У Њујорк тајмсу (NYT) постављена су, ових дана, нова правила која се тичу дебате у медијима. Уредник у NYT, Џејмс Бенет, пошто је у писмима читалаца објавио полит-некоректан текст сенатора Тома Котона – иначе Трамповог присташе, натеран је да поднесе оставку, док је његов заменик премештен на друго радно место.
Уследила је и оставка чланице уредништва Бари Вајс, која је доведена у лист управо зато што NYT, због своје идеолошке једностраности, није успео да предвиди Трампову победу 2016. године. „То је значило да лист нема потпуно јасну представу о САД, не разуме их сасвим“, објаснила је Вајсова у оставци. Зато је она ангажована како би преносила мишљења која не дели либерашка медијска, културна и политичка елита, а чије је једно од гласила управо NYT.
Међутим, покрет BLM 2020 довео је „до појаве новог консенсуса, нарочито израженог управо у NYT: истина није процес колективног откривања, него догма која је већ позната малом броју просвећених, а чији је посао да с том догмом упознају све остале“, написла је Вајсова у оставци.
„Зато што нисам презала да се упустим у оно што је Орвел назвао зломисао“, пожалила се она, „била сам изложена непрестаним силеџијским нападима колега. Прогласили су ме нацистом и расистом. Малтретирани су чак и они за које се сматрало да су у пријатељским односима са мном. Мој рад и мој карактер отворено су ниподаштавани на комуникацијским каналима. Неке од колега инсистирале су на томе да треба да будем избачена из NYT, док су остали уз моје име постављали имоџије са сликом секире. Неки други људи запослени у NYT јавно су ме на Твитеру клеветали као лажљивицу и затуцану“.
Уопште, у уредништву NYT, описује Вајсова, створена је атмосфера у којој „ако се за неки коментар или чланак закључи да ће вероватно изазвати бујицу интерних реаговања или реаговања на друштвеним медијима, онда уредник или аутор избегавају да то објаве. (…) Твитер, додуше, није у заглављу Њујорк тајмса. Међутим, Твитер је постао његов главни уредник, онај који има последњу реч“, закључила је Вајсова.
Легитимацију отворене праксе гушења последњих трагова слободне расправе у водећим америчким гласилима јасно је изразила и настојала да аргументује Маша Гесен, љубимица либерашког естаблишмента у САД (будући да је четвороструко недодирљива: као феминисткиња, као ЛГБТ особа, као мојсијевка и као загрижена антипутиновка).
Она је објаснила да се насупрот некадашњег идеала новинарске објективности (journalistic objectivity) сада успоставља нови идеал моралне јасноће (moral clarity). То значи назвати „објективну чињеницу“ (objective fact) њеним именом, „без прибегавања еуфемизмима“. Као пример ваљаног третирања „објективне чињенице“ с позиције моралне јасноће у њеном тексту наводе се искази: „Председник Трамп је лажов“ или „Председник Трамп је расиста“.
Око „објективних чињеница“, објашњава Гесенова, нема и не може бити расправе. Некада је „новинарска објективност подразумевала представљање обе стране расправе из позиције неутралности“. Тога више не може да буде. „Неки ставови уопште не би смели да буду предмет расправе: не може се расправљати о чињеницама“.
Тако се у јавном мњењу, препоручује Гесенова, мора успоставити „сфера легитимне контроверзе“ (the sphere of legitimate controversy). Она „не треба да буде безгранична“ (boundless). Објективне чињенице су објективне чињенице, Трамп је лажов и расиста, а медији у тим стварима морају да буду искључиво на становишту моралне јасноће.
* * *
Тиме је огољено демонстриран домен и моћ секуларног свештенства (secular priesthood).
Тај аналитички појам увели су Берлин и Чомски, а на прилике у Србији применио га је Ломпар (овде и овде).
