Руски дипломати као и у 19. веку и даље воде борбу за Косово и Метохију

На Косову су Срби изгубили царство, те ће на Косову бити одржана и одлучујућа битка, која ће утицати на будућност Балкана и српског народа, – те је речи изговорио руски дипломата Иван Степанович Јастребов 1873. године у време  посете тој покрајини. Јастребов је био легендарна и омиљена код Срба личност, јер је бранио не само интересе обичних људи, већ и православне светиње. Захвални становници Косова и Метохије су му 1996. године подигли  диван споменик у Призрену, који су нажалост после три године Албанци срушили.

Иван Степанович Јастребов је рођен у породици свештеника у селу Громушки Тамбовсе губерније. Он је завршио Казанску духовну академију, радио  као дипломата у Цариграду, затим око 10 година био конзул у Призрену и генерални конзул у Солуну, објављивао дописе са Балкана у «Православном Прегледу» и у «Веснику српског научног друштва». Већ после смрти Јастребова 1904. године је на основи његових рукописа и бележака била издата књига «Стара Србија и Албанија», у којој се детаљно прича не само о узајмним односима Албанаца и Срба, већи и очуваним  православним манастирима и храмовима.

У Призрену, средњовековној престоници Србије, где се крајем 19. века налазио руски конзулат, сачувано је мноштво српских цркава, што је безусловно привлачило Јастребова и као православног верника, и као научника. Када је први пут посетио Призрен, руски дипломата је био пренеражен што је град са свих страна опкољен гробљима. Изглед тих гробаља, нарочито у тој покрајини, као да је говорио: memento mori.

У граду је било 24 џамије. Једна од главних знаменитости  града је била џамија Џума Џами, која се налазила на левој обали реке Бистрица, на месту, видљивом са свих страна. Јатсребов је апсолутно тачно претпоставио да је та џамија са пет купола некада била саборна црква града, посвећена Успењу Богородице Левишке, јер у плану има крст. Турци су је претворили у џамију, а хришћани почели да је зову црквом св. Петке јер  муслимани у петак посећују џамију.  На северној и јужној куполама је споља вешто било исписано име светог Саве. Вероватно, у 17. веку. После велике сеобе Срба у Аустрију ова и друге градске цркве  – св. Николе и црква св. Спаса су биле напуштене.  Сачувана је само црква св. Николе – река, на чијој обали је она била саграђена, променила је корито, те је храм био скоро потпуно затрпан земљом и песком. Захваљујући томе он се је сачувао и откопан је 1858. године.

После бекства Срба из Призрена у граду је остало само 7 хришћанских породица. Оне су постале парохијани цркве св. Ђорђа, мале и ниске,  које нису упадале у очи. Успенска црква  је током дужег времена била празна. Турци су је користили као складиште за војне намирнице све до оног времена, када је била претворена у џамију.

У цркве, преостале из времена српске владавине, спада и црква св. Спаса, која се налази близу призренске тврђаве ван града – мања, с једном куполом, али са дивним фрескама унутра.  У току дужег времена је храм био празан, те  био уточиште албанских пастира с њиховим козама и кравама, па уточиште дервиша, док га нису отерали месни хришћани, који су се прерушили у фантоме. Касније су црквом овладали  Цинцари (македонски Румуни) који су  добили од турских власти дозволу за изградњу новог великог храма уместо старог, али се томе успротивио сам Јастребов. Међутим, 1882. године је црква изгорела, од фресака није остало ништа, мада купола се није срушила.

Јастребов је пружио велику помоћ богословији Св. Кирил и Методије, отворене у Призрену 1871. године. Он јој је поклонио  мноштво књига,  које су много фалиле срском свештенству на Косову и  Метохији. То је било од велике вредности јер су турске власти на све могуће начине онемогућивале добављање руских књига на Косово и  Метохију.

Крајем 20. – почетком 21. века су старе српске православне светиње биле подвргаване опасности без преседана, многе храмове у Призрену су Албанци спалили, неке су срушили до темеља. Богословија је 1999. године била приморана да пређе у Ниш. Данас се неке светиње обнављају уз финансијску подршку владе Русије, а руски дипломати, као и у 19. веку, и даље воде борбу за Косово и Метохију.