Стране инвестиције у Србији требало би 2014. да достигну милијарду евра, саопштила је Народне банке Србије. Реч је о знатном већем очекивању после релативно скромних резултата од око 230 милиона евра у 2012. и нешто бољих 750 милиона евра у 2013. години. Да би, по оптимистичкој варијанти, Србија остварила записану просечну стопу раста БДП у наредне три године од скромних 1,6 одсто, неопходан је годишњи нето прилив директних страних улагања од најмање 1,6 милијарди евра.
Економисти, међутим, кажу да је Србији потребно много више туђих пара од тих 1,6 милијарди евра. За раст запослености, као потврде да је земља превазишла економску кризу, неопходно је годишње повећање БДП од најмање четири одсто.
Србија је од 2001. године остварила релативно високе годишње нето приливе страних директних инвестиција (ДСИ), оцењују економисти. Невоља је у томе што су странци код нас свој капитал углавном улагали у куповину друштвених фирми и сектор услуга – око 40 одсто у банке, а само око 20 одсто у прерађивачку индустрију, за разлику од већине земаља централне и источне Европе у којима су више градили фабрике. Баш кад су наши дефицити и обавезе према страним кредиторима почеле вртоглаво да расту, вредност ДСИ у 2012. и прошлој години осетно су опале.
– Просечна годишња вредност ДСИ између 1,6 и 1,7 милијарди евра, уз годишњи раст укупних инвестиција од осам до десет одсто, могао би да доведе до пожељног раста БДП у 2020. години од четири одсто – сматра Миладин Ковачевић, сарадник месечника Економског института „Макроекономске анализе и трендови”. – До тог циља стиже се сређивањем државних финансија, избегавањем кризе државног дуга, заменом скупих кредита јефтинијим или њиховим репрограмом, што је теже постићи.
Висока незапосленост је највећа мука Србије. Да би почела да смањује садашњи број незапослених од око 760.000 људи, неопходне су годишње инвестиције у вредности 25 одсто њеног БДП, који се процењује на нешто више од 30 милијарди евра, указује професор београдског Економског факултета Милојко Арсић
– У Србији се сада годишње инвестира мање од 20 одсто БДП – каже Арсић. – Стране инвестиције достижу око два до три одсто БДП. Кад би се удвостручиле, достигло би се оних пожељних 25 одсто БДП. Тај неопходан ниво инвестиција могао би да се достигне и када би држава повећала јавне инвестиције са садашњих три на пет процената БДП, уз смањење буџетског дефицита.
Арсић сматра да, у садашњим околностима, на нека већа улагања не може да се рачуна, осим ако не дође до неких директних, једнократних договора. Било би добро, каже, да дођу најављиване милијарде из Арапских Емирата, али су оне неизвесне.
– Без побољшања услова пословања, о чему се годинама говори, што подразумева толико пута најављиване и одлагана реформе, не може се рачунати на стабилан годишњи неопходан прилив око 1,5 до две милијарде евра директних страних инвестиција, што је око пет одсто БДП – сматра Арсић. – У супротном, може да се рачуна само на једнократна улагања, као што је „Фијатово”, подстицана скупим државним субвенцијама.
Стојан Стаменковић, координатор истраживачког пројекта МАТ-а, упозорава да одлагање услова пословања у наредним годинама прети озбиљном неравнотежом платног биланса. Раст обавеза државе према страним кредиторима – јавни дуг (у 2017. се очекује годишња рата са каматом од око 3,7 милијарди евра), без директних страних инвестиција већих од пет процената БДП може да поједе девизне резерве и повећа инфлацију.
– Да смо од 2010. радили све што је било потребно, могли смо до 2020. да подигнемо привредни раст на шест одсто БДП. То је цена одлагања реформи – каже Стаменковић. – Према томе, ова и следећа година биће године „стезања каиша”. Бољитак зависи од тога када ће почети инвестициони циклус. Без тога нема ни повећања броја радних места ни стандарда грађана.
Мирјана Глигорић, истраживач Фонда за развој економске науке (ФРЕН), тврди да ништа не може тако да утиче на повећање страних улагања као реформе. Од 2006. Србија је давала високе директне подстицаје страним инвеститорима у виду субвенција – од 4.000 до 10.000 евра по новом радном месту. Просечна вредност до сада одобрених подстицаја износила је 4.693 евра. Укупно је одобрено 289,9 милиона евра, а од те суме око три четвртине додељено је страним инвеститорима, тако да се по висини подстицаја Србија нашла у самом врху земаља централне и источне Европе.
– Иако је од 2006. године имала издашне директне подстицаје, прилив СДИ у Србију био је на нивоу или благо изнад инвестиција у земљама централне и источне Европе – указује Глигорићева. – Такви подстицаји нису одрживи, тако да у будућности не треба да буду модел за привлачење страних инвестиција.
На новац од приватизације такође више не може да се рачуна, тако да држава коначно мора почети да отклања све што одвраћа стране инвеститоре од улагања.
– То су јавни и спољни дуг, дефицит текућег рачуна, али и политички ризици, услови пословања – каже Глигорићева. – Ту су и институционални фактори, као што су неефикасна правна регулатива и бирократске препреке, лоша инфраструктура. Давања директних субвенција треба напуштати, уз истовремено унапређивање привредног амбијента, што пре свега подразумева смањење трошкова и ризика пословања,унапређење ефикасности администрације, судства, уређивање јавних финансија и смањење фискалног дефицита и јавног дуга, али и побољшање инфраструктуре и смањење корупције.
Уколико се само укину субвенције, истиче наша саговорница, а не остваре реформе, стране директне инвестиције ће опасти.
Александар Микавица
Политика