Секуларно свештенство идеолошка је формација састављена од припадника интелигенције, а у служби истинског естаблишмента (данас: deep state). Свако друштво почива на слагању већине око основних вредности. Но, задатак секуларног свештенства је да (ре)интерпретира примену темељних вредности на морално спорне ситуације – при чему ће интерпретација увек бити у корист система (естаблишмента).
Ево примера из наше праксе. Обичном грађанину Србије може се учинити да је Асанж херој, јер је разоткрио мрачне тајне америчког империјализма, укључив и оне које се тичу Србије.
Међутим, сада наступа секуларно свештенство да нам објасни да је такав став ипак погрешан. (Јер, Асанж се усудио да угрози естаблишмент. Недопустиво!).
Рецимо, Јована Глигоријевић, помоћница глодура Времена и глодурка Вугла – „медијског портала за људе рођене у последњој деценији 20. века и за оне који желе да мисле“, каже: „не сматрам да је Асанж херој“; „Асанж није новинар“, већ „его манијак без професионалне етике“.
„Асанж није новинар“, објашњава нам Глигоријевићева, јер „новинар заштити изворе и побрине се за безбедност оних о којима извештава. Не излаже никога опасности“. Насупрот томе, „људи су убијани јер су им се имена нашла у leak-овима. Па чак и овде (у Србији – С. А) било је претњи смрћу“.
Овај став и објашњење подржао је одмах и Алексеј Кишјухас ускликом: „Алелуја!“
И ко сме да приговори ауторитету једне угледне медијске раднице и једнако угледног доцента и колумнисте Данаса?
Међутим, реч је о понављању лажних оптужби из „раних покушаја дискредитације Асанжа, усредсређених на доказивање“, како се описујуе у London Review of Books, „да су открића Викиликса непосредно довела до губитка живота америчких агената и информаната“.
„Пентагон је уложио велики напор да поткрепи те оптужбе“, стоји даље у LRB. „Основана је Радна група за преглед информација, предвођена вишим контраобавештајним официром, бригадним генералом Робертом Каром (Robert A. Carr). После дугог истраживања, његов тим од 120 (и словима: сто двадесет; С. А) контраобавештајних официра није успео да докаже да је иједан од више хиљада америчких агената и тајних извора у Авганистану и Ираку изгубио живот због открића Викиликса“.
„Кар је на суду рекао да се у једном тренутку чинило да нешто имају: један талибан је устврдио да је убио америчког информанта препознатог захваљујући депешама“, пише још у LRB. „Али, као што је сам Кар признао током унакрсног испитивања одбране, показало се да је талибан лагао: `Име убијене особе није се налазило у објављеним документима`“.
Стога је несумњива „чињеница да радна група генерала Кара, којој су били доступни сви извори Пентагона, у океану чињеница које је објавио Викиликс, није могла да нађе име макар једног појединца кога су због тих открића убили талибани, Ал Каида или неки други непријатељ САД“.
Но, само уски круг стручњака у Србији знаће да су тврдње Глигоријевићеве и Кушјухаса којима се дискредитује Асанж чиста неистина. Већина твитер пратилаца и либерашке публике следиће новинарски ауторитет Глигоријевићеве и левичарско-социолошки ауторитет Кишјухаса.
Довољно да се Асанж оклевета.
* * *
Није случајно што је ова Глигоријевићкина поука о томе шта треба мислити о Асанжу објављена на Твитеру.
За секуларно свештенство Твитер је постао главно општило за дневну моралку. Аспиранти на улазак у компрадорски сталеж, као и други „случајни Срби“, управо преко дневних твитер објава нашег секуларног свештенства сазнају шта треба да мисле о недовољно јасним свакодневним дешавањима (уп. овде 171-174).
Моћ Твитера – за који видимо да већ уређује и Њујорк тајмс – први пут ми је, барем када је реч о Србији, постала очевидна приликом одстрела Зорана Ћирјаковића.
