Руско упозорење српским квислинзима на власти

Ана Филимонова

Уочи преговора Београд – Приштина, на нову српску владу се из више праваца врши фронтални притисак без преседана.

Као прво, оштро се активирао “албански фактор” – и на Косову и Метохији и на југу Србије. Са стране “Републике Косово” 31. августа 2012. године “парламент Косова” је донео пакет мера од 21 законодавног акта, којима се укида “контролисана независност”. Међународна управљачка група (која је састављена све од самих патрона косовске независности) треба да 10. септембра потврди то укидање контролисане независности. За тада је предвиђено одржавање свечане прославе тог чина, на коју су позвани и идеолози косовске независности, Марти Ахтисари и његов заменика Алберт Роан.

Председник Албаније Бујар Нишани се 1 и 2 септенбра налазио у посети Приштини, током које је на сопствену иницијативу одржао низ састанака са Албанцима, вишим представницима власти на југу Србије (општине Прешево, Медвеђа, Бујановац). Нишани се срео са седмочланом делегацијом у коју су углавном улазили представници локалне самоуправе и лидери политичких партија, Риза Халими (Партија за демократско деловање), Рагми Мустафа (Демократска партија Албанаца), Нагип Арифи (Демократска партија), Јонуз Муслиу (Покрет за демократски прогрес), Рами Зуљфију (Демократска унија Албанаца) и Скендер Дестани (Демократска унија долине). Седми члан делегације био је Галип Бећири, председник Националног савета Албанаца. На саветовању су узели учешће и “заменик премијера Косова” С. Петровић и “српски министри у косовској влади” Н. Рашић и Р. Томић. На саветовању се разговарало о економској сарадњи Албаније и компанија са југа Србије, укључивању и представника “Прешевске долине” у преговарачки процес Београда и Приштине у Бриселу, о појачању подршке званичне Албаније и Косова “Прешевској долини”. У целини, албански представници су демонстрирали велико нестрпљење. Реторика је садржала и такве речи попут “Регион Прешевске долине је постао талац заоштравања српско-албанских односа од стране српске администрације”. Одјекнула је и јасна претња: “Без стицања посебних права етничких Албанаца у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, мира и добросуседских односа у региону неће бити”.¹

Да напоменемо да су албански политичари после проглашења независности “Републике Косова”, изнели идеју о уједињењу “албанских земаља”, то јест територија на којима етнички Албанци представљају већинско становништво (територије Србије, Црне Горе, Македоније, Грчке и Албаније) у “природну Албанију” (што није друго него лингвистички умекшана варијанта Велике Албаније). У први план је избачена доктрина о три српске општине као “најокупираније албанске територије у региону Балкана”. Идеолози “Природне Албаније” траже ревизију међународних споразума – Берлинског конгреса из 1878. године и Лондонског уговора из 1913. године, – као “компензацију” за штету која је задесила Албанце после одласка Отоманске империје са простора Балканског полуострва. Такође се захтева повратак на стање из 1956. године, када су Прешево и Бујановац административно припадали Косову и Метохији.

На једној од промоција “Природне Албаније” у новембру 2010. године, директно је речено ко је зачетник идеје – нико други него амерички председник Џорџ Буш млађи, који је током свог боравка у Тирани у јуну 2007. године изјавио да се “осовина Београд – Атина мора заменити троуглом Тирана – Атина – Београд.² (Треба имати у виду да је у Албанији, у месташцету Фуше Курју удаљеном двадесетак километара од Тиране, Џорџу Бушу млађем подигнута бронзана статуа висине 3 метра, у знак подршке “независности Косова”, које је неколико месеци после те посете прогласило независност. Током те посете десила му се и непријатност – рукујући се са одушевљеним Албанцима, Џорџ Буш млађи је остао без скупоценог часовника³). Албанци тврде да уједињење свих “албанских територија” у “Природну Албанију” подржавају САД и ЕУ.⁴

У резултату свега, може се констатовати да се продужава албанска сепаратистичка политика. Три српске општине на југу земље сматрају се као “Источно Косово”. А српска држава не реагује – нема ни политичких ни правних оцена покушаја да се изврши међународни притисак на власти у Србији и на унутрашње угрожавање безбедности земље и генералног подстицања деструкције земље и угрожавања територијалне целовитости и уставног поретка земље, – за шта је у принципу свака власт одговорна. “Албански фактор” је постао део државног апарата на југу Србије, он добија јаку подршку на вишем нивоу од стране Албаније, његова“ поуздана залеђина” је “независно Косово” са НАТО базама.

