После данашњег прихватања аутокефалности Македонске православне цркве – Охридске архиепископије од стране Српске православне цркве, уследиле су бројне реакције, у најмању руку негодовања и неразумавања такве одлуке, како од јавних личности, тако и од верујућег народа и свештенства СПЦ.
Бивши министар културе Владан Вукосављевић је написао у својој објави на Фејсбуку:
“Ако је ово уопште и тачно и ако на РТС нису помешали појмове аутономија и аутокефалност, онда смо сведоци нечега што се није десило нити је могло да се деси за 800 година постојања СПЦ, упркос ударцима које је она примала од Ватикана, Отомана, Мађара, Бугара, Арбанаса, Хрвата, комуниста, титоиста и свих других српских душмана.
Ово су горке речи али на најутишанији могући начин одражавају моје запрепашћење.
Гајим ипак нејасну наду да је реч о некој огромној заблуди.“, написао је Вукосављевић.
Владан Вукосављевић је потом написао још једну објаву:
“Данашњим чином, патријарх СПЦ и епископи, чланови СА Сабора и Синода, показали су како се од осамстогодишње СПЦ, страдалне и мученичке, јединог суштинског ослонца српског народа током историје, прави “Црква Србије” и тиме испуњавају жеље свих србофоба у региону и у свету.
Видимо како се гази по уверењима и стремљењима свих Срба који су од 1219. па до данас живели на простору од Хиландара до Трста и од Скадра и Боке до Арада, Темишвара и Сент Андреје.
Ко ли се данас све радује на Цетињу, у Загребу, у Софији, Приштини, Берлину, Лондону, Вашингтону?
Ко се то и с којим правом данас одриче српске историје и српских цркава и манастира у Старој Србији?
Ко ће да јави Војводи Мицку, Глигору Соколовићу, Ђорђу Скопљанчету, Поп Ташку и другим безбројним херојима са Скопске Црне Горе и из долине свете реке Вардар, шта се то данас десило?
Ко се усуђује да српски духовни идентитет поклања структури коју су осмислили Тито и Коминтерна а породили Крсте Црвенковски, Колишевски и сви они који су од 1967. малтретирали српске свештенике и народ?
Зашто није довољна аутономија?
Знају ли патријарх и владике шта су учинили и којим путем су кренули?
И шта ће сад “остаци закланог народа” да мисле и о чему ће да причају? О Констракти, о летовању у Хрватској, о поскупљењу струје?
Превише је питања а премало одговора.
Могуће је и да ја ништа не разумем и да ми измичу предности духа овог и оваквог времена.
А могуће је и да се српство уморило и потрошило… у политици, школама, на универзитетима, у војсци, полицији, медијима, институцијама државе, ево сад и у цркви.
И да тиња још само у народу, далеко од позиција моћи и утицаја, сузбијено, разочарано, прзничаво, обезглављено, неорганизовано, фрустрирано, гневно али и обесхрабрено, као под Турцима и под Ватиканом у разним облицима.
Није добро ако је тако али једном смо, исти такви, дочекали Карађорђа и Милоша, Доситеја, Његоша и ђакона Авакума, па је некако кренуло.
Можда ће опет морати тако.”
Свештеник Дарко Ристов Ђого је у својој објави изразио неверицу и неразумевање за овакву одлуку Сабора СПЦ:
“Не знам уопште шта да кажем и мислим о ономе што смо малоприје чули у Скопљу.
Укратко: Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве дао је на свом посљедњем засједању једногласно аутокефалност Македонској Православној Цркви Охридске Архиепископије. Зашто, како, под којим околностима и притисцима – знају само саборски Оци.
Докле год носим мантију као свештеник, дужан сам да прихватим сва рјешења САСабора будући да је устројство Цркве такво. Са друге стране, не налазим ниједан добар начин да објасним питања која остају пред нама – зашто, како и зашто баш сада.
Жао ми је само што сам уопште било шта писао, и у вези посљедњих догађаја, али и раније. Можда ја заиста не знам и не разумијем савремени свијет и црквену стварност у њему.
Зато мислим да је фер да на неодговорена питања одговоре они који то умију.“, забележио је отац Дарко Ђого.
Један од многобројних разочараних верника СПЦ је написао:
“Васељенски патријарх је признао Македонску православну цркву у оквирима Охридске архиепископије занемарујући томос који је потписао патријарх Павле 2005. којим је Охридској архиепископији дата аутономија на челу са Архиепископом Јованом која је била у саставу СПЦ. Овај чин је учињен тако да је потпуно занемарено постојање архиепископа Јована који је био 15 година по македонским затворима и успостављена паралелна расколничка јерархија на челу са расколничким архиепископом Стефаном од 9. маја када је васељенска патријаршија признала јединство са МПЦ.
Васељенска патријаршија је затим рекла да две сестринске цркве треба да реше спор, али проблем је у томе што је Српска православна црква МАЈКА ЦРКВА, а не СЕСТРИНСКА ЦРКВА. У овом случају васељенска патријаршија се поставила као МАЈКА ЦРКВА.
Скопски расколнички архиепископ је дошао у Београд без претходног покајања и тражења опроштаја за претходне расколничке деценије, а СПЦ уопште то није ни споменула, поготово светиње које су подигли српски владари.
У Београду је направљено помирење, а данас је дат пристанак на аутокефалност без истинског покајања, већ као политичка одлука.
СПЦ се сложила да МПЦ-ОА може да буде аутокефална, али скопска архиепископија не признаје СПЦ као Мајку цркву, већ васељенску патријаршију од које очекује коначно признање.
Садашњи архиепископ Јован ће бити пензионисан наводно због болести, а он је једини канонски исправно постављен. Судбина осталих епископа који су били са Јованом се још не зна. Очекује се да буду на челу неких манастира.
Дати светиње и рећи да су их комунисти одавно дали је равно да сада косовски албанци преузму све светиње, или црногорци и да се каже ми ништа не можемо – мора да се призна.”