Главна његова прогонитељка била је активна твитерашица Јована Глигоријевић, а кључни тренутак за уклањање из наставе овог одличног предавача и оштроумног аналитичара наше друштвене стварности био је овај твит Југослава Ћосића (што сам објаснио овде).
Ваља напоменути да наши твитер-селебритији користе свој ауторитет који имају на једном пољу да би саопштавали поуке и за остале сфере друштвеног искуства. На пример, у оквиру настојања да се у Србији изврши ревизија стандардног виђења историје – као одвећ националистичког – видимо како идеолошко-медијски радници и НВО функционери откривају публици твитерa „стварну истину“ о нашој прошлости. Ево неких примера.
ИСТОРИЈА
Слободан Георгиев (62.600 пратилаца): „Косово није било срце немањићке Србије (!? – С. А). Није било срце ни деспотовине (!? – С. А). Није било срце ни устаничке Србије (али је пре тога, више од двеста година [1557-1766] било срце Пећке патријаршије! – С. А). Постало је Срце када се Србија одржавила (!? – С. А) после Берлинског конгреса“.
Биљана Лукић (108.800 пратилаца): „На Газиместану су погубљени кнез Лазар и Милош Обилић, а српска војска доживела је ужасан пораз уз огромне жртве – славна српска традиција слављења пораза, представљеног као победа“ (сама битка завршена је, заправо, војнички нерешено, а краљ Твртко је чак прогласио и победу – С. А).
Антонела Риха (35.300 пратилаца): (на питање: „Шта је спорно у уџбенику историје у ком пише како је `данак у крви` омогућавао дечацима напредовање на друштвеној лествици?“, одговара) „Ништа. Не можемо вредновати историјске периоде из садашњих стандарда“ (наравно, јер су раније родитељи мање волели своју децу и налазили добре стране њихове отмице – као што су налазили и позитивне аспекте Ћеле куле [иновативност у употреби нових грађевинских материјала] или позитивне аспекте турских силовања [прилика за повећање генетске разноврсности и наталитета] – С. А)
Милан Антонијевић (8.207 пратилаца): „Турци нису много дирали домаће становништво у првим вековима своје владавине. Одмах након освајања живот се враћао, цркве су сачуване, тако да те молим да не вређаш оне који су некада владали овим просторима“ (нарочито су Турци били фини, након пада Београда 1521, према београдским Србима, које су колективно одвели на путовање до Истанбула и тамо им обезбедили трајни боравак око Београдске капије – С. А).
Редовне и омиљене теме негативних (ниподаштавајућих) коментара нашег секуларног свештенства јесу и сви уобичајени знакови националног идентитета.
ХИМНА
Антонела Риха: „На Боже правде не реагујем. Док се неко не дигне уопште не капирам да свира химна“. „Кад чујем Хеј Словени и даље имам импулс да устанем, неку чудну реакцију да се нешто догађа, да нпр. следи нека свечаност, нешто важно“.
ЋИРИЛИЦА
Срђан Драгојевић: „На ћирилици инсистирају само неписмене битанге без прочитане књиге у животу“.
Дашко Милићевић: „Кад видим ћирилицу једва се убедим да прочитам“.
Иван Виденовић: „Ћирилица је постала писмо мржње. Већина увреда, псовки и претњи на мрежама долазе писане ћирилицом“.
Милан Ћирковић: „`Одбрана` ћирилице је скупо и бесмислено србовање“.
Саша_Миленић: (исмева) „грађанске слободе и људска права на руско-православној ћирилици“ (да прочита православно-ћирилични Сретењски устав и Устав из 1888, па да се јави – С. А).
Биљана Лукић: „`Поштовање ћирилице` је преслатка флоскула. Небитно што нема никакво значење (!? – С. А), баш добро звучи“. „Ако је ћирилица српска, а латиница хрватска, јесмо ли сви ми са латиничним тастатурама Хрвати?“ (нисте, али ко се тиме поноси или је сноб, или незналица који не уме да намести тастатуру – С. А).
Бранислав Михаљев: „Апсолутно је правило да кад нешто пише ћирилицом, то су најобичније фашистичке баљезгарије“. „То је писмо геноцида, фашизма и мржње. Стога га од данас више не користим и блокиран све што пише њиме“.
Предраг Стојадиновић: „Ћирилица и јесте заштитни знак српских нациста“.
СПЦ
Биљана Лукић: „Молим да се црква, пошто се изјасни о Косову, изјасни и поводом возних паркова и педофила“. „И кога сад боли уво шта СПЦ има да каже о Косову? Гледам их онако на гомили и у глави ми једино питање ко су Качавендини јатаци“. „Шта каже СПЦ, за шта је казна ова кишурина?“ (али заправо, шта брига Лукићку шта СПЦ каже о било чему, када је она лично опсесивно не подноси?; нека пусти да о мишљењу СПЦ воде рачуна они који разумеју да се Црква не може изједначити са сваким јерархом, а поготово не са сваким њиховим грехом – С. А).
Антонела Риха: „Нисам верница. Ту смо дошли до разлике између вере као интимног осећања и цркве као организације. Мени је свака религија блиска, иако сам атеиста, али мало свештеника било које вере поштујем“ (ова изјава, као код Лукићке, заправо значи: „Атеисткиња сам, али највише мрзим СПЦ, а то је зато што сам много паметна; и ти да будеш као ја!“ – С. А).
Горан Јешић (22.900 пратилаца): „А у чему је проблем ухапсити попа?! Јахати је већ мало незгодно због короне, али ухапсити га с маском и свим мерама заштите је сасвим ок“ (а у чему је проблем рећи да је Јешић парадигма суши-левичара: одрастеш у малом радничком стану, али онда уђеш, као левичар, у ГСС и ДС, постанеш председник општине, и убрзо, како и доликује левичарском ударнику транзиције, кушиш стан од €250.000 у Инђији и стан од €300.000 у Бечу, па на свој твитер налог окачиш петокраку уз напис „Ужичка република“ и наставиш да с левичарске висине пљуцкаш по СПЦ [овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде, овде…], по српском фашизизму [овде, овде, овде, овде…], по недавачима Косова [овде овде овде овде…], по Русима [овде, овде, овде, овде…], и по осталим српским страшилима – С. А).
Марија Ратковић (поводом литија у ЦГ): „Мени је супер кад људи телима бране цркву и њену имовину која је настала у рату (?! – С. А), крви (?! – С. А) и од њихових сопствених тела (?! – С. А), и не сети се (СПЦ – С. А) да уложи у људе да их учи или утеши, већ само траје да би паразитирала на најемотивнијим тренуцима, даље ширила моћ, изазивала хаос и поделе“. „Људи, браните људе од цркве и њених одвратних крвожедних упосленика, који штите ратне злочинце, убице, педофиле, насилнике, лопове и криминалце“ (ове и друге објаве помоћнице градоначелника Шапца за питања младих показују колико је само Ћирјаковић био у праву када је Зеленовићев Шабац описао као својеврсну вишијевску престоницу Друге Србије, за коју се сада каже: „Хоћемо ли у Шабац на аутошовинизам“; за још твитер објава о СПЦ, својствених нашим грађанчићима, видети овде).
КОСОВО
Пошто сам овај чланак већ одужио, одустајем од навођења разних сматрања и подука о КиМ које, у својој чудесној култури лупетања, дају наши селебритији. Само ћу побројати општа и обавезна места о Косову која се, захваљујући необичном таленту ауторке за скупљање и репродукцију негативних стереотипа о КиМ, могу наћи код Биљане Лукић (108.800 пратилаца):
„Косово са свим елементима суверене државе (?! – С. А), ал` је, као, наше. Србија као разведена жена чији бивши има нови живот, а она и даље показује бурму“ (слично и овде; слика намењена првенствено женама; није реч ни о каквом „бившем“, већ о томе да ти је неко заузео и присвојио део стана, наравно да ћеш чувати и показивати власнички лист – С. А).