Као друго – појачан је притисак од стране ЕУ. Информација која се појавила 1. септембра, да немачки канцелар Ангела Меркел планира током септембра да упути “специјалну екипу” од посебно поверљивих лица, да без увијања пренесу српском руководству шта се заправо очекује од Србије на путу ка ЕУ. Немачка признаје да Србија остаје најутицајнија држава у региону и због тога је за Берлин косовско питање приоритет и они пажљиво прате сваки корак српских власти желећи да буду сигурни да ће сваки претходни договор бити испоштован.Српска власт признаје да Немачка игра кључну улогу на Балкану (није случајно одмах по формирању нове власти, Немачку посетио и премијер Ивица Дачић и вице-премијер Александар Вучић). И ако је прошлог лета Ангела Меркел само поменула одређене услове у односу на Косово, то је сада дала предност јасном називању ствари својим именом. Низ информација говори да се ради о чланству Косова у УН, ревизији политике “и Косово и ЕУ”, уклањању “паралелних”⁵ структура власти на северу Косова и Метохије, прекиду финансирања северног дела покрајине од стране Србије. После тога, представници ЕУ намеравају разматрати питање интеграције Косова у ЕУ.

Премијер Србије Ивица Дачић је 3. септембра изјавио да је Србија спремна да уради све што је потребно, ради добијања датума почетка преговора о чланству у ЕУ, али је приметио да “Србија неће прихватити ништа што је супротно њеним државним и националним интересима”. За 4 и 5. септембар је планирано саветовање Ивице Дачића са водећим представницима ЕУ: Председником Европског савета Херманом ван Ромпејем, Високим представником за спољну политику Кетрин Ештон, Комесаром ЕУ за проширење Стефаном Филеом, као и министрима спољних и унутрашњих послова Белгије. Брисел је са своје стране већ припремио радни документ под називом “Платформа нормализације односа између Србије и Косова”, са којим су почетком септембра упознати премијер Србије Ивица Дачић и “косовски” премијер Хашим Тачи. Ивица Дачић између осталог намерава да саопшти своју спремност о почетку преговора са Приштином. Осим тога, указано је на “финансијску неопходност” преговора у Бриселу: по речима Дачића, за опстанак државе неопходно је пронаћи 2-2,5 милијарде евра ради буџетског дефицита, који је у наследство оставила бивша влада а који је био два пута већи од очекиваног.⁶

Узнемирујуће је то што одлуке нису донеле српске власти. То не крије ни директор Центра за нову политику Владимир Тодорић, који је приметио да “без договора Брисела и Вашингтона, ми не знамо какав ће бити формат тих преговора”. Указујући на зависност Србије од ММФ-а и ЕУ, Тодорић ипак констатује да би “било каква рачуница на источне партнере била исувише велика спољнополитичка авантура”.⁷

Јачање институција “независног Косова” тече стабилно у складу са западним плановима (модернизованим Ахтисаријевим планом). Претходна рунда “техничких” преговора Београда и Приштине (преговарачке тимове предводили су Борис Стефановић и Едита Тахири, уз посредништво Роберта Купера) у пролеће 2011. године, била је припремна фаза за спровођење предстојећих преговора. Тада су сва питања била решавана уступцима албанској страни. Остало је нерешено само једно питање – север покрајине. У овом тренутку Приштина је спремна да пође само на козметичке уступке, попут повећања броја српских посланика у “скупштини Косова”, легализацију Савеза општина севера као некаквог локалног парламента, именовање 4 представника Србије “одговорна” за област културе, вере и образовања, економског развоја и инфраструктуре и полицијске управе. Ти чиновници би били у рангу министара, али не би улазили у састав “косовске владе”. Посебно “дирљива” су била обећања да ће Срби бити амнестирани због неплаћања електричне енергије и других комуналија.

Уочи преговора Београда и Приштине, очигледно је да ти преговори нису нужни Србији, него Приштини. И форсирање преговарачког процеса такође је само у интересу Запада и Приштине. Такође је очигледно да српска страна није у потпуности спремна за те преговоре. Тек последњих дана су се појавили гласови о неопходности формирања нове стратегије по питању Косова и Метохије. Ни међународним сарадницима Србије, ни српској јавности, није познато из којих разлога Београд пристаје на непрекидно испуњавање жеља и захтева Вашингтона, Брисела и Приштине, не истичући своје, оправдане и аргументоване потребе на свим нивоима. Између осталог, на међународном нивоу најлогичније је инсистирање на преговарачком процесу у окриљу УН, на директном учешћу Савета Безбедности УН. Државну стратегију и тактику по питању Косова и Метохије, неопходно је променити кардинално и квалитетно, да би се започела одлучујућа уставно-правна борба за очување дела своје територије у дражавним границама. Одлазак српске државе са територије Косова и Метохије, означиће престанак српског суверенитета као таквог и потврду незваничног статуса колонијалног протектората. За Русију ће аутоматски бити доведена у питање реализација неисцрпног потенцијала мултилатералне сарадње око пројекта – “Јужни ток”, која је добила моћан подстицај споразумима Николић-Путин, Вучић-Рогозин итд.

Фонд Стратешке Културе