропаганде, на сцену ступа шири аспект дејстава, укључујући диверзије и подстрекивање „прокси“ (посредничких) ратова.
У садашњем сукобу, у ком делује да је Русија као ретко кад у историји пре Западу наметнула игру него он њој, идеја о „мисаоном искључивању“ Русије као да је доживела свој врхунац, буквалним брисањем елемената руске културе из свести западњака, оспоравањем њених најтемељнијих вредности и традиција, суштинским прекидом културне сарадње и односа са руском културом. Овај пут су тезе о деспотској, татарској, азијатској, ирационалној Русији граде у потпуности у оквиру наративних образаца и иконичких представа из популарне културе, у којој се представа Руса као ирационалне, варварске, обезличене, „азијатске“ хорде лишене културе и „универзално прихваћених“ вредносних образаца, артикулише кроз западњачкој публици препознатљиве медијски посредоване попкултурне обрасце и слике попут Мордора, Орка и слично.
Мрачни двојник
Те слике покрећу црно-беле и упрошћене, а емотивно подстицајне представе, лишене историјске и традицијске перспективе, као и сваког контекста. Наратив о „херојским“ браниоцима Украјине потпуно је усклађен са готово жанровским типизацијама и наративним обрасима популарне културе, па чак и оним који укључују обавезну инклузивну квоту, па се међу медијским „херојима отпора“ мора наћи готово тачно утврђен проценат жена, младих, старих, припадника ЛГБТ + заједнице и слично. Било каква проверљивост и веза са чињеницама, па ни употреба колико-толико аутентичног или вешто манипулисаног визуелног материјала постала је потпуно безначајна: свака слика, снимак, сваки поступак је добар ако има функцију у стварању одређеног пропагандног исхода.
Како сам већ помињао у текстовима на тему русофобне пропаганде, ово је проблем који се у основи највише тиче самих западњака, чији идентитет је стваран „мисаоним искључивањем“ другог, и то не било ког, него културно и цивилизацијски најсроднијег другог, чиме од њега ствара „мрачног двојника“ у процесу укидања и декомпозиције читавих слојева сопственог културног наслеђа, које му, у огледалу овако пројектованог другог, постаје зазорно. И чије елите сопствено становништво подстичу и приморавају на крајњу искључивост, суровост, менталитет линча и култур-расистичку помаму и то најпримитовнијим и најинфантилнијом инструментима популарне и масовне културе. Демократије престају да буду то за шта себе сматрају а грађанска друштва укидају сваки епитет грађанског, као аутономне и самосвесне друштвено-институционалне субјективности, када њихове елите своје становнике третирају као децу, инфантилне, незреле и недорасле, животно неискусне, необавештене и необразоване, изоловане и ка робној и информационој потрошњи оријентисане јединке, најближе оном што се већ неко време назива биомасом.
Инфантилна биомаса
Руска стихија, о којој говоре многи како руски тако и западњачки аутори, а чији корен и најважнији апспект Борис Вишеславцев, на пример, види у безобличности, необликованости душе, односно личности руског човека, тако ипак има неко достојанство наспрам ове слике инфантилне биомасе у коју западњачке елите као да, у име сваке замисливе слободе, претварају сопствено становништво. Јер, према истом аутору, неформираност, необликованост руске душе и руског живота проистиче из осећаја бескрајности и безграничности, који се са географског преноси на друштвену, психолошку (душевну) и најзад духовну раван, на тежњу ка крајњим смисловима, која не види границе, које би истовремено представљале заокружење извесне историјски генерисане културне форме, док би у овако виђеном западњачком случају безобличност проистицала тек из потпуног урањања у свет материје и илузија, неку врсту Матрикса, као споја задовољавања најосновниијих животних потреба са илузивним пројекцијама себе самих, у складу са како сопственим страстима, тако и са програмирањем које генеришу различити центри моћи, од којих државе свакако више нису најмоћнији.