„Јадни ови Срби са Косова, из укључења у Утисак схватам да им још нису рекли да Косово није више Србија“ (а што онда траже да га признамо – да није ипак у питању онај власнички лист?; ова објава ми је посебно слатка јер се види да ауторка о косметском питању доноси суд на основу гледања Утиска недеље, као и њено снобовско третирање Срба с Косова као тупавих паланчана – С. А).
„Да је Косово Србија, па да се Албанци асимилирају у наше друштво, па за коју годину их буде трећина нас, је л’ би вам били суграђани? (а што да не?; и ко је сад фашиста? – С. А); „Занима ме како би, кад би нам добра вила вратила Косово, већина прихватила да нам гро парламентараца буду Албанци и доносе одлуке о Србији“ („гро“ парламентараца би била петина, а у чему је проблем да и „асимиловани“ Албанци имају представнике у скупштини? – С. А). „Ми заправо не знамо шта бисмо са Косовом. Мило ми је кад то неко јавно каже“ (читај: „ја не знам шта бих с Косовом, онда нам и не треба“ – С. А).
„Претпостављам да се знало шта бити мора још од оног `Косово за патике` митинга. Као што се пре рата знало да ратом Србија ништа не може добити. Животи нестају и пролазе, прескупо плаћамо илузије које нам продају алави егоисти“ (читај: „отпор је узалудан, Косово је изгубљено, бране га само лопови“ – С. А).
„Иронија реалности је да су `не дамо Косово` грађани довели СНС на власт. Зато сад нек’ јадикују у своја четири зида“ (пре ће бити да иза СНС-власти стоје „Вучићу, води нас у ЕУ да живимо боље“ бирачи, плус Брисел и Берлин већ од 2013. – С. А).
„Одбранили територије и Србе у Крајини, Босни, Дубровнику… И на Косову ће?“ (не, него: одбранили смо Републику Српску [1992-1995], одбранили смо и СРЈ [1999[, одбранићемо и/или вратити и Косово [кад за то дође време] – С. А).
„Колико милијарди оде у рупу без дна на Косову, питам се: боримо ли се да га задржимо, или да нам га не враћају“ (ако је „рупа без дна“ – а што нам га траже?; пре ће бити да је та земља вредна; а за нас, заправо, нема цену – С. А).
„Може ли неко да објасни (поводом приштинских такси од 100% на робу из Србије – С. А), је л’ наши људи (Срби – али то је претешко изговорити; С. А) на Косову немају где да купе производе/храну, или нема само српских производа? Јел’ гладују, или штрајкују бојкотом несрпских производа? А они постоје бар у околини, људи могу да купе шта им треба ако желе?“ (о, како смо лепи и наивни – једино што би морали да оду у албанске квартове – сигурна места за „наше“ мушкарце, а посебно за „наше“ жене и децу; што и Ви не пробате? – С. А).
„Не могу да замислим ни Србина ни Шиптара да живи на Косову што жели, а не зато што не може у боље. А већина нас тамо ногом није згазила…“ (читај: сви желе да живе у Београду, не треба нам ни један други део Србије у ком нисмо били, ergo, Београдски пашалук је OK, шта фали? – С. А).
* * *
Како је могуће да преко сто хиљада љ1уди прати твитер-изделке особе која нити је оштроумна, нити образована, нити духовита, већ непрестано репродукује, као што се може видети из цитираног, општа места и лоше стереотипе о свему и свачему?
Па баш због тога, рекао би социолог – поготово ако је реч о особи која се перципира као позната (celebrity), односно која је на статусно вишем и пожељном социјалном положају.
Не треба замиљати да секуларно свештенство делује као завереничка клика – с тајновитим и централизованим наредбодавцима и извршитељима. У његовој основи су производња хабитуса и осмотски систем опонашања виших статусних слојева.
