Зашто пројекат рудника литијума Јадар подржава и Европска Комисија
- Бирократе у Европи добијају информације о пројекту Јадар (изградњи рудника литијума) које грађани Србије не могу да добију од своје сопствене Владе.
- Животна средина Србије девастирана пројектом Јадар ће заувек остати изван ЕУ. Нема бољег доказа да нас никад неће (тако загађене) примити у ЕУ.
- Како би „извадио штету“ коју ће за собом заувек оставити мега јаловиште и уништени водотокови река Јадар, Дрине и Саве, Рио Тинто наводно нуди, као компензацију, фабрику литијумских батерија.
- Пројекат Јадар се развија у потпуности мимо институција Србије што, интересантно – ЕК уопште не смета; за сада, наравно.
- Директор Стаусхолм је известио ЕК да пројекат Јадар има политичку подршку српског председника Вучића
- И бирократе из ЕК хоће неки проценат од нашег литијума који ће вадити Енглези и Аустралијанци. То се зове стратешко партнерство: ви нама литијумске батерије, ми вама обећање да … ћемо нешто да вам дамо.
Пише: др Јагош Раичевић
У јавност је недавно доспела копија белешке са (телефонског) састанка који је 4. јуна 2021. године DG GROW имао са извршним директором Рио Тинта Јакобом Стаусхолмом. За неупућене – DG GROW је Генерални Директорат Европске комисије (ЕК), који ради на стварању окружења у којем европске фирме могу напредовати. Стаусхолм је известио DG GROW о напредовању пројекта Јадар у Србији, и разговорима које је имао са председником Вучићем у Београду. Са друге стране, DG GROW је изразио заинтересованост Европе за стратешко партнерство у извођењу пројекта Јадар (и производњи батерија) у Србији.
Како читати „процуреле“ информације?
Одмах пада у очи да бирократе у Европи добијају информације о пројекту Јадар (изградњи рудника литијума) које грађани Србије не могу да добију од своје сопствене Владе.
Зашто касни Студија утицаја Рио Тинта на животу средину
Из белешке са састанка се види да је почетком јуна ове године британско-аустралијска компанија Рио Тинто, очекивала да ће студија утицаја пројекта Јадар на животну средину бити спремна за јавност септембра или октобра (овај текст је написан 14. новембра).
Представници ЕК су обавештени да Рио Тинто има план о управљања водама као и начин сушења наслагане јаловине, како би се спречили негативни утицаји на животну средину. Да ли су недозвољени „негативни утицаји“ на животну средину одређивани према ЕУ стандардима, директор Стаусхолм није рекао, а није било ни потребе: животна средина Србије девастирана пројектом Јадар ће заувек остати изван ЕУ. Нема бољег доказа да нас никад неће (тако загађене) примити у ЕУ.
Интересантно је да наша јавност сем о потенцијалним новим радним местима, о свему томе не зна ништа: могуће да госпође З. Михајловић и И. Вујовић тако важне информације чувају за „експертску“ јавну расправу када ће народ – који све зна и од кога се ништа не може сакрити, демократски одлучити да ли су аргументи типа „мајке ми“ или „часна реч“ довољно убедљиво изречени. Ако нешто омане око тих јавних расправа, ту су наше институције. Оне су пре свега добро повезане, шта више – ради што боље ефикасности и координације, централизовене су у једну: то је Партија, тренутно најбоље организована институција у Србији.
Даље Стаусхолм очекује да ће се неопхподни регулаторни кораци ради добијања употребне дозволе збрзати негде до краја прве четвртине 2022. године, како би почетак производње могао да почне негде 2026. године. О смејурији званој „регулаторни процес“ којом се у Србији додељују дозволе за рад загађивачима (нарочито иностраним „инвеститорима“) сам већ писао. Интересантно – чим се мало осветле ти тамни вилајети нашег „регулаторног процеса“ учесници се поплаше ко зечеви и почну да отежу. Запитаће се неко – ако у јуну нису могли да погоде шта ће се десити у октобру, како им веровати у планове за 2026. годину? На крају ћемо опет добити пацке од ЕУ, рећи ће да ми Срби нисмо у стању ни сопствену животну средину да испродајемо на време…
Директор Стаусхолм је известио ЕК да пројекат Јадар има политичку подршку српског председника Вучића, који у томе виду значајан економски подстрек за економију Србије у наредних 10 – 15 година. Оно што господин Стаусхолм није поменуо је – да се пројекат Јадар развија у потпуности мимо институција Србије што, интересантно – ЕК уопште не смета; за сада, наравно. Прљава игра ЕУ званичника није за нас ништа ново: кад дође време, све те мућке ће се вратити као бумеранг онда када се неко сети и тужи данашње промотере неком Европском суду правде. Који ће се наравно прогласити ненадлежним за Аустралију и Велику Британију, власнике компаније Рио Тинто.
Пројекат остаља за собом мега јаловиште и уништене водотокове река Јадра, Дрине и Саве
Како би „извадио штету“ коју ће за собом заувек оставити мега јаловиште и уништени водотокови река Јадар, Дрине и Саве, Рио Тинто наводно нуди као компензацију фабрику литијумских батерија. И они ће оставити нешто ђубрета, али ће кешовина бити опипљива, народу би то требало да буде довољно.
Директор Стаусхолм месецима по Европи тражи партнере у ауто индустрији – из белешке са његовог јунског разговора са DG GROW се види да има неких помака са Немачким произвођачима ауто опреме. Зашто онда Немци толико одуговлаче? Могуће зато што ће за ту услугу, што ће да нам упропасте животну средину тражити неку против-услугу: са колонијама нема равноправог бизниса. Није наивна госпођа Ангела.
Интересантно, нешто касније, али баш у то летње време, наш председник Вучић нас је обавестио да са својим тимом истрајно и мукотрпно ради, не би ли обезбедио фабрику литијумских батерија (а можда и аутомобила). И премијерка Брнабић је своје родољубље исказала чврстим ставом да литијум као сировина неће изаћи из Србије, може само као батерија. Сада видимо из белешке DG GROW да директор Стаусхолм бестидно лаже ЕК и присваја себи заслуге тимова наших председника државе и Владе. Или се све време ради о једном тиму… компликовано је то са тимским радом.
На крају – шлаг на торти. DG GROW је повратно информисао Рио Тинто о текућим разговорима са српским званичницима о могућности да се развије стратешко партнерство када је реч о стратешким сировинама и батеријама користећи текући дијалог Србије о приступању и бла бла…
Ја то читам овако: и бирократе из ЕК хоће неки проценат од нашег литијума који ће вадити Енглези и Аустралијанци. То се зове стратешко партнерство: ви нама литијумске батерије, ми вама обећање да … ћемо нешто да вам дамо. Наравно, све уз мониторинг. Али не оно са људским правима, то је само жвака кад немамо ништа друго. Сада иде „прави“ мониторинг – животне средине. Пре свега, развејавање отрова са мега депоније по целом Балкану (а можда и шире) има Србију да кошта, и то пуно. Загађење водотокова Дунава и Црног мора има Србију да кошта; колико, видеће се. Недостатак питке воде, канцери и болештине по Србији су њени аутономни проблеми које мора сама да решава – уосталом све те међународне конвенције о животној средини Србија је одавно потписала, и обавезала се на њих.
А Рио Тинто? Какве везе имају Енглези и Аустралијанци са тим? Имате Рио Саву, то је српско предузеће, имају две собице у Београду, па видите са њима све што треба око еко-штете.
Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ
