Призрен је такав град. На сваког пролазника остави посебан утисак. Јутрима, када га из груди испушта густа магла некима личи на Сарајево у малом. Они који се од Штрпца спуштају пратећи ток Бистрице у расцветаним улицама виде српски Јерусалим, тражећи на ободима тврђаве мрки поглед цара Душана.
Треће опчини како четири слапа са Шадрвана и малена, а брза река, као вода бачена на угљевље, хуком укроте хиљаде гласова. Некима Призрен мирише на горанске ћевапе. Има и оних који и данас на брзину зграбе фишек у “Вардару”, па полако зубима раздвајају семенке уживајући у изазову за високе женске потпетице које корачају низбрдо, старом калдрмом, поред цркве Светог Ђорђа.
Око лекара Драгана Ничића Циноберског остало је на икони Богородице Љевишке, која вековима стоји у десном наосу и чека свој ред. Лекар и песник није имао избора. Јер друге се гледају, а она је виђена.
Док се аутобусом полако враћао за своју Чаглавицу поглед му се заустављао на Поткаљаји. На њеном црнилу као гурави пилићи промаљало се тек неколико обновљених српских кућа. Преостале су гареж, вапај, бол, сећање. Ничић је два пута размислио пре него је сутрадан на дежурство понео гитару. Колегинице су лиле сузе када им је отпевао оно што му је целе ноћи играло по души: “А за срећу кад ме питаш, а за срећу кад ме питаш, на дну душе биљбиљ сањам…”.
Само нас Бог чува
Славиша између осталог болује од слип апнеје, у кревет не сме без маске и пије шаку лекова.
– Супруга прима минималац. Деца купе лекове, па пошаљу. Ако може неко да живи са 11.500 динара, а треба да се плаћа струја, вода, ђубре, комуналије, лекови да се купе – нека каже. Хвала ко да, али да знате, Црвени крст Србије нам је прошлог Божића дао четири литра уља, два килограма шећера и врећу прашка од три килограма. За Ускрс смо добили по 60 јаја и два и по литра уља. То је све. Опет, хвала Богу, некако нас он чува – каже Славиша.
Туга и чежња
У стиховима су завршили снови Славише Цветковића кога Ничић никада није срео.
– Хиљаду дана, хиљаду ноћи! Сањао и чезнуо – причао је Призренац сећајући се паковања избегличких кофера од Љига, преко Крагујевца, Велике Плане, Покајнице, ишчекујући врећице пиринча, шећера, пасуља, брашна и макарона које су стизале од Црвеног крста.
– Толико сам га сањао! Један дан за мене у Призрену је као за некога месец дана у Дубаију – отворио је душу Славиша када се коначно вратио у нову, на угљенисаним темељима изграђену, а најлепшу кућу у Поткаљаји. Није лепа од раскоши, већ што ће од једног пејзажа са њене терасе сигурно прескочити срце. Од Призрена који се отвара на длану, или цркве Светог Спаса, ограђене, а без крова.
Окренуо је кључ у кинеском катанцу на улазу у порту.
– Док сам жив, ја ћу живети у Призрену, то сам вам већ рекао. Супруга и ја смо чврсто решили, прво сами са собом, а после и са децом – изустио је Славиша, тек да подвуче да се за две и по године од када се вратио у родни град његово срце није променило ни за милиметар.
“Вести” са Србима у Метохији:
(1): Старци жртве насиља, млади немаштине
(2): Опстајемо, јер смо заједно
(3): Храбро срце бака Кате
(4): Душа се не може продати
Није се променило много тога. Зато и није све као у песми:
– У Штрпцу сам два пута аплицирао за помоћ, али су ме одбили због недостатка докумената. Приоритет су за њих малине, фризерски салони, торте и колачи, а ја са мој древни филигрански занат не могу да добијем ништа од чега бих опстао. За мене нема ни самозапошљавања, ни самоегзистенције. Обраћао сам се министру Вулину, његовог саветника сам звао бар седам пута да би ми на крају рек’о: Ми немамо тај ресор. Са шефом Канцеларије за КиМ Ђурићем је немогуће ступити у контакт. Ни од кога ништа, и ја сам дигао руке.
Спор око парцеле
Кућа Цветковића у Поткаљаји није обновљена, јер се појавио наводни други власник парцеле. Славиша има све доказе.
– Предао сам у Привредном суду у Приштини тужбу, али ме две године нико није позвао на рочиште. Не знам шта је у питању. Да ли је корупција или шта, не знам.
Млади, вратите се
Са супругом Сунчицом живи у њеној родној кући Шемића, чувеној фамилији у којој су сви од реда талентовани за музику и игру. Славиша нема пензију, па је од комшије Албанца позајмио мало сребра. Пажљиво вади из кутијица лептире намењене да слете низ нежан женски врат.
– Правим, а немам коме да продам. Запослења нема ни за Албанце, а камоли за наше повратнике. Нас је овде 15-20 Срба, а ни такви не можемо да се сложимо међу собом – изустио је, па одмерио:
– Али, позвао бих младе да се врате. Можда би нешто било када би било више Срба у Призрену. Када би се држава мало више ангажовала да врати Србе, Призренце. Млади човек негде у Србији ради за 200 евра, а овде ти је то ко да у џепу имаш 50.000 евра. Ако се млади не врате, и ово што је старо што живи у ове куће, када то, не дај боже помре, од српства у Призрену нула.
Сутра – “Вести” са Србима у Метохији (5): Радимо, градимо и опстајемо
Ј. Л. Петковић – Вести
фото: А.Чукић