Хабитус је социјално произведен скуп диспозиција које се на спољни надражај активирају аутоматски (овде 52 и даље). Рецимо, од неког чујете „Косово и Метохија“, и одмах, аутоматски, помислите: а, недавач Косова, опет српски национализам, 1244-примитивац, фуј; и таквог, овако или онако, избришете.
Хабитус, по правилу, производе и репродукују више статусне категорије кроз укус – политички, медијски, културни, музички, модни…
Хабитус није ништа друго до показатељ да смо прописани укус поунутрили, те да на надражаје реагујемо вегетативно, без размишљања. То је знак да смо толико сензибилисани (тј. увежбани и обучени), да смо прописани укус учинили својом другом природом.
Код нашег секуларног свештенства знаци политичког укуса су, на пример, репродуковање следећих исказа (видети још овде):
1. Нека свако чисти испред свог дворишта;
2. Српски национализам је најопаснији у региону;
3. Косово је независно, треба прихватити реалност;
4. Уместо Републике Српске – грађанска БиХ;
5. Није важно које писмо користимо (али увек користимо латиницу);
6. Српски паланачки дух родно је место фашизма и нацизма;
7. „Србијански“ је прецизније него „српски“ (изузетак је: „српски злочини“);
8. Људска права и права Срба су две различите ствари;
9. Ми смо антифашисти и одређујемо ко је овде фашиста;
10. Главна колонијална опасност је Москва („руска губернија“, „рускоколонаши“);
11. Шта ће нам војска и наоружање, зар није боље да уђемо у НАТО?
12. Када злочине почине Срби, националност је обавезна („српски злочинци“ – „бошњачке жртве“), а када је реч о злочинима над Србима, националност је небитна („фашистички зликовци“ – „жртве фашизма“);
13. Српска кривица може се преувеличавати („10.000 жртава у Сребреници“), а српске жртве најбоље је умањивати („60-80.000 жртава у Јасеновцу“);
14. Свуда има будала (када Хрвати бацају Србе у море, лупају ћириличне табле и славе Бљесак и Олују – а не можемо да нађемо такве примере за Србију);
15. За све су криви политичари, ко ли нас посвађа (кад се говори о распаду ЈУ и о ратовима 90-их);
16. Е, где су Хрвати, а где ми (Срђан Драгојевић: „10.000 малишана у Хрватској сада жели да тренира фудбал; 10 000 њихових вршњака у Србији желе да буду криминалци, учесници reality-ја, турбо фолк звезде, војници свињске хунте“);
Укус је способност препознавања дистинктивних знакова, који „нас“ одвајају од „њих“. Јавним показивањем укуса потврђујемо своје место у елити, али се и препоручујумо за кооптацију, ако смо аспиранти да у њу уђемо.
Рецимо, млади сте, тек завршили Мегатренд, не умете да пишете (што се и дан-данас види по вашим реченицама без главе и репа, типа: „Док србијанска јавност развратно флертује са езотеричним перверзијама [?! – С. А], напредњачкој камарили, одговорној за овај ратнохушкачки инферно у којем живимо, којој евидентно, без пардона, пролазе све афере и скандали, муљаже и превере, сплеткарења и скидање кајмака, се смеши [после запете енклитика?! – С. А] светла будућност међу људима који се баве мистичним и древним проблемима [?! – С. А], док му они [који они?! – С. А] скидају последњи слој коже са леђа“; ономе ко растумачи ко коме и шта овде ради, плаћам ручак– С. А).
Али, ето, желите да постанете новинар и – како ћете се препоручити? Тако што ћете се, најпре, посипати пепелом по глави због своје националистичке прошлости, па онда у Danas-у наставити да понављате, из текста у текст, све једне те исте фразе о српском национализму – јер, то су тражени дистинктивни знаци укуса – да би вас на крају Јована Глигоријевић приметила и узела за свог заменика у Vuglu (где ћете објављивати текстове попут: „Зашто младе у Србији стежу окови Косова“ и „Косово за патике: како смо рушили и палили Београд“).
