Украјинској федерацији неће дозволити да се појави, као што неће дозволити да се одржи референдум – сем ако ти референдуми не буду одржани вољом самих становника без сагласности кијевских „власти” (као на Криму)
Зато је бесмислено је говорити о „федерализацији” као циљу очувања Украјине у њеним данашњим границама, па ће бити потребно да се на тим референдумима постави и друго питање – о припајању Русији
Украјинска федерација није могућа и није способна за живот. Украјина се распала и бесмислено је чувати је
Ако неко озбиљно сматра да ће моћи да контролише читаву Украјину и да је држи у сфери руског утицаја и орбити Царинског савеза – онда су то наивни снови. Њен запад и центар свакако неће постати проруски (да и не говоримо „општеруски”), тим пре, после, како они кажу, „руске окупације Крима)
Закаснели пројекат федерализације идејно је добар, али мало вероватан и није виталан
Мораће да се узима своје – оно што себе сматра „Русијом” и није издало славу предака. Оно што се без туђе помоћи бије за своја права – подижући као симбол свог националног избора руске заставе, а не украјинске
Време је да се заврши са играма „СССР-2” и са очувањем русофобског пројекта „Украјина”. Треба чувати Русију
ИЗЛАЗ из политичке кризе у Украјини руско руководство види у уставној реформи, чија је главна компонента федерализација земље.
У говору поводом припајања Крима Русији, председник Владимир Путин је указао на неопходност увођења федеративног уређења, а онда су ту идеју прихватили и други.
У преговорима са садашњим газдама стања у Украјини, са САД, руска страна износи свој став о потреби спровођења референдума у областима Украјине и њиховом статусу (у саставу Украјине), о њеном трансформисању у федеративну државу, о давању руском језику статуса једнаког украјинском (тамо где тако желе) и о праву региона да самостално одређују националну, културну и економску политику.
Међутим, да ли је реална федерализација, као и сама уставна реформа?Да ли ће оне окончати кризу? Да ли ће моћи да задовоље интересе свих грађана Украјине и да је при том сачувају као земљу?
Под „федерализацијом” свако подразумева оно што сам жели. За грађане Донбаса, Харкова и Новорусије, федерализација је – синоним независности, оснивање аутономних република (републике), које имају практично неограничена права, суверенитет и блиске односе са Русијом (односи са Кијевом треба да буду минимални), или да, заправо, понављају пут Крима.
Украјинске „власти” под „проширењем права региона” подразумевају незнатно одашиљање привредних и административних овлашћења из Кијева у унутрашњост (укључујући изборе за руководиоце администрације, а не постављање на ту дужност). Руска страна у федерализацији види управо федеративне односе (па и широке у национално-културној, административној и буџетској области) – уз очување целовитости Украјине.
У теорији све изгледа глатко и добронамерно. Региони спроводе референдуме, Украјина постаје федеративна држава у којој региони спроводе националну, језичку, културну и социјално-економску политику, а Кијеву остају општи прерогативи: спољна политика, одбрана и т. сл. Уклоњени су опасност од уласка Украјине у НАТО, капитулација пред ЕУ (евро-асоцијација) и украјински национализам. Права и интереси свих грађана земље се поштују, а у друштву се успоставља сагласност.
Лепо. Ипак, неизводљиво. Федерација неће решити проблеме које према замисли треба да реши. У Украјини неће бити федерације, а ако и буде – онда неће бити „Украјине”.
Да ли је федерација – немогућа мисија?
Почнимо од тога да федерацији неће дозволити да се појави, као што неће дозволити да се одржи референдум – сем ако ти референдуми не буду одржани вољом самих становника без сагласности кијевских „власти” (као на Криму). Међутим, у том случају бесмислено је говорити о „федерализацији” као циљу очувања Украјине у њеним данашњим границама, па ће бити потребно да се на тим референдумима постави и друго питање – о припајању Русији.
Неће се дозволити спровођење референдума зато што против саме идеје референдума и федерације иступају и прозападна „власт” („политичари” и „господари живота” – олигарси) и украјински националисти, а за њима – и грађани централних и западних области зомбирани од стране украјинских контролисаних медија. То се тумачи и схвата као „сепаратизам” и као мешање Русије која ће преко тих области контролисати читаву Украјину.
Прво, то подрива њихову политичку, економску и идеолошку власт, њихове позиције као „елите”, њихове методе управљања и економску базу, јер се – основни национални производ ствара на Југу и Југоистоку земље. Ти региони су и најважнији у стратешком смислу, а без њих се Украјина претвара у геополитички дефектну творевину.
Федерализација у којој ће региони Југа и Југоистока имати значајна права у социјално економској и национално-културној области лишава централну власт функција управљања и распоређивања. Главни град такође губи своју економску и финансијску базу – Запад Украјине ,који се дотира, неће имати ко и чиме да храни.