Као што треба бити опрезан са говором о руској стихији, „тајни“ и неухватљивости Русије и „руске душе“, јер он често могу бити употребљен у прилог тезе о руској незрелости и ирационалности, па самим тим и о нужности (наравно западњачког) старатељства и као што говор о необликованости друштва и личности може отварати пут духовној и културној колонизацији у складу са нечијим другим представама о правом „облику“, односно уобличавању у складу са туђим па и непријатељксим критеријумима, потребама и интересима, тако треба бити опрезан и са потхрањивањем руофобних предрасуда, макар и из најбољих намера.
Потцењивање и прецењивање
Један од главних проблема са позним текстовима Георгија Федотова, код нас штампаних у веома важној књизи „Русија и слобода“, у издању куће „Бернар“, јесте истовремено потцењивање и прецењивање Запада. Прецењивање његове културне снаге и стваралачког потенцијала, а потцењивање његових контиунуираних напора у правцу глобалне доминације, у чему потчињавање Русије представља битан, ако не и најбитнији, беочуг. И то, подвуцимо још једном, потчињавање које ништа добро неће донети Русији и Русима, јер није ни предвиђено да донесе. Потчињавање које им свакако неће – осим реактивно, у евентуалном повратном отпору – донети повратак неким „светлим“ токовима сопствене традиције, ако се они уопште могу читати у кључу који нуди Федотов.
Централизована и ауторитативна „Московија“ и њен бирократски и војно-безбедносни апарат, у временима темељног угрожавања самог опстанка земље и народа, увек постаје онај цемент који омогућава да се ствари држе на окупу док најјача олуја не прође. Може нам се то свиђати или не, али тако је. Милитаристичка Русија није настала „из себе“ него у отпору сталном кидисању, и то највише оном са западних страна. Читави слојеви лешева под руском земљом настали су у одбрани често голих живота пред инвазијама оних које нико није ни тражио ни звао, осим понеког дегенерисаног припадника елита, а с обзиром на континуитет тог отпора, то није могло остати без обликовних последица за менталитет и културу.
Врло руска прича
Али Русија је богата, и изнад њених лешева ће поново нићи не само зграде, него и песме, а сан о слободи и светлости живота поново ће покретати најбоље руске људе у покушају да њих и њихову земљу изведе из кавеза овосветске нужности. Као и увек, неке од њих такве тежње одвешће у издају, неке у патњу, а неке у стваралаштво, али то је већ нека друга прича, али врло, врло руска.
Надајмо се да ће бити простора за остварење „руског сна“ који је у кримском Севастопољу манифестом најављивао писац Платон Беседин, и чијем сам се остварењу трудио да макар и незнатно допринесем, ка путу на ком „ниједан човек није случајан“, јер „скупља и чува смисао и држи огњени Говор људима“ и на ком нам „треба многи мудрости, љубави и стрпљења“, где „обративши се људима, будимо Русију, и људи се одазивају. Помислили су на нову Русију и самим тим нашли себе, а такав идеал мења материјални свет“. Укратко, за стварање једног света слободе по својим критеријума, свог света без претензија ка онима који му не припадају, никоме се не правдати и од никога не зависити и живети храбро и светло, онако како је човеку дато да живи на земљи како би лакше могао да живи и после.
Ми, којима Косовски завет, постављајући обликотворну границу смрти, без које нема васкрсења, понекад боље од Руса осећамо да нема коначне победе и спасења на овом свету пролазности, да нема раја на земљи и разних с Истока генерисаних представа о градовима Китежима и Белогорју до којих се можда може доспети и без смрти. Али Кримски завет зато има једну меру ширине, богатства и далеких перспектива који, снажније него што ми умемо, открива лепоту борбе, трагања и стварања у свету и времену, лепоту макар и привременог трујумфа Правде над овосветском учмалошћу, којој се Кнез овог века радује више него било којој другој победи.
Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард
