На Косову, куда иду избеглице потиснуте из Европске уније, ври котао у којем су и невољници, и они који врбују људе у варварски калифат, и нарко-дилери, и специјалне службе разних земаља, и ко зна ко још, прича новинар телевизијског канала Русија 1 Антон Љадов у својој репортажи.
Маршрута којом већина избеглица доспева на територију Косова веома је тешка и води кроз планине. Ипак, на Косову нема никаквих ограда, због чега је за њих ово најједноставнији и најреалнији начин да се домогну Европе.
Пошто је у планинама веома хладно, и даље има снега, кретање је изузетно тешко. Избеглице се заустављају на неко време да се одморе, разапињу шаторе. Они чак и не схватају. Не само што има медведа, него и је и цела ова територија под контролом албанских бораца-вехабиста. Овде не залазе чак ни локални житељи.
Речено им је да не иду изнад 500 метара висине јер одатле почињу кампови за обуку екстремиста. Терористичке организације на Шар-планини постоје још од косовског рата 1999. године.
Цветко Стојчетовић, локални пољопривредник, прича да избеглица у последње време има све више. Оне се спуштају с планина знајући да ће им у кампу дати све што им треба.
До миграционог центра има око 60 километара. Даље су контрола и бодљикава жица. Новинаре избеглицама не пуштају. Забрањено је снимање камером и фото-апратом, чак и диктафоном.
„Идем у Енглеску преко Косова због тога што је ово слаба држава, готово без контроле. Зар овде могу да ухвате све нас, да сазнају моје право име? Ја сам, на пример, провео три месеца у Саудијској Арабији. Тамо многе оптужују за везу с терористима. У миграционом центру не знају да сам био у затвору. Али ипак ме не пуштају у Европу. При крају сам с новцем. А оваквих попут мене у последњих девет месеци има више од стотину. Ни нормалне хране, ни новца. Наравно, људи су у очајању. Шта преостаје? Пуштају нас од седам ујтру до десет увече и многи излазе и траже други живот. Овде има организација које обећавају момцима добар живот, али их приморавају да раде страшне ствари. Ако ступиш у њихове редове, добијаш све. Таквих места има много“, прича Заки, један од избеглица.
Градић Витина. Два километра од границе. Област називају престоницом џихадизма на Балкану. Овде се налази џамија у коју долази већина избеглица. Ову област потпуно контролишу албанске групације. Џамија се прославила тиме што су пре неколико година у њој биле окачене фотографије Осаме бин Ладена.
„У последње време овде је много младића који су дошли из Алжира, Марока. Они прво живе у миграционим центрима, а потом долазе код нас. Многи их примају у своје станове, куће“, прича имам џамије.
Америчка база Бондстил. Највећа америчка база на Балкану. Да би се обишли макар први полигони, потребно је препешачити километре, али, судећи по навигатору, овде је цео град.
Касарне за 7.000 људи, стрељане, платформе за хеликоптере. Ово место је познато по томе што је управо овде радио човек који се презива Мухаџери у саставу НАТО одреда Кфора. Овај човек у Сирији предводи албански огранак ИД-а.
Новинари су га сахрањивали неколико пута – 2013, 2014, али према подацима косовске телевизијске компаније РТК, он не само што је жив – постоје његове фотографије на Твитеру из децембра 2015. године – него периодично извози нове борце с Косова на територију Ирака и Сирије.
„Борци овде раде шта год желе, пред очима НАТО-а. Американци чак и не покушавају да их прате. Погледајте моју руку! Излазио сам са службе, сео у аутомобил и почели су да пуцају на мене албански џелати, само због тога што нисам био у траци. Моја глава је била на 15 центиметара од цеви пиштоља. Меци су ми раздробили кост, избили вилицу. Сакупљао сам остатке по путу и једва сам се домогао болнице. Натовци су били поред и правили се да нису ништа приметили, а следећег дана су пришли и питали шта се догодило. Као да нису били ту. Стид и срам! Нажалост, избеглице које иду данас на Косово не схватају да и њима исто то може да се деси“, прича православни свештеник Драган.
Спутник
фото: Википедија, Ројтерс, Информер
