За тешко немој да ме питаш. Не питај ни за перспективу. Али и мој деда, и мој прадеда, и мој чукундеда су живели овде. За Србију сам отишао 1999. године само на четири дана. И, богами, више не идем! Нећу дати ниједан педаљ док год будем могао. Хоћу да се одупрем!
Усправио се Спасоје, затегао рамена и ставио руке за појас.
Загледао се у небо. Године не сабира, јер зна да су векови пронели историју фамилије Павловић у Бијелом Пољу (званично Бело Поље) код Пећи. Намрштило се. Као магнетом привучени, бели облаци зачас су се крајевима забили у масиве Проклетија, па са њих усисавали црнило. Сиве се. Киша ће.
Хвосном су ницале цркве и манастири. У Белом Пољу их је три. Прва је Црква Ваведења Пресвете Богородице, верује се подигнута у 14. веку јер се село помиње у Повељи Стефана Дечанског из 1327. године. Порушена је у неком од периода турске окупације.
Отворене ране
Другим путем се не може. До Белог Поља успиње се путем поред пећког гробља, путоказа у предграђу Пећи на коме се тек неколико споменика и даље упиње ка ободима Проклетија. Од погледа на разваљене зидове, отворене раке, поломљене споменике, коров, увек заигра желудац.
– За сада, ево, до данас, безбедност је добра. Нема проблема да одеш у град и купиш и да се вратиш. Али с чиме да пазариш – каже Спасоје Павловић.
– Нову је 1863. саградио дечански архимандрит Кирило Андрејевић, а руска царица Марија Александровна је помогла са нешто новаца. И село и црква су потом два пута паљени. Прво 1999, па затим у погрому 2004. године – дочекао је млади свештеник Слободан Марковић.
Пажљиво и с видном жељом да детаљно представи светињу, показује зидове. У плану је обнова иконостаса, од ватре, дима, смоле, фреске су очистили 2013. Оно што се могло. Зидови су углавном бели.
Све мање народа
– Овде служимо службу два пута месечно за људе који живе у селу. Нема много народа, 15 породица, од тога две са децом. Нажалост, број се смањује. Нема да нешто иде набоље у селу. Све иде некако уназад – скрушио се свештеник.
Спасоју је 46 година и засад корача супротно. Наслеђе је у питању. Недавно су супруга и он добили треће дете. Сину је већ седам месеци, поносно истиче:
– Све троје су мали, а добро знате шта и колико кошта и треба за малу децу. Најстарија ћеркица би у септембру требало да крене у предшколско у Гораждевац. Треба организовати превоз и све. Од Владе Србије добијам минималац од 11.000 динара и социјалу од 7.000. И хвала им. Али, тежак је живот, верујте ми! Србија нас подржава, али није оно што се прича. Није то оно што кажу: ми све дајемо за доле! Није тако!
Извукао је из џепа цигарете. На Косову оне нису скупе, али нико не би умео тачно да одговори о њиховом пореклу.
Засео је на дрвену клупу, испружио руку и цигаретом понудио снајку Гордану. И она је његова брига. У ужасу је остала сама са троје деце, чекајући у Гораждевцу вести да ли је по други пут кућа изгорела до темеља.
– Муж ми је отишао у Русију пре 23 године. Од њега никакве користи. Србија ми је направила кућу, видите, нема фасаде. Старији син и ћерка засновали породице, отишли. Најмлађа је завршила медицину и већ четири године тражи посао. Стажирала је чак и у албанско, у Дечану, али ништа. И како нас две живимо са 4.500 динара месечно, не могу више ни да понављам – сабрала је 54-годишња Гордана муку у пар реченица и потражила упаљач.
Нови кровови
На малој тераси, кад су дани пријатни, често попију кафу. Не причају пуно, јер све је јасно. Полако повлаче дим цигарете загледани у планински рам. И он се мења. Спрам Павловићевих приземних, изникли високи крвови.
– А што се комшилука тиче, снајка и ја знамо све, а нико неће да каже истину. Можемо да причамо причу, али што се нашег села тиче највећи проблем је продаја. Продаје се за јефтине паре, људи не размишљају за даље. Продају ти што су одавде отишли као деца, а сада су момци, људи. Њима је то само посао. Насељавају се Албанци. А они имају програм, и тај програм ће сигурно да успе. И они то знају – слути Спасоје, а глас му је постајао све јачи. Гордана је покушала да га прекине.
Немам с чим да одем
– Један човек може да поврати село, а један је довољан да га уништи. Таква је наша ситуација. Најгрђе што се све продало, а нема повратника. Сутра бих отишла само да имам с чим, али немам – каже Гордана Павловић.
– Исеку те лево, па десно…. И шта ћемо ти и ја? Куда ћемо? – брецнуо се он.
Ствари су могле да се промене пре можда годину дана, убеђен је Спасоје:
– Да смо имали овде праве људе који мало размишљају о неким стварима, да не допусте да се огњишта продају. Ајде им, нека иде њиве, далеко су од села, по пет километара. Али, замисли да продаш огњиште! – причао је као о нечему што никако не може да разуме.
Сутра – “Вести” са Србима у Метохији (5): Муке повратника у Призрен
Ј. Л. Петковић – Вести
фото: А.Чукић
