На сајту руске федералне новинске агенције Регнум објављен је текст Сергеја Артјоменка, познатог руског експерта, о предстојећем избору Патријарха Српске православне цркве и могућем мешању председника Србије Александра Вучића у тај процес. Овај изузетно занимљив текст преносимо у целости.
Његова Светост патријарх српски Иринеј упокојио се 20. новембра услед компликација изазваних инфекцијом коронавирусом. Сабор на којем ће бити изабран његов наследник на трону Св. Саве заказан је за 18. фебруар. Ипак, без обзира на изузетан значај који избор новог патријарха српског има за Србију и регион, мало тога у вези са могућим исходом изборног сабора у СПЦ је извесно.
Ова неизвесност је добрим делом узрокована унутрашњим разлозима. Први међу њима је карактеристичан изборни систем, јер у СПЦ се (на основу одлуке из 1967) патријарх бира тзв. апостолским жребом између тројице кандидата који добију највећи број гласова архијереја (уз неопходан услов да тај број буде више од половине укупног). Такође, кандидати за патријарашки трон су сви епископи СПЦ који имају више од пет година службе као епархијски архијереји. Гласање се зато врши у круговима, будући да је тешко да се након једног гласања дође до тројице кандидата са неопходним бројем гласова. У оба случаја када је избор вршен по овом систему (избор патријарха Павла 1990. и патријарха Иринеја 2010) исход је, чак и за добре познаваоце, био изненађење.
Други разлог неизвесности у вези са исходом изборног сабора је недостатак поузданих информација, као и добре анализе. Наиме, СПЦ у односима са јавношћу већ дуго примењује тактику тзв. „зида ћутања“, а тенденције ка затварању у односу на јавност су, парадоксално, све снажније, и то упркос томе што је све више јасних показатеља тога колико је овакав приступ лош по углед цркве. Тако је и сада: Синод је „замолио“ архијереје да се уздрже од иступа у јавности, а епископ шумадијски Јован, у својству администратора Архиепископије београдско-карловачке, строго је забранио свим клирицима, професорима богословија и Богословског факултета, као и свим црквеним делатницима, да иступају, чак и у црквеним медијима, без његовог изричитог „благослова“. Јасно је шта је последица оваквог приступа: медији, углавном таблоиди, спекулишу и манипулишу на основу полуинформација из њихових „поузданих“ извора, а свако ко би у вези са избором патријарха имао шта да каже, нарочито критички, у старту је ућуткан.
Но, постоји и трећи и можда кључни разлог неизвесности – спољашњи.
СПЦ је 1967. донела одлуку да се патријарх бира „апостолским жребом“ са циљем да се спречи, или макар у што већој мери ограничи, утицај спољних фактора, на првом месту политичких, на избор њеног поглавара. Но, јасно је како интерес тих фактора, без обзира на све промене државно-правног оквира у међувремену, због тога није нестао. Напротив, он се интензивирао, и то до те мере да је, упркос ућуткивању, и у СПЦ, чак и међу архијерејима, све више гласова који протестују због претерано блиског односа врха цркве и актуелних српских власти, односа који је нажалост обележио период у којем је на челу СПЦ стајао патријарх Иринеј. Међу тим гласовима свакако је најјачи био глас митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је и сам, нешто пре патријарха Иринеја, преминуо услед компликација изазваних инфекцијом коронавирусом (30. октобра). Ипак, митрополит је пре смрти успео у ономе што су многи оцењивали као немогуће: на таласу мирних свенародних литија организованих са његовим благословом црногорска опозиција успела је да победи на изборима режим Мила Ђукановића који је Црном Гором „суверено“ владао три деценије.
Са друге стране, у Србији се већ дуго и не без основа говори о блискости Мила Ђукановића и актуелног режима председника Александра Вучића. Ова блискост није само последица политичких, већ и финансијских, а многи отворено тврде и криминалних интереса.
Но, за тему којом се бавимо још је важније то што су претерану блискост покојног патријарха Иринеја и неколицине утицајних архијереја са Вучићем, те изобилну и нетранспарентну финансијску подршку коју је његов режим пружио у више наврата СПЦ, многи тумачили као начин да се купи подршка или ћутање цркве за тзв. решење косовског проблема које се своди на потписивање тзв. правно обавезујућег споразума између Србије и Косова којим би се de facto легализовала независност јужне српске покрајине.
Без подршке цркве, а поготово уз њено отворено противљење ономе што многи са правом оцењују као издају националних интереса, у Србији би лако могао да се понови црногорски сценарио. Зато је за Вучићев режим питање избора новог патријарха српског од виталног значаја. Купљени мир се по сваку цену мора одржати избором новог послушног поглавара.
На основу онога што пишу и објављују прорежимски медији у Србији, нарочито таблоиди, те на основу инсајдерских информација које смо имали на располагању, може се претпоставити кога би Вучићев режим волео да види на челу цркве.
У питању су свакако двојица најутицајнијих архијереја у СПЦ. На првом месту, реч је о сивој еминенцији СПЦ, епископу бачком Иринеју Буловићу. Упркос покушајима да се представи као конзервативац, као предводник тврде струје када је реч како о црквеним тако и о националним питањима, Иринеј Буловић је много пута током своје богате каријере показао како је човек компромиса. Наиме, реч је о архијереју веома блиском свим режимима који су владали Србијом у протеклих тридесет година, од Милошевића до Вучића.
Ипак, мана Иринеја Буловића је то што је неомиљен у српској јавности (не само у Србији) због те блискости са владајућим режимима коју никада није скривао, али и због изузетно грубог јавног наступа.
Такође, треба имати у виду да његово напрасно русофилство, по којем је познат у последњих неколико година, у Србији многи тумаче као мимикрију која за циљ има да се обезбеди подршка Московске патријаршије његовом утицају унутар СПЦ. Уосталом, опште је познато како је реч о до скора најважнијем „оперативцу“ Цариградске патријаршије у словенским црквама који ће остати упамћен по изјави да је „рођен као Србин, али ће умрети као Грк“.
Стога многи познаваоци ситуације предност дају другом кандидату српских власти, Буловићевом духовном чеду, митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију Перићу. У прилог овоме иде и све израженије промовисање овог архијереја у режимским медијима. За разлику од Буловића, реч је о човеку који је познат по изузетно пријемчивом јавном наступу. Но, са друге стране, реч је и о човеку који је много пута јавно демонстрирао своју блискост режиму Вучића и отворену подршку политици коју спроводи, чак и када је у питању косовски проблем, због чега многи у СПЦ стрепе.
Ипак, на основу онога што се последњих дана пише у црквеним и јавним медијима у Србији, изгледа да је српска власт далеко од тога да буде сигурна у „победу“ свога кандидата на изборном сабору. Наиме, кампања коју државни службеници нескривено спроводе обилазећи епархије у Србији говори о томе како режим није сигуран ни у подршку архијереја из Србије за свој пројекат. Овоме у прилог иде и негативна кампања против архијереја који су потезе српских власти отворено критиковали, па је, тако, последњих дана „на мети“ епископ диселдорфско-немачки Григорије, што веома подсећа на кампању којсвег пре годину дана исти медији водили против митрополита Амфилохија.
Какав год да буде исход изборног сабора 18. фебруара, извесно је да ће пред новим српским патријархом стајати огроман изазов: како да се, у веома турбулентном времену, споља и изнутра, одржи не само јединство Српске патријаршије, већ и њена независност.
Србин.инфо
