Са њима – потоп!

Актуелна поплава избацила је на површину поражавајуће стање државног апарата, његових служби и органа, можемо слободно рећи, муљ(ање) у коме се ваља и дави наша држава. Већина нас била је свесна тога и раније, али ова трагедија је ту чињеницу учинила сасвим очигледном.

Почимо од Републичког хидрометеорлошког завода (РХМЗ) чија се одоворност занемарује у текућим извештајима и анализама. Неки његови представници у своју одбрану наводе да су још у суботу 10. маја упозорили носиоце власти на претњу од поплава. Ово је само делимично истина. Јер у прогнози од недеље 11. маја само се помињу обилне падавине за среду 14. и четвртак 15. маја (од 40 до 60л/м2), али не и толика њихова количина која може утицати на поплаве. Једноставно, од РХМЗ-а нисмо могли чути никакво драматично упозорење. Њихове процене количине падавина озбиљно су варирале: видимо да се у недељу спомиње „40 до 60л/м2“, у уторак „20-50л/м2 и више“, а у среду „60-90л/м2 и више“ (ово „више“ може да значи и 100 и 150, и ко зна колико литара кише по квадратном метру). РХМЗ је у четвртак јавио да су „у Београду са 107,9, Лозници 110 и Ваљеву 108,2 литара по метру квадратном кише, забележени апсолутни максимуми дневне количине падавина у историји мерења“ (дакле, пало је отприлике два пута више падавина него што су прогнозирали који дан пре тога). Зато се поставља оправдано питање: да ли је РХМЗ могао раније, тј. на време, да предвиди историјски рекордне падавине? Ако јесте, неко у РХМЗ мора да одговара. Ако није, питамо се зашто није? Зашто нема апаратуре која је потребна да се тако велика количина падавина правовремено и прецизно предвиди, ако је већ недостатак те апаратуре можда био проблем? У том случају мора да одговара неко изван РХМЗ-а, очигледно из државних органа који су задужени за набављање те опреме, али и из РХМЗ-а зато што су обманули јавност да су на време знали за претећи обим падавина (осим ако дан раније није „правовремено“). Сви знамо за непоуздане и промашене временске прогнозе РХМЗ-а које нас често иритирају. Али, све то није страшно док не се не десе овакве трагедије које односе људске животе и имовину. Стога је крајње време да се покрене питање шта то РХМЗ уопште (не) ради, и шта ми као грађани то плаћамо?

Упркос овоме, одговорност РХМЗ-а свакако није највећа. Јер, бар у уторак РХМЗ је упозорио на обилне падавине и пораст водостаја на многим рекама у следећа два дана. Речено је да се „на Сави код Шапца водостај налази изнад границе редовне одбране од поплава са тенденцијом пораста од четвртка“, а да ће „на Колубари водостаји прећи границу редовне одбране од поплава у среду, а границу ванредне одбране током четвртка“. У среду је начелник сектора МУП-а за ванредне ситуације Предраг Марић упозорио локалне самоуправе да „наредна 72 сата буду у стању потпуне приправности“. Међутим, како су се понашали (о претећој поплави обавештени и упозорени) носиоци локалне самоуправе, градске и републичке власти, шта су све изјављивали и (не) чинили? Њихова неодговорност и неозбиљност пљуштала је као и она киша са свих страна. Тако је у среду „председник општине Обреновац и шеф штаба за ванредне ситуације Мирослав Чучковић рекао да тај штаб непрестано заседа и да је спреман на ангажовање људи, машина и опреме за отклањање последица бујичних наноса“. Колико је штаб за Обреновац био спреман показало се у четвртак ноћ и у петак, када је поплава у Обреновцу прогутала и унесрећила хиљаде људских живота и нанела несагледиву материјалну штету. Штаб је тек на седници у четвртак увече донео одлуку да се направе одбрамбени насипи на три локације[1], дакле, читава два дана (?!) након што је РХМЗ упозорио да ће Колубара у четвртак пробити границу ванредне одбране од поплава. Наравно, већ је било касно, те ноћи је подивљала река почела да потапа Обреновац. Толико о „потпуној приправности“ обреновачке власти која им је била наложена. Такође, са исте седнице је јављено да чланови Штаба „апелују на грађане да без преке потребе не напуштају своје домове“. Не морамо да истражујемо да ли је Чучковић лично обавештен пет сати раније да ће водена бујица стићи у Обреновац те ноћи, и да ли је игнорисао озбиљност тог упозорења, како се може чути у јавности. Већ ово несумњиво и драстично кашњење у започињању одбране од поплаве, упркос упозорењу РХМЗ-а, и званичан апел за ненапуштање домова, довољни су да се покрене питање одговорности носилаца власти у Обреновцу.

На жалост, Чучковић није био усамљени случај; још неки представници власти су се „истакли“ у својој неодговорности. Рецимо, заменик градоначелника Београда Андреја Младеновић је у среду навео да „по подацима Оперативног центра, неће бити знатног повећања водостаја Дунава и Саве“. Није нам јасно о каквом „Оперативном центру“ је реч, и како његови подаци могу да противрече извештају РХМЗ-а од претходног дана да се „на Сави код Шапца водостај налази изнад границе редовне одбране од поплава са тенденцијом пораста од четвртка“. У четвртак министар рударства и енергетике Александар Антић, за разлику од лежерног Младеновића, упозорава да „Србију у наредним данима очекује озбиљна драма са реком Савом“. Дакле, изјаве представника градске и републичке власти директно противрече једна другој. То (још једном) говори о потпуној неусклађености државних органа и хаотичном стању у коме се наша држава налази.

Штета од дилетантских државних апаратчика била би мања да имамо озбиљнију војску која је значајан фактор у овим ситуацијама, када се води својеврстан рат против природне стихије. Јер војска се обучава за борбу у ванредним околностима, у које спада и савладавање тешких природних препрека и непогода. Али, каква држава, таква и војска, бар кад је реч о „демократској“ држави у којој постоји „цивилна контрола“ војске. А каква војска, такав и њен начелник Генералштаба. Унезверен и преплашен, изгледао је као да га је сама поплава избацила.

Наравно, треба споменути оног „Првог“. На самом почетку ове катастрофе он је изјавио да „нико не може да победи воду и ватру и зато је најважније да сачувамо људске животе“. Премијер се тиме јасно оградио од своје и одговорности свих осталих носилаца власти за оно што нам се десило. Уз то, људски животи нису сачувани, бар не многи (а о причињеној материјалној штети да не говоримо). Ми наравно не можемо победити воду. Али можемо победити поплаву, или бар значајно умањити њене разорне учинке. И то је пре свега дужност и задатак државе, а не самоорганизованих грађана чије је храбро и пожртвовано ангажовање умањило очигледне пропусте државе и спречило још већу несрећу. Јер ако су самоиницијативно и напречац окупљени грађани први позвани да решавају овакве кризе, шта ће нам онда држава, боље да је се ослободимо као вишка и терета.

Да ли је нормално да држава тражи од грађана или неког другог помоћ за песак, амфибије, службена возила и гориво за хеликоптере? Шта је са људима запосленим у њеном апарату и њеним ресурсима? Има ли их уопште или су сви разграбљени и растурени као Алајбегова слама? Шта је са Законом о ванредним ситуацијама из 2009. који је био основ за доношење Националне стратегије у овој области, а у коме се каже да „Република Србија обезбеђује изградњу јединственог система заштите и спасавања” (члан 2), а посебно се потенцира одговорност владе за све аспекте управљања ванредним ситуацијама[2]? Шта је са Оперативним планом за одбрану од поплава који „обухвата укупно 3.500 километара насипа и других заштитних објеката и 53 бране са акумулацијама“? Боље би било да премијер одговори на ова питања уместо што нервозно реагује на сваку легитимну критику државних органа и представника власти, и потура властиту и њихову одговорност под тепих, говорећи у хвалоспевима о министрима, службама, читавом систему. На жалост, стварност је битно другачија. Овде се показало да је држава потпуно неспремна и дугорочно незаинтересована за питање безбедности и заштите сопствених грађана. Како ће и бити кад политичка елита има „важније“ бриге. Које ће министарство, који управни одбор, коју агенцију свако од њих зграбити? Које ће поглавље, 23, 24 или 35, отворити у преговорима са ЕУ? И тако редом, „заиста“, све сами „горући“ проблеми који „витално“ дотичу и интересују већину грађана, за разлику од неких тамо киша и поплава.

Сада је тренутак да се запитамо и можемо ли научити нешто из прошлости, из искустава и сведочанстава ранијих генерација које су се такође у неким несрећним тренуцима бориле против поплава. Медији ових дана подсећају на те случаје, а на нама је да извучемо поуку. Сазнали смо да је, на пример, Пожега била суочена са поплавом 1965. године[3]. “Имали смо срећну околност да је у две пожешке касарне био пук војске“, каже Милован Стојковић, секретар општине те 1965. године. „Од 2005. у Пожеги нема стациониране војске, а  тачно 49 година касније, у четвртак 15. маја 2014., Пожега је избегла поплаву ширих размера, захваљујући бедему који је пројектовало Водопривредно предузеће ‘Морава’ из Чачка 1966. године. Бедем је пројектован за стогодишње, а одолео је ових дана и хиљадугодишњим падавинама. Директор водопривредног предузећа Морава Раде Радовановић каже да је бедем у Пожеги изграђен за годину дана приручним средствима. Слични пројекти сада се могу завршити много брже моћним машинама и стручњацима које Србија има“.

Исте 1965. године Војводина се чак 106 дана борила против поплава[4]. У тада снимљеном документарном филму посвећеном овом догађају се може чути: „Поподневни одмор заменили смо лопатама, ашовима и џаковима. Мало рекерације ништа не шкоди, иначе били смо већ заборавили на оне фронтовске радне акције…Рат против Дунава. То је рат у коме се непрестано смењује и учествује 250.000 правих бораца са ранцем на леђима, ћебадима, чутурицама и храном за 3 дана…Ово је већ 50. дан како је једини посао Бачке Паланке да спрече Дунав да не уђе у град. Дунав је прескочио један насип, дочекали су на другом, прескочио је други, дочекали су га на трећем…Узалуд тражите. Никога нећете наћи на овим плочницима, на овим улицама, и трговима новосадским. Сви су тамо на насипима…Армија је од првих дана на насипима. На сваком другом ратном месту је војник. На подизању насипа у спречавању поплава учествује 15.000 припадника Југословенске Народне Армије, са око четири стотине специјалних машина“. Рефрен који су грађани-борци певали током изградње насипа био је „Нови Саде, Нови Саде, где су ти бригаде? Отишле су, отишле су, насипе да граде!“

„Комплексно и вишенаменско уређење вода у Војводини постигнуто је изградњом Хидросистема Дунав-Тиса-Дунав који је у функцији од 1977. године. За одбрану од поплава изграђено је 1362км насипа и других заштитних објеката којима се од великих вода штити око милион хектара земљишта са 260 насеља и други бројни објекти“[5].

На крају овог подсећања споменимо Обреновац, место које је највише погођено овогодишњом поплавом, а које се нашло на удару водене стихије и 1981. године. О обреновачким поплавама такође постоји документарни филм[6]. У њему се наводи: „У одбрани од поплаве 1981. узели су учешће територијална одбрана и цивилна заштита. Ангажовано је 11.000 људи, већа штета је избегнута добром координацијом водопривредних организација. Имали смо јаке организације, ‘Бора Кечић’ је за само 6 сати подигао 150м савског насипа, ‘Комграп’, ‘Драган Марковић’ са својом механизацијом, сви су били укључени, функционисало је као један штаб, једна целина. Било је ангажовано 5 највећих југословенских фирми, за 100-годишње воде“. На крају филма директор водовода Обреновца из времена ове поплаве Миленко Мијалковић мудро каже: „Ми морамо да чувамо насипе, ако их не чувамо, може да се деси поплава гора него што је била“. На жалост, то се и десило ове године, Мијалковића из власти није имао ко да чује.

Закључујемо да државни службеници, од локалног до републичког нивоа, очигледно нису извукли поуку из прошлости и ових сведочанстава о њој. Постојећи насипи нису чувани, о изградњи стотина метара и километара нових да не говоримо (иако то предвиђа Оперативни план за одбрану од поплава). Војска је расходована, и ових дана је мобилисала свега пар стотина својих припадника (30 пута мање него што је нпр. било војника ЈНА у одбрани Војводине од поплава 1965. године). Територијална одбрана и цивилна заштита су угашени (а неки су се тек сад сетили да су нам можда потребни, као и радне акције). Предузећа, са својом механизацијом, су уништена. Укратко речено, више нема ко да брани ову државу и њене грађане од природних непогода, остале непријатеље да не спомињемо (по властима након 5. октобра, ми их ни немамо, напросто нам сви желе добро и пружају помоћ). Зато нам ове слике из прошлости, које показују да се бар чинило све што се могло, изгледају данас као права утопија. Правовремено реаговање, изузетно висок степен мобилизације и организованости, свеопшти дух заједништва и солидарности, и синхронизовано деловања грађана и државе, је нешто што можемо само да сањамо са оваквим носиоцима власти које „одликују“ неодговорност, некомпетентност и јавашлук. Док они сневају неке футуристичке и фантазмагоричне пројекте типа „Београд на води“, испред нашег носа нам се десила стварност Србије под водом.

Ова тренутна поплава нам је последња опомена. И за њу неко из власти мора да одговара, и то не само обичном сменом или оставком (а и то се дешава крајње изузетно упркос њиховим устима пуним „одговорности“). У супротном, са оваквима какви јесу, трагедије сличне овој непрестано ће нам се понављати. Јер са њима може да нас очекује само – потоп.