Друго, та идеја подрива основу основа Украјине као независне државе и историјске појаве – сам украјински национални пројекат који претендује на сву ту територију као на „своју”, а на њен народ – као на „Украјинце” или као на људе које треба учинити „Украјинцима”.
Учинити руски језик државним, допустити слободно постојање руске културе и историјског памћења различитих од оних на којима је заснован украјински национални пројекат и „Украјина” као његово политичко оваплоћење, значи неуспех тог пројекта и идеолошки крах његових поборника.
А национални и идеолошки фактор веома је важан. Међутим, њега испуштају из вида поклоници идеје федерализације (односно, очувања Украјине – у мало измењеном облику који се не дотиче њене основе).
Украјинска идеја (или, другим речима, украјински национализам – у његовим различитим облицима и степенима радикалности) током две деценије саздана је као основа погледа на свет милиона грађана Украјине. То је посебно изражено на Западу земље и мање у централним областима и рускојезичном Кијеву, међу групама које опслужују украјинску државност размештеним и по другим регионима (државни апарат, интелигенција друштвених наука, новинари, они који се хране донацијама и т. сл), чак и ако су тамо на маргинама.
За украјински систем културно-националних вредности ратује и друга социјална група која може да се назове либерално-западњачком (независно од језика на којем појединац више воли да говори). Они су присталице „европског избора”, Украјину сматрају „Европом” и зато се према Русији односе хладно-нељубазно – као према туђој земљи, туђем историјском путу и начину живота.
Идеологија коју нуди украјинска идеја, за њих је – гаранција прозападног правца, гаранција да „Украјина неће бити Русија”. Управо је та идеологија најопаснија (опаснија од украјинског национализма као таквог), а заједно са њим чини идејну основу данашње русофобије.
Ето због чега ће се ти људи свим силама супротстављати уставној реформи. Све изјаве које дају и које ће давати представници украјинске „власти” о давању права регионима и спремности за реформе – нису ништа више од лавирања и обмане. Као што се каже, обећати – не значи оженити се.
Треће, федерализацији се противе САД и њихови савезници – за њих ће то значити, ако не и губитак контроле над читавом Украјином или њеним делом, онда сигурно непотребне тешкоће. За њих је Украјина – принципијелно питање. Ако Американци и крену на неке споразуме са руском страном (који могу да се протумаче као уступци), онда ће они имати привремени и тактички карактер.
Ипак, претпоставимо дасе путем руско-америчких преговора (а управо се ту решава судбина Украјине коју су прозападни лоби и националисти давно претворили из субјекта светске политике у објекат) постигне пристанак САД на федерализацију Украјине и да оне укажу својим марионетама како треба да поступају. Онда избори, који су планирани за 25. мај, треба да се одрже истовремено с референдумима или после њих. Да ли ће то бити учињено?
Јацењук и Турчинов ставили су до знања да хоће. Али, у то је тешко веровати, чак и ако се узме у обзир да Кијев пред очима има кримски пример и да мора да рачуна на Русију и да се плаши искушења од гушења протеста народа силом. После избора више неће бити потребно организовање референдума: власт ће постати „легална”, а преговори о њиховом одржавању могу трајати бесконачно – кијевске власти неће пристати на спровођење референдума.
Ако, пак, кијевске „власти” и њихови креатори пристану на спровођење референдума и на уставне реформе, онда ће њихов садржај бити бесплодан. Која питања ће бити изнета на референдум и ко ће их формулисати? Да ли кијевске „власти” и њихови штићеници у унутрашњости? И размере независности региона (разуме се у оквиру Украјине –ни о каквом изласку из ње ни речи неће бити) биће максимално смањене.
Ипак, ако се референдуми и одрже, како ће гласати Запад и Центар са Кијевом? Они неће подржати идеју федерализације, јер – она ће ударити по њиховим интересима и амбицијама (економским, идејним и властољубивим). Испоставиће се да су једне области – за очување Украјине у ранијем облику, а друге – за свој посебан статус. И оне које су против федерализације – већина – и по броју региона и квантитативно (Крим више није ту).Једни ће покушати да почну уставну реформу, други ће почети да је саботирају и спрече. Да ли ће такви референдуми бити важећи и да ли ће бити признати њихови резултати? У том случају они ће опет означити стварни распад земље.
Постоји и друга варијанта коју могу да примене прекоокеански луткари који не намеравају да чине уступке Русији, али желе све да чине туђим рукама. „Лошу либералну владу” која је „подлегла притиску Москве” смењују снаге „поборника украјинске независности” – Десног сектора и њихових истомишљеника. И „бојовници” и „либерали су – делови једне исте целине, којима управљају исте снаге и по потреби их употребљавајуузајамном подржавањем и потискивањем, али привидно чувајући „независност”, повремено, чак и улазећи у међусобни „конфликт”.
Ако се одрже референдуми и Украјина буде федерализована, онда ће се, из горе наведених разлога тај систем показати као неспособан за живот. Да ли ће држава, мучена идејама реваншизма, узајамном мржњом и противречностима које нигде нису нестале, моћи као таква да функционише?
Или ће све остати као што јесте (или готово као што јесте) – односно, федеративни Југ и Исток издвајаће као и раније значајна финансијска средства главном граду за издржавање и за „опште потребе државе”, као и за Запад и Центар који ће мрзети „расколнике-сепаратисте”, али при том живети на њихов рачун и административно и идејно управљати земљом. Или они неће скоро ништа издвајати за општифедерални буџет, што ће довести до финансијске, економске и социјалне кризе и колапса – у почетку дотираних области, а затим и земље као такве, и до њеног распада.
Ко ће владати у Кијеву (дакле, читавом земљом) – свакако то неће бити људи пријатељски према Русији. Логично је да ће у таквој федеративној држави константни фактор постати борба Кијева (и САД које стоје иза њега са својим савезницима) са Југом и Истоком за смањење или укидање њихових обласних овлашћења.
Снага и иницијатива су на њиховој страни, а то означава перманентну кризу: са парламентским депресијама, мајданима, превратима и прикривеним терором. Тим пре, што ће чак у федерализованој Украјини функције силе и спољне политике остати у Кијеву (није тешко погодити каква ће бити њихова идејна основа и да ли је у таквим условима могуће постојање општедржавне армије и милиције?) А уз уплитање Запада, дакле и Русије, криза која нема изгледе да престане ни путеве за разрешење.
„Старе грабље”: СССР-2
Према томе, федерација није могућа и није способна за живот. Украјина се распала и бесмислено је чувати је.
Ако неко озбиљно сматра да ће моћи да контролише читаву Украјину и да је држи у сфери руског утицаја и орбити Царинског савеза, онда су то наивни снови. Њен запад и центар свакако неће постати проруски (да и не говоримо „општеруски”), тим пре, после, како они кажу, „руске окупације Крима). За то су пропуштене деценије током којих је централна власт (тада још совјетска) више волела да се бави оснивањем нових нација и њихових државности путем комадања општег руског националног и политичког простора, а да и не говоримо о две деценије независности.
Политички процес и национална сфера су – поље деловања митологије. Митови не нестају. На пример, такви као што је „Украјина је – европска нација и земља” и „Запад је – рај на земљи”, „Запад ће нам помоћи”.
Управо ће ови митови (саставни део украјинске идеје) и убудуће одређивати свест милиона људи у Украјини, који не желе пријатељство и блиске везе са „агресивном, азијатском и културно и етнички њој туђом” Русијом. Заинтересоване унутрашње и спољне снаге потрудиће се да се ти митови још више шире. А западна „шаргарепа” (која чак и не постоји) за такве људе увек ће бити слађа и примамљивија од руске – па чак и најреалније.
Ради чега, упркос очигледном, да се наставља грчевито хватање за јединство Украјине? Неки не прихватају њен распад, чак и ако су свесни његове неминовности. Други не желе да део Руског света (пре свега Кијев и Центар), или само геополитички простор Украјине, дају у руке евро-лобиста, националиста и САД сматрајући да се за читавуУкрајину мора борити. Ипак, главни разлог је у нечем другом.
Очигледно да се у руском руководству наставља размишљање у категоријама некаквог „СССР-2”, а не Русије, у који би ушле ове или оне републике ранијег СССР-а (укључујући Средњу Азију и њено становништво”). Разуме се, не на оним основама, него као независне суверене државе – у облику ове или оне „евроазијске” интеграционе шеме”. И Украјина се ту убраја. Због тога је она потребна читава, а не њени делови који се осећају као Русија и који би непосредно ушли у њен састав. Преко тих региона може да се проба остварење утицаја на читаву федеративну Украјину и да се одупире привлачењу њених осталих делова у орбиту САД и осталих.
Идеја је по замисли разумна, али… Њих не забрињава то што је Украјина од самог почетка и перманентно антируски пројекат. Они сматрају да је антирускост – нешто неважно и да ће моћи да се неутралише, на пример, сузбијањем екстремних појава („бандеровштине”).
Овде се виде исти приступи и методе као у време СССР-а: „украјинске карактеристике” и Украјина – то је добро и исправно (ако је она „совјетска”, „интернационална”), а украјински национализам је – лош, пошто је он – „непријатељ трудбеника” и „пријатељства народа”. Исто такав приступ борби за „симпатије народа Украјине” својствен је и руским властима, иако је јасно да ће се без праве борбе за свесност и национални избор људи, без одупирања украјинском пројекту путем консолидације општеруске идеје (и малоруске као њеног дела), ова „нео-совјетско-украјинска” делатност на крају показати једнака нули.