Штавише, Глигоријевићева ће вас, управо због исправно демонстрираних знакова укуса („србијанско друштво“, „моралне цркотине србијанског национализма“, „великоспрски национализам је непријатељ број један који мора да буде уништен“, „жохар Ћирјаковић“, „тужно је бити Србин у XXI веку: смараш људе око себе како ћирилица одумире, како Косово отимају, како је Срба све мање“, „Србија је имала нацистичку сезону током деведесетих“ – „срећом да се ратни торнадо завршио нашим поразима“), дакле, због свих ових знакова укуса Глигоријевићева – за коју Асанж, видели смо, „није новинар“, већ „его-манијак без професионалне етике“ – чак ће вас прогласити за новинара који ће „за 30 година бити легенда“ (о не, није иронија – С. А)!
Непрестано истицање знакова укуса – а Твитер је већином из тога састављен – игра на природну жељу нижих статусних група да опонашају више („успешније“) стратуме. Опонашање има вид капиларности (trickle effect; овде 30 и даље), што значи да се осмотски шири друштвеном хијерархијом. Јер, опонашајући оне горе, нижепласирани имају илузију да ће и они поновити успех селебритија.
Та способност да се дефинише укус назива се културна хегемонија (в. овде 220, 231-2, итд; овде 28-30, 56-7, итд; овде). Јер, ко влада укусом, влада и друштвом.
Као што постоје укуси који нас легитимишу као елиту (или аспиранте), тако постоје и анти-укуси који нас легитимишу као контра-елиту („дисиденте“) или контра-аспиранте („револуционаре“). Између самосвесних представника укуса и анти-укуса влада културни рат.
Заправо, данас се одлучујућа битка бије у главама људи, око укуса и контра-укуса. Јер, присетимо се, сви наши највећи порази – како лични, тако и колективни – управо су у глави и започели.
Твитер је једно од најдинамичнијих и најважнијих места те борбе. У Србији се чак 73 одсто младих о вестима информише управо преко објава на друштвеним мрежама (овде 66-67). Администратори Твитера су и иначе под оптужбом да нису неутрални (видети примере овде). Отуда у Србији наши селебрити пастири и аутошовинистички ударници из секуларног свештенства, преко твитера и фејсбука, имају готово неомеђено поље деловања у омладини.
Међутим, учинци тог деловања секуларног свештенства некако су све слабији. Када сам 2003. године објавио текст „Мисионарска интелигенција“ осећао сам се, барем међу колегама и студентима, помало као бела врана; када сам 2007. објавио текст „Културни рат у Србији“ већ се почела обликовати група јавних интелектуалаца који пружају отпор доминантном аутоколонијалном пројекту у Србији; после Ломпарове књиге из 2011. више ништа није било исто; а данас већ, не само у твитер-сфери него и на улици, види се потпуно другачије духовно стање наше омладине него што је било пре двадесетак година.
Уосталом, и сама чињеница да је наше аутоколонијално секуларно свештенство спало на то да мора да регрутује у тој мери необразован и неталентован подмладак какви су примерци које сам овде помињао (види и овде), најбоље сведочи колико је цео поредак у кризи.
Добро је све то. Контра-снаге нарастају, а досадашње аутоколонијалне идеолошке матрице све теже се одржавају.
Сви осећамо да живимо у преломном времену. И да све више и од нас зависи на коју ће се страну то време преломити. Они су, очигледно, на путу да рат у нашим главама изгубе.
А онда, Србија заиста може постати земља слободе за сваког малог човека.
Зар не би то заправо било сјајно?
Аутор Слободан Антонић
Насловна фотографија: Медија центар Београд
Извор Искра, 31. јул 2020.