И као што су у совјетско време Донбас и Новорусија били дати Украјини да би се помоћу њихове радничке класе задржала и васпитала „сеоска Украјина” и победила „самостијност”, тако се и сада тим регионима поставља сличан задатак: да задрже антируске и прозападне делове земље. Ради тога је и потребна конструкција која је банкротирала – „Украјина” која укључује Новорусију, Донбас, Харков и Дњепропетровск. Ипак, не може се у старе мешине налити ново вино.
Совјетска политика доживела је крах. СССР се распао (зато што је био „савез република”, а не „Русија”), региони су постали „Украјина”, Запад је очувао своју привлачност, а тим методама победити украјински национализам (не одричући се од саме украјинске идеје), показало се нереалним. Исто тако ће бити и сада.
Управљање Украјином преко ослонца на југ и исток (тим пре, без Крима) – није остварива идеја, будући да ће се тај утицај концентрисати на саме те регионе (ако дозволи центар), или ће нестајати сразмерно јачању централне власти и неминовном привлачењу „елита” тих региона у опште – украјински контекст, где ће они увек бити туђи, ако не стану на „украјинску” политичку, националну и идејну позицију.
А каква ће бити та „елита”? Дошљаци из „Партије региона” (као Сергеј Тигипко или Олег Царјов, карактеристични за украјински естаблишмент, нимало „проруски”, већ пре евро-оријентисане и украјинско-центричне личности)? Или такви посленици као што је градоначелник Харкова, Генадиј Кернес и бивши први човек харковске обласне администрације Михаил Добкин, који су ујединили Мајдану опозициони покрет, осујетили формирање Украјинског фронта и пребегли на страну кијевских „власти”? Такви нису потребни. А тим пре не треба се присећати Јануковича у вези са повезивањем потенцијалних „субјеката федерације”. На челу региона треба да буду нови – народни и прави проруски лидери који се неће растворити у украјинској „политичкој елити”.
Једино што федерација може, то је да постане пут за правно учвршћивање онога што је већ постало чињеница – распада Украјине ради цивилизованог развода региона. Али, тај пут такође изгледа мало реалан. И у Москви ће више волети да очувају Украјину (па и федеративну), јер Русија је дужна да служи интересима „СССР-2”, а не обрнуто.
Није ли то зато што постоји некаква подела сфера утицаја између САД и Русије? И зато ситуација у погледу континенталне Украјине не подсећа на кримску? Не бих хтео да у то верујем, али ипак, не треба одбацивати такву варијанту.
Избори ће се одржати 25. маја и власт ће постати „легитимна”. Биће признати њихови резултати – а не зато што је победио проруски кандидат. Њих тамо нема. Они не могу да се појаве – не само у садашњим условима, него и уопште – у оквиру украјинског пројекта то је немогуће по дефиницији.
Учешће на изборима „кандидата са југоистока” објашњава се (сем њиховим личним амбицијама и интересима група које су их кандидовале) потребом организатора избора да им дају легитимност и привуку људе на бирачка места. На Западу и у Центру већина ће изаћи на изборе.
За становнике осам области на линији Харков – Дњепропетовск – Одеса, биће најбољи избор игнорисање избора. Али, ако се избори одрже истовремено са референдумима то ће аутоматски значити признавање од стране Русије избора од 25. маја, а са њима и свега онога штосе десило у Украјини почев од зиме 2014. године. То ће бити „плата за компромис” и „федерализацију” – ма у ком обиму да региони добију своја нова овлашћења.
Све веома подсећа на ситуацију с краја XVIII века са такозваним „поделама Реч Посполите”. Тада је Русија до краја (и до последње поделе) покушавала да је читаву сачува у сфери свог утицаја, а такође као тампон државу на границама са Пруском и Аустријом – иницијаторима подела. Међутим, Запад и пољски русофоби учинили су све да таква руска политика не успе.
Показало се да је Русија морала да пристане на поделе. И сада ће тако бити.
Закаснели пројекат федерализације идејно је добар, али мало вероватан и није виталан. И мораће да се узима своје – оно што себе сматра „Русијом” и није издало славу предака. Оно што се без туђе помоћи бије за своја права – подижући као симбол свог националног избора руске заставе, а не украјинске.
И време је да се заврши са играма „СССР-2” и са очувањем русофобског пројекта „Украјина”. Треба чувати Русију.
Пише: Андреј МАРЧУКОВ, старији научни сарадник Института Руске историје РАН
Превела
Ксенија Трајковић
Факти
